Kolumna Mi bismo (se) žrtvovali, ako nam se dopusti

U poslednjoj fazi jugoslovenskog komunizma, sistem je medije okovao posebnim pravilima službe. Više nikog nije otpuštao, nije ostrakirao, u zatvor ionako nije odavno slao, sigurno ne za pogrešan zarez. Od novinara se samo očekivalo da prorade ono što se čuje sa partijskih govornica, te u slobodnom introspektivnom procesu dođu do toga da boljeg rešenja nema. Pogodba je bila, niko ti ništa neće naređivati, dokle god prihvataš da budeš dobrovoljno blesav. Upravo taj metod koriste danas takozvani slobodni mediji u Srbiji. Poruka koja stiže s te strane je, budi inteligentno glup i nosi kondicional na reveru.    

Nekad se znalo šta je slobodno novinarstvo, barem tako glasi pravilo struke. To je kad novinar piše po znanju, savesti i odgovornosti za opšte dobro. U svojim poslednjim stadijumima to su pravilo usvojili i evropski komunizmi, ali kao pozorišnu predstavu. Kao komediju, da se razumemo, ne kao tragediju iz ranih dana komunizma. Sve se može odglumiti, pa i sloboda.  

Morao si da se žrtvuješ za javno dobro. Koje javno dobro? Pa, medijske slobode. Budućnost naše dece i unuka, vidi samo kako su dobro ispali! 

Ako je sloboda relativna stvar, onda je sve pitanje interpretacije.  

I mi smo tih osamdesetih bili slobodni. Bilo je dovoljno da uverljivo odigramo slobodu novinarstva. Mnogi su se u tom teatru apsurda branili ćutnjom, ali, naravno, budući da su uradci naše profesije javni, i da se nismo mogli pozvati na anonimnost kao današnji Studenti u blokadi, to baš i nije funkcionisalo. Morao si da pevaš u tom lažnjaku od slobode i gotovo, samo što ti iza leđa nije stajao napunjeni pištolj, već Rade Veljanovski.  

Formacijski glavni kontrolori na tadašnjem RTS-u su bili drugi, ali Rade je bio među nama, od nas, s nama. S njim si mogao da popiješ kafu, da se porazgovaraš, da ti uz gitaru otpeva uslove slobode za taj dan. Nije ni njemu bilo lako. I on je nekad morao da gleda u pasulj šta se to neizgovoreno a obligatno očekuje od nas.  

Jedan njegov aksiom mi je posebno ostao u sećanju: "Niko ti ne naređuje, ali svejedno moraš da se složiš". Osamdesete su bile vrlo perfidan momenat u razvoju slobodnih medija.  

Lično sam bila spremna da trpim komuniste, uglavnom iz nesposobnosti da razaznam opcije. Kad imaš dvadeset godina, misliš da je sve oko tebe večno. Jednaku predstavu o životu imaju i današnji Studenti u blokadi. Onda večni komunisti, sada večni studenti, zajedničko im je da su agresivni kradljivci alternativa.    

Mogla sam da trpim komuniste da rade šta hoće, samo da ćute. I da Rade Veljanovski sada, 2026, ćuti o medijskim slobodama, ne bih ga spominjala u ovakvom kontekstu. Ne bih ga spominjala u nikakvom kontekstu. Bilo takvo vreme, šta sad. Ali on to radi ponovo, samo s drugim ciljem – onda je čuvao Partiju, sad rastura Državu. Skoro bi se reklo da je pre bio pozitivnija ličnost.  

Hoće li sloboda umeti da peva, kao što su kontrolori pevali o njoj? 

Današnji srpski mediji koji sebe nazivaju slobodnima su vođeni istim principom teatralizacije slobode. Nije slučajno, kad se za njihovu slobodu bore isti oni ljudi koji su se borili i za našu, kao Rade Veljanovski. Ranije je Veljanovski bio medijum medijskih sloboda, sad ih predaje na fakultetu.    

Princip je isti utoliko što se u oba slučaja kreira jedan scenski momenat. Oni su jedini slobodni mediji. N1 je poslednji slobodni medij od Takovskog ustanka do danas. Oni jedini bdiju nad kvalitetom medijskog izraza. Oni se ne bore protiv srpske države, zato što ona i ne postoji.   

"Slobodni" mediji se samo bore protiv jedne nenormalne države koja se predstavlja kao realna činjenica, a ustvari je himera, prikaza, avet, "prokleta avlija", "ukleti dvorac", fantomska bol istorije. Svi koji se ne slažu s takvom radikalnom primenom konstruktivističke teorije su režimski novinari, režimski mediji, prodani i ucenjeni, jadni u svom oportunizmu, jer više nemaju komesare kao Radeta Veljanovskog, da ih poduči u teatralizaciji medijskih sloboda.   

Hoćete primer za kreiranje stvarnosti? Kada je pre mesec-dva kolega s RTS-a radio duži intervju s predsednikom države, vrlo je dobro pazio da ga ne oslovi kao predsednika. Dovijao se na razne načine, oslovljavao ga kao "gospodine Vučiću", govorio kao da prenosi treća lica, "neki kažu Aleksandar Vučić/predsednik Vučić je takav i onakav". Kolega je bio učtiv, ali je uspeo da sagovorniku uskrati satisfakciju legalnog i legitimnog predsednika države. U efektu, novinar je kreirao komunikativni prostor ispražnjen od legalističke substance. Kao, sad mi dva ćaskamo, gledajte na vlastitu odgovornost.      

Ono što je danas različito su ciljne grupe. Komunisti su se bavili redakcijama, računajući da onaj ko kontroliše njih, kontroliše i ljude napolju. Ljudi su mogli da budu slobodni u slobodi koju su drugi izabrali za njih.  

Takozvani slobodni mediji u Srbiji deluju danas kao jednako kompaktna politička partija, s tim da su njihov cilj "građani". Redakcije to ne mogu da im budu, jer njih već imaju, zaokružene su politički, u dobroj meri i ideološki. Srpska medijska scena je dovoljno diverzifikovana, od žutog, preko crvenog i plavog s dvanaest zvezdica, do crnog i šarenog. Ona je slobodna, utoliko što je produkt postepene demokratizacije srpskog medijskog prostora od pada Miloševića do danas.  

Ali medije kao N1, Danas, Novu, ne zanima podela medijskog kolača, ne zanima pluralizam političkog mišljenja, već obično, najobičnije, nekad primitivno uterivanje jednoumlja. Čak i Informer zna da se obraća svojoj publici i nikom više. Čak ni Dragan Vučićević ne ide u lov na nove duše, ne misli da mu je medijska evangelizacija cilj, već se zadovoljava onim segmentom koji ga čita i gleda. 

N1 je gori od Informera jer u izveštavanje dodaje otvorenu malicioznost. Dodaje predumišljaj zlobne namere, koji u tako komprimovanom obliku fali Informeru. Kod Informera je sve vic, sise, erekcije, ruganje, a uz njih, od kada je počela blokaderska kriza, i solidna doza istraživačkog novinarstva.  

Ako neko kaže, to što je "istraživačko" kod Informera, to on kupuje od policije i laskanjem dobije od ljudi na vlasti, odgovaram ju, ju, u normalnim državama je to drugačije, tamo niko ništa ne kupuje i ne prodaje, ponajmanje tajne koje se tiču svih.  

Pet ala kondicionala 

Suma sumarum: Da, pokušaji medijske kontrole postoje u Srbiji. Vlast bi htela da kontroliše, ako ni zbog čega drugog iz nasleđenog refleksa i tako protumačene političke kulture Srba. No, bez znanja kako da izbegne spoljne i unutrašnje optužbe za kontrolu, vlast uglavnom ne kontroliše.  

Na upražnjeno kontrolorsko mesto staju "slobodni mediji" koji su ustvari politička partija u kamuflažnoj uniformi, najjača opoziciona stranka u državi. Njihov cilj je kontrola građana, što su nebrojano puta stavili do znanja kroz formulaciju "građani se sukobljavaju sa pristašama SNS-a". "Građani" su samo oni koje "slobodni mediji" uspeju da dobiju dobrovoljno ili preotmu od SNS-a. Građaninom se u Srbiji postaje tako da se na Niškom ediktu zakuneš da je Srbija nenormalna. Država.  

Ekonomsko i diplomatsko uništenje države je poželjan čin, dokaz hrabrosti, patriotizma i žrtve za više ciljeve.  

Metodološki se to izvodi preko upotrebe kondicionala. Ja volim kondicionale, konjuktive, sve što visi u vazduhu i pliva u vodi, a ne želi da se odredi. Ali, srpski jezik ih ne voli! Pitajte "srpkinje" po gimnazijama, ako se profesorke srpskog jezika i dalje tako zovu, šta misle o kondicionalima i konjuktivima, pa ćete dobiti odgovor da su gori od latinice.   

Kada se u nekim medijskim izveštajima i naslovima gomilaju kondicionali, onda je to siguran znak da se tu ne informiše, nego nešto hoće.  

Primeri s N1, svi se odnose na činjenicu da Evropska komisija nije zamrzla pristupne fondove Srbiji: "Može li vlast do juna da ispuni zahteve Marte Kos?". Držimo palčeve da ne može. Ili: "Brisel bi Srbiji mogao da zavrne slavinu – iskustvo Mađarske pokazuje da pretnja nije prazna". Ima nade, još sve može da propadne, da nam država postane parija, da nas svi zavole tako gole i sirote, samo hrabro napred.  

Ili, Vedran Džihić za N1: "EU se priprema za postvučićevski scenario", što nije gramatički kondicional, ali jeste smisleni. Nije EU sada našla sredstvo protiv Vučića, ali konzerva koju će mu nakačiti na rep uz pomoć slobodnih srpskih medija stoji spremna.   

Ili, dugo gostovanje Radeta Veljanovskog od petka 24. aprila, puno kataklizmičke euforije. Nije se još desilo najgore na RTS-u, ali strpljenja slobodarski građani, moglo bi, nada umire poslednja. Ima još dovoljno toga da se upropasti pre nego što vam ja, univerzitetski profesor za slobodu medija objasnim kako se od blata pravi slobodno novinarstvo.   

Pomozimo ugroženima

To su logički sklopovi donjeg tipa, konkretan primer preuzet iz jednog nemačkog tabloida: "Dvoje mrtvih zbog zmijskih ujeda u Južnoj Kaliforniji – a jedina nemačka otrovnica bori se za opstanak".  

Gde je tu kondicional? Pa, sakriven u poruci da bi otrovnice mogle da izumru ako im se ne da tretman kao u Južnoj Kaliforniji. Žrtvujmo se, pomozimo otrovnicama da opstanu.     

Ljudi kao Rade Veljanovski, Olivera Kovačević, ili Veran Matić nikad ne bi digli glas protiv režima, bilo kog, kad bi mislili da će im se nešto dogoditi. Njihova hrabrost je dokaz da u Srbiji postoji demokratija. Jedina koja je legitimna, ona u kojoj akteri neprestano pregovaraju o formama i pravilima, dakle otvorena i nesavršena demokratija. 

Ali, ako bi Studenti u blokadi kao vojno krilo slobodnih medija preuzeli kontrolu nad Srbijom, a mogli bi, onda bi zavlada savršena demokratija. Mirna i večna, kao na groblju.