Kolumna Ulice od stakla

Oči od stakla, duše od kristala

Jedna od najstrašnijih posledica nacističkog sistema je prezir koji moderne leve elite od tada gaje prema redu i poretku. Pod uslovom, naravno, da se posledice nacizma procenjuju kroz postulat "reda mora biti", a ne kroz realno merljivu statistiku pobijenih ljudi i uništenih egzistencija. Budući da dolazi kao reakcija, poziv na red se u demokratsku levicu uselio kao posprdna politička strofa ordnung-muss-sein. Ko se danas usudi da izgovori, "ja sam da se zna red", taj se odmah šalje u desno ćoše da razmisli o autoritarnim recidivima u duši. Tako je u čitavoj Evropi, tako je u Srbiji koja je u Evropi.

Red, nemački ordnung, engleski order, latinski ordo, ima bezbroj varijabli preko kojih se ne samo meri, nego uopšte pokazuje ima li ga u nekakvoj funkcionalnoj veličini, ili se sveo na tragove i dronjke.

U političkim naukama ordo je ideološki ekvilibrijum koji pokazuje kakav je ugovor na delu između vladalaca i vladanih. I najgori sistemi uspevaju da postignu neki stepen moralne legitimacije.

I ekonomske nauke su se u poslednje vreme pomirile sa primatom ideoloških ciljeva u postizanju reda. Ne svuda, ali kod nas u EU danas svakako. Unija je trenutno najbolji primer za takvu devijaciju. Sve je bačeno na kartu konačnog obračuna sa Rusijom. Koriste se eufemizmi kao "jačanje vojne sposobnosti", "podizanje kolektivne odbrane", dok se ustvari misli na uvođenje ratne privrede u kojoj svi iz petnih žila proizvode stvari koje će koliko sutra biti uništene.

Koliko takav razvoj usrećuje ekonomske teoretičare, nebitno je dokle god postoje supstituti. Austrijska privreda, teško pogođena od kad su joj antiruske sankcije vezale ruke, već se teši time da će sa proizvodnjom oružja nadoknaditi štetu. Daj šta daš. Juče se proizvodilo za život, sutra za smrt, između smo se izljubili i čestitali srećnu Novu godinu.

Već je toliko uloženo u rastur...

Dve teorije određuju evropski i srpski momentum i po svemu ostaju validan okvir za predviđanje bliske budućnosti.

Prva je "sunk cost fallacy", teorija propalog truda, proćerdanog vremena i spiskanog novca na plan koji nije ostvaren, ali se upravo zbog toga i dalje sprovodi. Prepoznaje se, počevši od individualne i porodične računice, pa do najosetljivijih sfera političkog odlučivanja, po jednostavnoj rečenici "Pa zar sad da stanemo?".

U psihologiji, veliki a uzaludan trud se vodi kao jedna od najlošijih mogućih motivacija za donošenje odluka. Toliko smo uložili, pa zar sad da stanemo, odjekivalo je sa svih strana prošle godine. Gubici ne smeju biti uzaludni. Što su veći, tim raste i njihova motivaciona snaga da se nastavi istim putem. Ako se stane, onda su to čisti gubici, ako se nastavi, to je viša sila. Ako se stane, onda neko odgovara, ako se nastavi, onda su svi odgovorni, jer su tako hteli.

Na EU nivou se ta kognitivna omča prepoznaje u odnosu na politiku prema Rusiji. Nije neophodno da se pažljivo čita i sluša, jer poente često stoje gole i bose već u naslovu. Na primer, "Ukrajinske žrtve ne smeju biti uzaludne", "Hrabrost Ukrajinaca ne sme biti besmislena", "EU na raskršću: Zar da sve ostane bez smisla?".

Srpski takozvani Pobunjeni Univerzitet, zajedno sa pratećim medijima i ostalim pogonom za negovanje destruktivnog smisla, takođe koristi argumentaciju uloženog truda. Pitanje koje odatle dopire je "Više od godinu dana smo uložili u to da sve stane, zar sad mi da stanemo?". Stilski to varira, ali se logički uvek svodi na isto – ako se sad stane, sve je bilo uzalud. Naša žrtva, čitaj maltretiranje građana, oholost "pametnih", sadizam nad "glupima", uništavanje imovine, davljenje školstva, sprečavanje EU integracija, sve će to "ostati bez smisla". Naše žrtve da uništimo tuđe vreme, da srušimo red i poredak onog što je za nas mrtva bara, biće besmislene ako priznamo da srpske institucije ipak mogu da se menjaju iznutra, kroz institucije, ne van njih.

I evropskim i srpskim kognitivnim prestupnicima je zajedničko da na osnovu gubitaka ne izvode zaključak da se stane, razmisli i koriguje, već da se ide dalje, jer onda sve ranije "neće imati smisla".

Značaj smisla je kristalno jasan. Čitava sociologija klasičnog tipa je ispletena oko smisla. Ljudi moraju da imaju neki smisao kad se odriču viška egoizma da bi postali društvo. Moraju da vide neki smisao u tome da prihvate plaćanje poreza za, recimo, funkcionisanje državnih fakulteta. Možda ne u Srbiji, gde je blokadna scena uložila veliki trud da se iz javnih sredstava pokriva nefunkcionisanje fakulteta. Ali to je princip, u Evropi, ako ne u Americi, da se uzme od onih koji rade, i da onima koji studiraju.

Teorija polupanih prozora

Druga teorija nažalost tačna za opis aktuelnog stanja je paradigma slomljenih prozora. Postavila su je dva Amerikanca sredinom osamdesetih prošlog veka, politikolog Džejms Vilson i kriminolog Džordž Keling. Kao prethodna, i ta se teorija seli između politike, ekonomije, kriminalistike i psihologije, bez gubitka u kvalitetu operativne alatke.

Suštinski, svodi se na to da treba popravljati slomljene prozore, jer svako odlaganje motiviše nove nerede i rezultira u novim slomljenim prozorima, dok čitav kvart, grad, država, kontinent, civilizacija ne postanu pejzaž iz Mad-Max filmova. Teorija je korisna jer pored metaforike izgubljenog reda, poseduje i bukvalnost pravih, konkretnih slomljenih prozora.

Vizuelno, simbolika slomljenih prozora deluje iz američkih filmova koji za pozadinu koriste zapuštene njujorške areale, Bronx ili Queens na primer. Jednom neko, u doba dece cveća, LSD kulture i crne omladine bez socijalnih šansi, nije popravio prvi slomljeni prozor, i eto propasti. Trebalo je pozvati staklara na vreme, platiti materijal i ruke, i sve bi prošlo dobro. Loša predgrađa bi bila spašena, zgrade bi sačuvale oči, kriminal se ne bi širio, "Ponoćni kauboj" nikad ne bi bio snimljen.

Bliže evropskoj kući, svi putnici znaju da gradovi imaju jednu stranu za pokazivanje, drugu za izbegavanje. To je ona gde su slomljeni prozori, vrata zakucana letvama i slaba ulična rasveta proizveli mesečeve pejzaže. Brisel je školski primer takve dvoličnosti. On je centar Evropske unije, moćno političko sedište iz koga Ursula fon der Lajen i Mark Rute iz sobnih papuča komanduju Drang nach Osten. Istovremeno je Brisel grad u kome su čitavi kvartovi prepušteni raspadanju.

Pre desetak godina sam se vozila po Briselu javnim prevozom, namerno odlazilo krivo i izlazila pogrešno, da upoznam što više od grada. Neki od delova, i to odmah iza velelepnog EU parlamenta, izranjali su iz prvog sumraka kao ruine propalih antičkih civilizacija.

Prozor koji dugo ostaje slomljen je signal da tu nikoga nije briga. Da niko nije zadužen za popravke i održavanje, pa stoga dalje razbijanje nosi nisku sankciju, ako ikakvu. To je signal koji se prevodi samo udri, razbijaj i ruši, neće ti se dogoditi ništa, jer je svima postalo svejedno, stvar ionako propada, red se slomio od kad su prozorima izbijene oči. Čemu ulagati trud da se vandalizam spreči, kad je manji napor potreban da se on promoviše?

U Srbiji poslednjih godinu i nešto, teorija slomljenih prozora deluje više psihološki i metaforički, nego u gore spomenutim, semiotičar Pierce bi rekao indeksikalnim oblicima. Pri čemu se "indeksikalno" ne odnosi na studentske indekse, bar ne direktno, nego na sistem znakova za odsutne fizičke fenomene. Na primer, dim u pozadini, kaže negde nešto gori. Mokre ulice su znak da je padala kiša.

U aktuelnijem smislu, indeks bi bio opipljivo stanje u kom su škole i fakulteti bivali ispražnjeni samovoljom neposrednih korisnika. Odsutan fenomen takvog indeksikalnog stanja je ugrožena budućnost Srbije. Osim ako se ne ispune zahtevi. Koji zahtevi? Još više polomljenih prozora.

Najstrašnija aplikacija te teorije na srpsku stvarnost je olaka igra sa tačkom bez povratka. Kada se toliko toga uništi i razvali, da više niko ne stigne da popravlja, izgubi volju da se suprotstavi rušilačkoj energiji i kaže, evo kamenica, evo vas, gradovi su vaši.

Disciplina je poniženje

Politički i ekonomski gledano, EU je danas skup sređenih društava koja u autoritarno nadgledanom konsenzusu čekaju da propadnu u pobedi ili pobede u propasti, što dođe na isto. Kod Srbije je nešto komplikovanije, jer se u njoj od ranije neguju emotivno izokrenuti kriterijumi reda i nereda. Red se asocira sa diktaturom, neslobodom i trulim autoritetima, dok se nered stilizuje kao sloboda, kreativnost i istinsko ostvarenje pojedinca.

Kad slušam izjave pobunjenih studenata i njihove fan-baze, odjekuje isti lajtmotiv: Sloboda je to kad mogu da radim šta hoću. One koji u Srbiji danas nastupaju kao nosioci neophodnih moralnih promena, ujedinjuje vizija slobode bez odgovornosti.

Kategorički imperativ, prema kome je sloboda jednog ograničena slobodom drugih, u Srbiji se istorijski doživljava kao stanje diktature. Naprotiv, sloboda se shvata kao moralno pravo drčnog pojedinca da pojede društvene interese. Nema ograničenja za hrabre, ispravne i neodgovorne.

Aktuelna ilustracija takvog konfuznog shvatanja slobode je studentsko skupljanje potpisa za prevremene izbore odnosno "raspisivanje pobede" od strane revolucionarnog subjekta.

"Ovo nema neku vrstu pravne snage. Ovo je neki vid prebrojavanja", kaže za N1 (29.12.) anoniman skupljač potpisa.

Sumirano: Na stolovima nezakonito otuđenim iz fakultetskog inventara, neovlašćeni i anonimni mladi ljudi popisuju lične podatke građana u nekom vidu prebrojavanja u svrhu postizanja pravne države. Da imaju blagog pojma šta rade, ne bi govorili o "nekoj vrsti" i "nekom vidu", već bi znali da to ima ime, da se zove peticija za referendum, da je svuda vezano zakonskim normama i, nikad čuli, striktnom procedurom.

Ali već je toliko truda investirano u lomljenje prozora, toliko energije u odricanje od odgovornosti, pa zar sada da stanu?

Nemaju straha? Trebalo bi da imaju. Ne od Dačićeve policije, evidentno, ali pred istorijom svakako.