Kolumna "Politika kao sudbina": Naučena bespomoćnost
Komentari
20/05/2026
-10:22
Naslov je izvučen iz psihološkog eksperimenta koji nemam srca detaljno da opisujem jer je šezdesetih godina prošlog veka izvođen na psima. Naučnici su, ukratko, dokazali da je pse lako naučiti bespomoćnosti ako ih izlažeš elektrošokovima koje ne mogu izbeći šta god činili. Posle je kasno da im nudiš tri načina da izbegnu strujne udare, životinje nauče da nemaju kontrolu pa ni ne pokušavaju da se izbave bola. Surova istraživanja su pravdana višim ciljevima, izučavanjem depresije kojoj se zlostavljani ljudi prepuštaju čak i kada im je pomoć nadomak ruke.
Isti psihološki fenomen lako je prepoznatljiv kod Srba jer se nad nama devedesetih na sličan način geopolitički eksperimentisalo. Sankcionisani smo, bombardovani i proterivani kad krajem prošlog veka nismo slušali zapadne sile, da bi se uslovljavanje i kažnjavanje samo nastavilo i nakon što smo se u novom veku povinovali svim međunarodnim normama, a za nacionalne interese nastavili da borimo kroz dijalog i dogovor sa jačima od sebe, kako nam je i rečeno. Proterivanje Srba i otimanje srpske nacionalne teritorije svejedno nije prestajalo, šta god da smo radili i koje god da smo ustupke pravili i sporazume prihvatali.
Opkoljeni smo NATO državama i okruženi nevoljnim saveznicama. Nekad samo duhom ličimo na naciju koja je iz dva svetska rata izašla kao pobednica. Više ne moraju ni da nam prete bombama i elektrošokovima: za održavanje discipline je sada dovoljno da nam ne otključavaju poglavlja.
Nije ovo lament samo nad našom sudbinom jer upravo u lajvu gledamo kako se veće, bogatije i silnije države našeg kontinenta sa osmesima povijaju i ponižavaju pred većom silom. U poređenju sa njima, dakle uz malo relativizacije, mi smo i dalje ponosna i slobodarska mala nacija.
Ali kako se đavo krije u detaljima, tako se u detaljima katkad očitava i naša naučena bespomoćnost.
Devedesetih je propagandno-psihološki rat protiv nas vođen kao protiv nazadnog, anti modernog i antievropskog nacionalističkog šljama, u ime univerzalnih liberalnih vrednosti i kosmopolitizma. To je bio odvratni cinizam koji je britanski časopis Living Marxism na naslovnoj stranici iz 1992.godine, dok je još izlazio, izvrgao ruglu pod naslovom "Srbi su bele crnčuge Novog svetskog poretka". Svaki je nacionalizam na Balkanu bio simpatičan i mio našim neprijateljima, svaki je bio moderan i evropski, samo im se srpski gadio dok su, otvoreno i krišom, rušili veliku zajedničku državu koju je naš narod u dva svetska rata pravio i oslobađao.
Za nacionalizam su nas optuživali i tobož zbog nacionalizma kažnjavali najveći američki, francuski, nemački, britanski i drugi nacionalisti. Žena zbog koje je NATO bombardovanje iz 1999. u Americi na naslovnim stranama vodećih listova nazivano „Madleninim ratom“ govorila je da njena „izuzetna nacija“ stoji „visoko iznad drugih i vidi dalje od drugih“, a da je niko od naših kritičara nije prekoreo zbog izliva nacionalističke suprematije.
Povezane vesti
Sve je to bilo i prošlo, da bi ovih dana studentski Memorandum o Kosovu i Metohiji poslužio kao povod nemačkom novinaru da protivnike vlasti u Srbiji razvrstava na "liberale" i "nacionaliste", pa su dobri i liberalnim idealima posvećeni oni koji kritikuju Memorandum, dok su oni koji brane ideju studenata da se bave Kosovom proglašeni srpskim nacionalistima, iako su se samo pozivali na međunarodno pravo i suverenitet. Te studente nemački novinar, uzgred, smatra Vučićevim "mladim imitatorima", jer će lakše kamila proći kroz iglene uši nego što će neko ovde biti po volji nemačkom kolegi.
Metod je stari, proveren i odvratan, ne vredi uopšte priče, kao ni nemački nacionalista koji se njima poslužio. I ne zameram ni proevropskim ni anti-EU kolegama što su se učtivo i mirno, uzorno i bez povišenog tona i uvreda usprotivili Nemcu. Neka su mu se usprotivili uz uvažavanje njegovog stava, baš kao da je reč o dobronamernom strancu koji bi možda promenio mišljenje ako bi se uverio u utemeljenost suprotnog mišljenja. Kao da je reč o strancu koji bi srpskoj strani, sa kojom se ne slaže, makar uzvratio dužno poštovanje.
Nego se samo pitam, zašto taj nacionalistički argument nikad ne vratimo pošiljaocu? Zašto se držimo kao da je to nezamisliva uvreda koju niko ne zaslužuje? Kao da je važno što nas je taj elektrošok do sada hiljadu puta pecnuo, kao da nismo prestali da ga se plašimo! Pa valjda smo za sve ove godine naučili da prepoznamo agresivni nacionalizam kad se sa njim sretnemo. Zašto odmah zauzimamo odbrambeni položaj, kao ljudi koje je ista struja bezbroj puta stresla, zašto se odmah pravdamo? Zar nismo skupo platili i nacionalizam i rodoljublje? Zar nismo davno naučili tu igru?
I zašto je mirno trpimo i sada, kada se cela ta kula od karata ruši, kada ni domaća populacija u tim velikim državama više ne veruje u moralnu superiornost i dobre namere svojih vlada i svojih propagandista, nosioca vladajućeg narativa? Naši su antinacionalisti, tražeći zapadnu podršku, kao papagaji decenijama ponavljali sada već izanđale, nemoderne teze o tome kako su nacije samo "konstrukti", i kako se "konstrukti" mogu "dekonstruisati" kao što su se mogli konstruisati. Kada je ta pesma na Zapadu prestala biti moderna, ni ovde se više nije pevala. Sem kod zaostalih u razvoju, poput opozicione novinarke bez formalnog obrazovanja koja ovih dana ponavlja pogrešno naučenu lekciju o tome kako su "nacionalne države imale funkciju u 19.veku, za razliku od danas“.
A nisu srpski, već zapadni, američki akademski eksperti ti koji horski barem dve decenije publici tumače kako je "nacionalizam najjača politička sila na svetu" i kako to možeš da ignorišeš samo na sopstveni rizik (Stiven Volt sa Harvarda). Džon Miršajmer sa Univerziteta u Čikagu ponavlja svakom ko želi da čuje da je "liberalna hegemonija" u spoljnoj politici osuđena na poraz u susretu sa nacionalizmom, koji on poredi sa religijom i smatra "najsnažnijom političkom ideologijom koju je svet ikada upoznao“. Drugi vodeći zapadni teoretičari objašnjavaju da je nacionalizam, odnosno ideja nacionalne države srušila sve stare imperije, pa i Austrougarsku, i sad moderne države imaju snažan interes da promovišu nacionalno jedinstvo, odnosno da podstiču nacionalizam, budući da lojalno stanovništvo spremno na žrtve uvećava moć države i pomaže joj da se nosi sa spoljašnjim pretnjama. Treći upoređuju jesu li veći nacionalisti Francuzi, Nemci ili Amerikanci. Četvrti objašnjavaju da je nacionalizam razlog što su Ujedinjene nacije po postanku imale pedesetak država članica, dok je ih danas blizu 200.
I tako dalje. Kineski, ruski, indijski, iranski eksperti se na tu temu valjda podrazumevaju.
Pa zašto bi se onda, zaboga, iko ovde pravdao Mihaelu Martensu iz Frankfurter Algemajne Cajtunga?
Povezane vesti
Jer koga više briga.
Komentari (0)