Kolumna "Dekonstrukcija": Lepota privida

Prvi nemački kancelar Oto fon Bizmark ostavio je svetu ideju "realpolitike", princip prema kojem politika treba da se zasniva na realističkoj proceni i prilagođivanju mogućnostima i ne podleže idealima niti moralnim ograničenjima, kao ni utopijskim vizijama, pa je stoga strogo pragmatična. 

Iz te ideje proistekla je njegova čuvena krilatica da je politika umetnost mogućeg. Ovo sasvim ima smisla kada se uzme u obzir pruski mentalitet, koji krase samodisciplina, hladni pristup stvarnosti i povinovanje autoritetu, ali ne i srpski, koji je duboko prožet idejom individualne slobode i otpora autoritetu. Umesto pruske poslušnosti, kod Srba dominira inat. Otud i ona Pekićeva parafraza Bizmarkove devize da je politika umetnost nemogućeg. 

Tu dolazimo do iluzije koja se iz privatnog života izliva i u onaj politički. Svaki čovek ima iluziju da je dobar, pametan i da zaslužuje da bude voljen, a iluzije mu pomažu da lakše podnese i sopstvenu nesavršenost, i sveta koji ga okružuje. "Iluziju više izaziva bojazan od stvarnosti, nego žeđ za njom, jer lepota privida pomaže da se lakše živi", navodi profesor Dragan Simeunović, autor knjige "Politika kao umetnost iluzije". 

Ova bojazan od stvarnosti i pretvaranje nemogućeg u moguće i obrnuto zarad lakšeg života je vrlo uočljiva u ponašanju velikog dela našeg današnjeg opozicionog korpusa, koji je lepotu privida podigao praktično na nivo religioznosti pretvorivši se više u kult nego u politički pokret. 

Arhineprijatelj Aleksandar Vučić pretvara se, po potrebi, ili u svemoguće biće koje sve može ili, u blažem slučaju, u mediokriteta, a u ekstremnijem u klovna nesposobnog za bilo šta. Svojevrsna metafizika pretvorena u metapolitiku. 

Važnost lepote privida uočljiva je u stalnim tvrdnjama da su Vučić i njegova vlast propali i da neizbežno gube na izborima, iako ih realnost uporno demantuje duže od deset godina. Lakše je podneti stvarnost i prikriti sopstvenu nesavršenost ako se uporno stvara iluzija. 

U tim okolnostima moguće je da upravo on stvara međusobne sukobe u opoziciji i čini da je ona potpuno fragmentirana i posvećena više kanibalizmu nego stvaranju sinergije za ostvarenje sopstvenog cilja. Na primer, njegova sasvim realpolitička ocena da je etablirana opozicija pravi neprijatelj takozvanog studentskog pokreta posmatra se kao zlokobni pokušaj unošenja razdora u, inače, jedan monolitni blok, a ne realno sagledavanje političkih odnosa. 

Nesposobni da se zagledaju u sebe i svoje nesavršenosti, opozicioni političari tako za dnevni list "Danas" tvrde da iznošenjem te ocene, "Vučić ponovo pokušava da studente pretvori u statiste svoje propagande". Ili da je Vučićeva "jedina nada da politički preživi predstojeće izbore, kad god oni bili, da izazove sukob na opozicionom spektru". 

Ali realnost je drugačija. Pod uslovom da "svemogući" Vučić ne povlači konce baš svih opozicionih političkih aktera. Nije li Dragan Đilas stvorio razdor u opoziciji kada je Nikolu Jovanovića, jednog od najbližih saradnika Vuka Jeremića, onomad pokušao da ukrade? Ili kada mu je ukrao Zdravka Ponoša? Uostalom, nisu li studenti Kaluđer i Alek "lustrirali" opoziciju sa izborne liste u Smederevskoj Palanci pred izbore u martu? Da li je moguće da su i oni Vučićeve marionete, ili je u pitanju nešto drugo? 

Još jedna ovih dana aktuelna priča upućuje na pitanje mogućeg i nemogućeg, odnosno privida u našoj politici – hapšenje na beogradskom aerodromu studentskog aktiviste Lazara Mišića zvanog Gandi, kojeg je policija zadržala na zahtev Višeg javnog tužilaštva zbog sumnji da je, kako je objavio "Informer", "na skupštini delegata, održanoj na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu podsticao studente na blokadu TENT-a i auto-puta, a sve u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje". 

Ne nameravam da sudim Lazaru Mišiću Gandiju i nemam elementarne podatke u vezi sa delima koja mu se stavljaju na teret. Procena da li je za nešto kriv ili nije u isključivoj je nadležnosti našeg pravosudnog sistema. Meni je u ovom slučaju bilo zanimljivo nešto drugo – to što su mnogi građanisti, iako nemaju ništa više podataka o tome šta se i zašto Gandiju stavlja na teret od mene, odmah skočili u njegovu odbranu smatrajući da je nemoguće da je on išta uradio zbog čega bi mogao (ili trebalo) da krivično odgovara. 

U njegovu odbranu Antonela Riha, na primer, piše: "Osamdesetih i devedesetih stotine Albanaca je bilo po zatvorima, pod tzv. administrativnom kaznom optuženi za NAMERU da nešto urade. Tokom rata u BH, tako se sudilo Bošnjacima u Sandžaku. Za NAMERU. Nema dela, nema ni pripreme dela, nego je neko negde nešto rekao, pomislio. Ova vlast sada radi isto, bukvalno isto, samo su neprijatelji bliže Beogradu. Student je priveden jer je imao neku ideju koju je glasno izgovorio a možda i nije, možda je neko zamislio da je čuo šta on govori." 

Čini mi se da je zaista nezahvalno i kontraproduktivno porediti studentskog aktivistu, pa makar on bio uhapšen i pod optužbom za ugrožavanje ustavnog poretka, sa albanskim teroristima sa Kosova i Metohije. Na primer sa braćom Mazreku ili "Gnjilanskom grupom", pa makar ih dosovska vlast amnestirala i sudija Miodrag Miša Majić oslobodio. Ili sa Sulejmanom Ugljaninom, pa makar sada "studenti" bili s njim u koaliciji. 

Više od ovoga, zanimljivo mi je ovo pominjanje "namere" kao nečega apsolutno nevinog (opet ne želim da ulazim u Gandijev slučaj, stvar je generalna). U svim zapadnim pravnim sistemima postoji institut namere da se počini krivično delo i za to se može suditi pod uslovom da su preduzeti neki konkretni koraci. Na primer pokušaj terorističkog napada, pokušaj ubistva ili pokušaj rušenja ustavnog poretka. Nije dovoljno "hteo sam" i mora postojati radnja koja neposredno vodi ka izvršenju. U slučaju Gandija, na sudu je da to proceni, a ne na meni ili Antoneli Rihi. 

Pod "namerom" se može svrstati i udruživanje, odnosno kovanje zavere da se počini neko krivično delo. Za to je dovoljno da se dve ili više osoba dogovara da izvrši krivično delo, čak i ako delo nije započeto u punom smislu. 

Ako je Gandi zaista podsticao druge studente da blokiraju auto-put ili onemoguće normalan rad TENT-a, to bi se moglo podvesti pod ova krivična dela, ali, opet, na tužilaštvu i sudu je da to procene. 

Isto tako, lepota privida otvara mogućnost da se kaže i da je nemoguće da je ona grupa iz Novog Sada prošle godine razmatrala načine za izvršenje državnog udara prilikom protesta u Beogradu zakazanih za 15. mart. 

"Student je priveden jer je imao neku ideju koju je glasno izgovorio a možda i nije, možda je neko zamislio da je čuo šta on govori", piše Riha. Velika je razlika između "glasno izgovorio" i samo "imao ideju". Možda jeste, a možda i nije. Moguće je. Moguće je, kako bi to rekla Snežana Čongradin, i da je Vučić kineskom ambasadoru obećao da niko od Kineza neće odgovarati za pad nadstrešnice u Novom Sadu. Moguće je i da je Vučić to samo pomislio, ali nije rekao. Da je imao ideju. A moguće je, onda, i da je Elvis Presli još živ i da su vanzemaljci napravili bosanske piramide. Ko šiša realnost kada je život u svetu iluzija toliko lepši? U tome je lepota privida.