Kolumna Noć Oskara: Pobedili komunisti i vampiri

Patetika i isprazno mahanje vrlinama, na internacionalnom srpskom virtue signaling, aktuelno drže ideološki primat na Zapadu, a to je onda, zbog prirode kulture, praktično svuda. Društva se savijaju pod pritiskom licemerja, hipokrizije, dvoličnosti, nesvesne gluposti i svesnog bezobrazluka, birajte termin. Centar te rušilačke pijavice je Hollywood. Misli se na orkansku, ne na biološku pijavicu. Ove godine su najviše Oskara pokupili komunisti i vampiri, što se može shvatiti kao znak opsesivnog woke egalitarizma. Komunisti vode sa 6 prema 4, ali su vampiri bolji ljudi.

Kritika, pogled s visoka, prezir holivudskog pogona, daleko bilo, to mi nije namera. Uglavnom zato jer je raspodela Oskara još od početaka 1929. neumoran generator društvenog smisla. Da nije Oskara, ljudi širom sveta ne bi lako prepoznali pod terorom kojih fenomena aktuelno žive, čak uživaju.

Namerno koristim maksistički pojam raspodele, a ne primerenije podele. U raspodeli je ostala sačuvana etimologija predigre, preduslova, organskog uvoda, startnog pucnja. Oskari se prvo misaono raspodele po dezideratima socijalnih ideala, pa podele na glasanju, onda dodele na svečanosti gde se nose haljine od 100.000 dolara i drže govori o odgovornosti za siromašne, gladne i okupirane.

Po pravilu, odgledam sve što dobije Oskara i tek sam nedavno postala izbirljivija, a i to jedva. I dalje spadam u kulturne omnivore. Razlog umerene distance je u transformaciji Hollywooda, čiji je humanizam aktuelno kao viršla nabijen u kiflu političke industrije. Bio mi je draži dok je bilo obrnuto, politika nabijena u kiflu humanizma.

Hibridna bestija Ono, bez Joko

Kada su najveći broj Oskara nedavno pokupili filmovi "Jedna bitka za drugom" Paula T. Andersona i "Grešnici" Ryana Cooglera, bilo je to kao da je jedan malecki Oskar pao i u moje krilo. Kao da je samo proviđenje odlučilo da mi olakša razumevanje sveta. Pobedili komunisti i vampiri. Pametnom dosta, da počne da radi na sebi.

Ko je u trendu, ko određuje simboličke valere momenta, ko najbolje otelovljuje ideal socijalnog angažmana? Komunisti i vampiri, prema tumačenju žirija američke Akademije filmskih umetnosti i nauke, kratko Akademije. Mogli su da zakomplikuju, što nekad i rade, ali nisu. Odlučili su se za dva jednostavna šlagvorta, komuniste i vampire.

Dva tela, asimetrična duša, jedan cilj: Da svi budu isti i jednaki.

Oba filma nose u sebi program levičarskog egalitarizma. Prvi tipa bombe, drugi tipa krvi. Jedan promoviše egalitarizam prakse, drugi mistike. Jedan je bela magija, drugi crna magija. Jedan je  crni film, drugi crna komedija. Sve skupa slojeviti i komunikativni kao Habermasova javna sfera, u kojoj svi pričaju, a niko ne čuje, od američkih univerzitetskih kampusa, preko nemačkog idealističkog novinarstva, do srpske blokadne scene.

Oba filma su naravno izvrsna, kao filmovi, ali ovde ne se radi o kvalitetu. Presudni su šapat i buka kojima se za reč javljaju ideali vremena. Iz njih progovara "Ono", kako je Fuko zvao javni diskurs. Tišina, rekao je Fuko, istina na trista stranica, ovo je sinteza. Tišina, govori diskurs, progovara hibridna bestija "Ono", neka svi začepe da čujem šta kaže, sad ili pre trista godina.

Aktivisti belog praha

Nije potrebno mnogo da se u naslovu Andersonovog filma "Jedna bitka za drugom" prepozna istorijski moto levice o permanentnoj revoluciji. Idealisti bi zamerili da tako zaključuje neko ko ne voli komunizam, što je istina, ali ne cela. Ne volim komunizam zato što sam ga gledala u praksi, ne zbog onog što sam pročitala u teoriji. A kad se dođe do teorija o sistemima čiste levice, meni najdraža paradigma je ona iz Orwellove "Životinjske farme". Znam da sam u pravu i da je komunizam opasan, s koje god strane da se pogleda. Opasan je ne što želi loše, nego zato jer je u hemijskom sastavu nestabilan. Čim izađe iz laboratorije i izloži se atmosferi i ljudskom faktoru, odmah postaje cinična negacija samog sebe.

U Andersonovom filmu nema pozitivnih likova. Ima simpatičnih, naočigled dragih osoba sa kojima je identifikacija moguća. Kad mlada Willa pokušava da ostane živa. Kad se nosi sa porodičnim nasleđem majke po koži crne, po ideologiji crvene, po stavu teoristkinje, po izlaznoj strategiji izdajice vlastitih saboraca. Ili kad Willa shvati da ima dvojicu belih očeva, jedan radikalno-levi specijalista za eksplozive i meke droge, drugi desni suprematista.

Ali od genetike je teško pobeći. Na kraju filma i Willa postaje svoja mama. I ona odlazi da ruši zakone, institucije i sisteme, da briše granice i globalizuje svet u permanentnoj levoj revoluciji. Jedina razlika je u tome što obećava sebi da neće biti izdajica kao mama. Pa ni mama nije htela, dete! To nije nešto što odlučiš, to je nešto sa čim se suočiš.

Dve trećine Willinih roditelja su Perfidia-Beverly Hills i Geto-Pat Calhoun, članovi ekstremno leve i nasilne grupe French 75. Koga zanima naracija, pored takvih imena. Šteta da ne postoji Oskar za imena, jer bi ovaj film sigurno dobio i sedmu statuicu.

"French 75" se odnosi na francuski robustni top iz Velikog rata, kalibra, jasno, 75. Ali onda imenologija ode na drugu stranu, jer se isto tako, French 75, zove i koktel koji se pravi od džina, šampanjca, svežeg limunovog soka i šećernog sirupa.

Kretivna semantika ide dalje. Treća trećina Willinih roditelja je Lockjaw, pukovnik Zaključana Vilica. "Vilica" je agresivni beli rasista koga seksualno uzbuđuju nasilne crnkinje, u principu tanane i vitke, ali s pozadinom na kojoj može da stoji čaša koktela F-75. San pukovnika Vilice je da postane član "Kluba božićnih avanturista", moderne varijante starog ku-klux-klana.

Jedna Perfidijina sestra po oružju zove se "Junglepussy", Prašumska Prevedite Sami. Samostan u kalifornijskim brdima u kome Willa čeka oba oca, jednog da je spasi, drugog da je ubije, pripada redu "Sestara hrabrog dabra". Časne sestre uzgajaju marihuanu i od prodaje finansiraju svetsku komunističku revoluciju. Po jednom Andersonovom intervjuu, takav brdsko-kalifornijski red zaista postoji, jedino što se ne zove po dabru, a i marihuana odlazi u medicinske svrhe. Glavnina.

Plaćeni ubica se zove Udjite/Avanti.

Kuc-kuc ko je?

Sono io, Avanti.

Avanti, Avanti!

Ako stojite između ideologija kao između dva broja cipela, svakako pogledajte ovaj film. Bićete izlečeni od komunizma. Spremna sam i na rizik da tek tada postanete komunisti, plenumaši i blokaderi, koji budućoj deci daju imena Papazjania Singularis i Beladona Kolibri.

Aktivisti crnog ritma

"Grešnici" imaju strukturu antičke drame s jedinstvom vremena, mesta i radnje. Pokazuju igranku u delti Misisipija u jednoj noći godine 1932.

Blizanci Smoke i Stack/Dim i Odžak, deziluzionisani su ratni heroji. Posle Velikog rata odlaze u Čikago, gde paralelno rade za italijansku i irsku mafiju. Od prvih kradu vino, od drugih pivo. Italijani misle da ih potkradaju Irci, Irci misle da ih potkradaju Italijani, i tako braća dođu do početnog kapitala.

To se saznaje samo iz dijaloga. Kad se Dim i Odžak prvi put pojave u filmu, oni su se sa plenom u naturi i novcu vratili kući da otvore "juke", šupu za najfiniji crni blues.

A onda počinje priča o klasnoj solidarnosti. Kad irski vampir Remmick s pratnjom dođe da preuzme šupu u kom božanstvena Pearline upravo peva tužbalicu bledog meseca, Smoke ga otera jer mu je nešto sumnjiv. Vampir mu baci u lice rasni argument, samo s druge strane: "To zato što smo beli...?"

Ko god poznaje vampire iz popularne kulture, zna da oni lažu. Remmick želi da uđe i ubije, po vlastitom shvatanju pokloni večni život, ali njegovi porivi su klasno solidarni. Kao i vlasnici, muzičari i posetioci objekta, Remmick pripada najnižim, prezrenim socijalnim slojevima. Oni crni, rade na belim plantažama u polu-ropskom odnosu, nikad nisu videli pravi novac; on siromašni irski useljenik iz porodice koja je umrla od beskućništva i gladi. Uz to Remmick mrzi bele suprematiste, pa sa krvi usisa i njihove planove, koje onda odaje braći i sestrama tamne kože.

Remmick je woke. U svemu, osim u tom jednom detalju, da je ubica. A i motivi su mu, uz malo imaginacije, plemeniti. Čuo je blues koji izvodi Sammy, rođak blizanaca. Sammy je "fili", "čuvar vatre", "griot", kako se zovu muzičari anđeoskih žica, oni što ruše granice između živih i mrtvih. Kad Sam zasvira i zapeva, duhovi muzičara, starih i budućih, dolaze na ples. Jimi Hendrix se još nije ni rodio, a već je duh u šupi kod Dima i Odžaka, na svirki od pre sto godina.

Coogler se za tu scenu nadrealne halucinogene montaže inspirisao iz slikarstva. Oživeo je "Sugar Shack", Šupu od šećera, Slatku šupu, poznato platno američke savremene umetnosti. Irski vampir ne samo da crnoj zajednici odaje planove ku-klux-rasista, ne samo da ne mari za boju kože, ne samo da svima poklanja večni život, nego sve to radi iz ljubavi. Čuvar Vatre mu je potreban da mu vrati mamu, tatu, proširenu familiju, to je sve što ga zanima od politike.

Erik Pendzich / Shutterstock Editorial / Profimedia

Remmick je usamljen i pati za porodicom, pravom ljudskom porodicom. Njega vode konzervativne vrednosti. Da li ga to ideološki svrstava u Trampovo glasačko telo? Moguće, ali samo u domenu teorije. Woke Akademija nikad ne bi dala Oskara za to.

Remmicku ne pomaže ni to da bi i on, kao Perfidija i Geto, oslobađao migrante iz tzv. prihvatnih logora. Ne bi diskriminisao po boji kože, religiji ili obrazovanju, upozorio bi ih odakle dolaze policija, vojska i pukovnik Vilica. Razumeo bi njihovu borbu da svi budu jednaki, u svetu bez državnih granica, zakona i kapitala.

Sigurno bi ih i ubio, ali to je mala cena klasne slolidarnosti.