Kolumna "Kad fazani lete": Nevine vojske i ubijena deca
Komentari
08/05/2026
-09:39
Za malo manje od dve nedelje u Dablinu će biti dodeljena Književna nagrada grada Dablina u literarnim krugovima i dalje kolokvijalno poznata po imenu nekadašnjeg sponzora: Impak. Osnovana sredinom poslednje decenije prošlog veka, s jednim od najvećih nagradnih fondova za pojedinačnu knjigu (100.000 evra) dodeljuje se najboljem romanu napisanom na engleskom ili prevedenom na engleski. Među dosadašnjim dobitnicama su skoro sve najveće savremene globalne književne face, između ostalih: Herta Miler, Mišel Uelbek, Orhan Pamuk. Dosad je nagradu dobilo 17 romana napisanih na engleskom i 12 prevedenih.
Prvi put u istoriji, u finale, u najuži izbor, ušao je roman koji je u Srbiji izišao na originalnom jeziku. Namerno to kažem ovako pomalo kriptično. Naime, pre nekoliko godina, u finalu je već bila hrvatska književnica Ivana Sajko, ali taj njen hvaljeni roman nije objavljen u Srbiji. Ove godine u finalu je hrvatska i bosanskohercegovačka književnica Magdalena Blažević sa svojim romanom "U kasno ljeto" koji ima i srpsko izdanje (beogradska "Booka").
Blaževićeva je ponešto neobična književna pojava. Rođena je 1982, u Žepču, u centralnoj Bosni. Žepče je gradić koji već ima zanimljivu književnu predistoriju. Iz njega je alhamijado pesnik Ilhamija koga je početom devetnaestog veka zbog buntovnih ("disidentskih") pesama pogubio u Travniku okrutni vezir Dželaludin koga Andrićevi čitaoci poznaju iz pripovetke "Priča o vezirovom slonu". Iz Žepča rodom je i čudesni pripovedač i vajar Nedžad Ibrišimović (1940-2011), jedna mnogostruko koloritna ličnost čiju je ranu prozu onomad niko drugi do Meša Selimović nezaboravno poredio sa Šagalovim slikama.
Prvu knjigu Magdalena Blažević je objavila relativno kasno: skoro s navršenih četrdeset, tačnije kao tridesetosmogodišnjakinja. Književnim insajderima ona tada nije ipak bila potpuno nepoznato ime. Objavljivala je, naime, i ranije kratku prozu po periodici, pa čak i pobeđivala na pojedinim konkursima za najbolje priče i pripovetke. Iako prilično samosvojna po stilu, Blaževićeva se solidno uklopila u neku vrstu regionalne "ženske književne renesanse". Nije tu nikad bivala u središtu interesa scene i javnosti, ali jeste bila poželjan i popularan "začin". Živeći u Mostaru, dakle, izvan dominantnih književnih i izdavačkih centara, kao osoba sa stalnim "neknjiževnim" zaposlenjem i privatnim kontekstom u porodičnom životu, nije mogla previše da parazitira na tračevima, sektašenju i koterijama, mada jeste iskazala suptilnu socijalnu inteligenciju i veštinu opstanka u gravitaciji vodećih regionalnih književnih "influensera".
Uglavnom, s novim knjigama njena ovdašnja reputacija je rasla. Istovremeno, teško da je neko mogao da očekuje da ona međunarodnom reputacijom dođe do nivoa koji su stekle, primera radi, Lana Bastašić ili Rumena Bužarovska, odnosno već pomenuta Ivana Sajko ili Milica Vučković ili Maja Iskra. S druge strane, knjige sa naših strana se poslednjih godina lakše i "prohodnije" prevode, pa se poneko strano izdanje u bibliografiji i moglo očekivati. Otud, samo pojavljivanje romana "U kasno ljeto" na engleskom i nije bilo neobično: mali izdavač, nepoznata prevoditeljka (profesorka iz Mostara, Anđelka Raguž, potpuno anonimna u anglofonom prevodilačkom i izdavačkom svijetu), ono što je bilo realno je poneki portalski prikaz i referenca na društvenim mrežama. Knjiga je, međutim, makar i prigušeno "eksplodirala" i došla, evo, do ovakvog finala pri čemu je još uvek otvorena opcija da Blaževićeva ovu nagradu i osvoji.
Roman "U kasno ljeto" je ratni i ženski. Pisan je iz ženske "posthumne" perspektive što je topos koji ujedinjuje, primera radi, megahit "Divne kosti" i čuvenu televizijsku seriju "Očajne domaćice". Takođe, bavi se ratom u Bosni koji je postao globalna metafora. Neki pisci, rođeni u Bosni i Hercegovini, a izbegli tokom rata u druge zemlje, postali su književne zvezde pišući na engleskom, nemačkom, francuskom ili danskom jeziku. Bilo je i pisaca koji su s prevedenim knjigama ostvarili zapažene uspehe. Ipak, nijedna knjiga koja je prevedena sa bosanskog/hrvatskog/srpskog, a bavi se temom rata devedesetih, nije bila u najužem izboru za ovako prestižnu i masmedijski prepoznatljivu nagradu.
U većini umetničkih dela u ratu u Bosni, žrtve dolaze sa, uslovno rečeno, bošnjačke, a dželati sa srpske strane. Hrvati su tu ređe involvirani. Statistika je dobro poznata, ali je takođe u bošnjačkoj javnom mnenju najmanje prisutna svest o zločinima "svoje" strane. Uostalom, vrlo ugledni intelektualci i političari iz Sarajeva znaju bez ikakve ograde da govore o Armiji Bosne i Hercegovine kao o "najčasnijoj vojsci u istoriji". Iz te perspektive, skoro da je subverzivno citirati čuveni Malroov stav da "postoje pravedni ratovi, ali ne postoje nevine vojske". Roman Magdalene Blažević koji je došao do finala prestižne globalne nagrade fabularno je baziran na istinitoj priči. U njegovom središtu je četrnaestogodišnja devojčica Ivana hrvatske nacionalnosti, ubijena u ratu, u srednjobosanskom selu Kiseljak, kao jedna od četrdesetak osoba koje su tamo ubili pripadnici Armije BiH. U samom tekstu knjige, autorka teži univerzalizmu, ali preko intervjua i nekih tumačenja se dobro zna koja je dokumentarna podloga ovog dela. Otud je i očigledna nekakva ambivalencija sarajevske javnosti spram uspeha Magdalene Blažević jer on na velika vrata osvetljava jedan aspekt ratova devedesetih o kojem je tamo skoro skaredno govoriti.
Povezane vesti
Komentari (0)