Kolumna Revolucija i njena tetka

Imitiranje, veoma često, podrazumeva odsustvo svakog srama. Takođe, za razliku od ludila, koje čini da neko pomisli da je Napoleon, Cezar, noga od stola, letnji pljusak, i koje je bezazleno, oslobođeno loših namera, imitiranje je, u osnovi, bezobrazluk, nepristojnost i laž, kao i svaka podvala.

I mislim na to svaki put kada gledam kako mi podvaljuju devedesete, i kako imitiraju bukvalno sve, od novinarstva, do borbe za istinu i pravdu, raznih heroja, demokratije i revolucije.

Sve je fejk, i nikakve veze sa originalom - originalima, nema.

Često je i skaredno, kao pojava Olivere Kovačević na onom i inače otužnom skupu obeležavanja godišnjice ubistva Slavka Ćuruvije, koji organizuju (imitiraju) oni koji nikakve veze s njim nisu imali, pa sve da se zovu i Veran Matić, a on to bar vrlo dobro zna, da ga ne podsećam sada.

Imitirajući slobodnu novinarku, gospođa revolucionarska tetka (sama se tako nazvala), mirno je došla na mesto za koje, 1999. godine, nije znala ni da postoji, bez obzira na to što je radila nekih par stotina metara dalje, u Makedonskoj ulici, u TV Politici.

I sve bi bilo ok, setila se, osvestila, shvatila da je, u ona vremena pogrešila i da je bilo dosta kukavički to što nije glas digla, ili organizovala blokadu Politike, sasula Goranu Koziću istinu u lice, otišla u Hrvatsku da kaže kako je stanje ovde baš grozno, zavapi javno, u svojoj emisiji, zbog ubistva i protiv ubistva, ostavi tada cvet u Lole Ribara...

Nema veze, kao što rekoh, ok je to, dođe i revolucionarnim(skim), tetkama nekada iz dupeta u glavu, poštujem, ali, ako nećeš da tek imitiraš, i da tu imitaciju koristiš za ličnu promociju, onda bar, na tom mestu, daj izjavu i priznaj da si, onomad, kada je stvarno bilo opasno, i kada su stvarno letele glave, bila mali miš, uplašen i bedan, zainteresovan isključivo za svoju pozadinu, i da nisi smela da pisneš, pa čak i kada su nekog tako javno streljali.

Sa bedom i kukavičlukom, isto je kao i sa alkoholizmom. Ako hoćeš da se izlečiš, prvo moraš da priznaš. Ja sam bila...ono na P. A nije organ, nego karakterna osobina.

Nije to uradila, revolucionarska(na) tetka (što je i jedina uloga koju bar ne imitira, stvarno jeste to), nego je stala, imitirajući spomenik slobodi i pravdi, baš tamo gde su ubili onoga koji nikakve veze s njom nije imao. I to je stala ne zbog njega, nego zbog sebe i snova o svojoj novopečenoj revolucionarnoj karijeri. Generalno, nikakav revolucionar kroz život nije bila, pa hajde sada, na brzinu, da izimitiramo. "Slobodnonovinarka", revolucionarka, prajd majka. Tri u jedan, ako publika propusti da neku od imitacija pogleda.

I to je to. Slikanje, deo vesti, vest, da svi vide za šta se ona zalaže.

Za imitaciju, i za imitaciju imitacije, zbog koje je ovdašnje novinarstvo postalo simulakrum, u kojem Pinkove zvezde, posle slikanja za Plejboj, i duhovnog pročišćenja na zabavnom programu RTS-a, sve uz jedno te isto kolce svake Nove Godine, pokušavaju da postanu imitacija institucije koja će, konačno, uvesti imitiranu slobodu, istu takvu pravdu, i istinu, u zgaženu nam javnu reč.

A dok to ne postanu, imitacija institucija, bar će se lepo slikati, na svakom mestu na kojem se okupljaju isti kao ona, imitirajući sve ono što i ona imitira. Od karijere, do mišljenja. I to uz uzajamno tapšanje po leđima, ohrabrenja radi. Ja tebi serdare, imitatorski, ti meni vojvodo, imitatorski.

I brzo posle tog besramnog skeča sa Slavkovom godišnjicom, pojavila se na još luđem događaju, što izgleda neverovatno, ali je moguće, pogotovo kada događaje smišlja Udruženje novinara Srbije, imitacija strukovnog kolhoza, samoupravljački kolektivni organ koji se bavi imitiranjem društveno političkog rada, a ne profesijom, pa su mu i događaji takvi. Prepuni ideološkog naboja, i oslobođeni smisla.

Drugovi, okupili smo se danas da obeležimo godišnjicu dolaska prvog kinoprojektora u naš kolhoz!

Šalim, se, drugovi su se okupili, ovaj put, zbog sumanutije stvari - obeležavanja godišnjice jednog Saopštenja.

Molim, šta ste rekli? Da, da, godišnjica, Saopštenja. I Olivera Kovačević, prisutna, na godišnjici. Slikanja radi, a i da bi posle pričala: Ju, kako lepa godišnjica bila. Čija? Pa Saopštenja, kako čija.

A Saopštenje je, pre godinu dana, objavila grupa novinara, vozača, tonaca i drugog osoblja Euronjuza, reagujući na saopštenje koje je, par dana ranije, sam Euronjuz izdao povodom ondašnje blokade RTS-a.

Ukratko, a podsećanja radi, Euronjuz je reagovao na blokadu Radio Televizije Srbije, ocenio da novinare i zaposlene sa RTS drže kao u getu i logoru, i tražio reakciju i države i udruženja i međunarodnih organizacija kako bi se blokada završila.

Grupa zaposlenih Euronjuza reagovala je na to saopštenje svojim Saopštenjem (malo čudno, ali neka), i požalila se da njih niko nije pitao da li da se saopštenje piše; i da oni ne koriste "takav rečnik" (pominjanje logora i geta); i da nikako ne žele da policija "reaguje protiv nekog", jer bi tu onda sigurno bilo nasilja.

Drugim rečima, Saopštenje grupe novinara bilo je, suštinski, sasvim u skladu sa narativom velikog dela ondašnjeg javnog prostora, koji je udruženo i uzbuđeno zapevao: "Nemojte na našu decu!", pa čak i kada ta dečica sadistički zlostavljaju šminkere, vozače, električare, kafe kuvarice i druge "nenovinare" sa RTS, ne dajući im ni da uđu na posao, ni da izađu s posla, ni da im neko donese leba i vode.

Istovremeno, ista ta divna naša deca, na koju nikako ne damo, lepila su poternice za RTS novinarima, preslišavale reportere, drala se, pretila... ali gde da nekome padne na pamet da sve to liči na logor, i geto, nije u redu.

Ako nisi za Našu decu, za koga si, mora da nešto ne valja sa tobom. I zato su mnogi saopštenja pisali, i potpisivali, roditeljski instinkt je roditeljski instinkt, a zna i NUNS da pozove, i tviter da te opomene... Ništa čudno, kada stigne poziv da se ide na branik ideologije, mnogi potrče, valjda iz navike, a i tako ih vaspitali.

Kako god Saopštenje je objavljeno svugde, pa i na Euronjuzu, a treba reći i da je, u njemu, grupa novinara podržala osnovni zahtev Euronjuza - da se blokada RTS prekine.

I to bi, otprilike, bilo to, do pre koji dan.

Kada su imitatori iz UNS-a odlučili da obeleže ne godišnjicu same blokade, i to kao loš primer pritiska na novinare, niti da eventualno podsete da je Euronjuz prvi digao glas protiv divljačkog napada na profesiju, nego da organizuju, obeleže, komemoriraju, ili proslave (šta tačno, molim lepo?), godišnjicu Saopštenja grupe novinara (o saopštenju redakcije?!), i to grupe novinara čiji su strah od "reagovanja policije" i zgroženost zbog upotrebe reči "logor" i "geto", od početka delovali kao da ih je smislio "nezavisni" i udruženi čet bot, a ne oni sami. Uostalom, da nije tako, valjda bi iskoristili priliku i da se na samom skupu zgroze zbog onoga što je izgovorila meni inače nepoznata gospođa iz UNS, a glasi: bestijalna (životinjska) cenzura. Takve reči, kako sam razumeo, na Euronjuzu ne upotrebljavaju, zar ne.

No da ne zakeramo. Važnije je da na tu godišnjicu Saopštenja o saopštenju (!!!???), dođe da se slika, da podrži i kolege i mit o sebi - Olivera Kovačević, revolucionarna(ska) tetka, koja je, pre godinu dana bila deo tog blokiranog, poniženog RTS-a!?

I koja je i tada, kao i devedesetih, mirno gledala kako joj neko kinji kolege. I lepi im poternice. Zavrće im uši. Preti im. Određuje šta će i kako da rade. I sve to uz kolce, kao da je Nova Godina, jedna te ista, imitirana iznova i iznova. Srećna Nova 1999-ta, setiću vas se za nekih dvadeset godine. I ne brinite, važno je da je tetka tu, sa decom.

Totalno ludilo. U kojem više nikakve profesije nema, samo imitacije, simulakruma.

Nikakvih udruženja, nikakvih novinara, samo napaljenih imitatora, i to ne zanata (to ne umeju ni da imitiraju), nego praznih parola o slobodi i pravdi, o istini i čistoti.

A predvode ih revolucionarne(ske) tetke, koje su svoje poštene slike iz Plejboja, zamenile nepoštenom imitacijom revolucionarnih plakata na kojima izigravaju francusku Slobodu, smućkanu sa sovjetskom boljševičkom heroinom.

I to liči na oronuli simulakrum. Čitave jedne profesije.