Kolumna Opasno. Preopasno...Naprasno

Da nije Milana St. Protića, bio bih ubeđen da se sve ono o čemu je Branko Milanović pisao, opisujući licemerne devedesete godine prošlog veka, u Srbiji dešava upravo sada.

Bar kada je reč o "mandarinima znanja", i uslovima koje treba da ispuniš da bi bio priznat kao "uspešni intelektualac", i klišeima koje takvi postavljaju, proglašavajući ih vrhunskim dostignućima ljudske (srpske) misli.

Malo opšte mudrosti o tome kakva smo zemlja, pa slatka metafora, pa frazetina o tome kakvi smo "Mi", još i prstohvat zgražavanja nad takvim "Nama", pa katastrofični zaključak, i eto ti kliširanog mudraca srpskog, mandarina sveukupnog znanja, žreca i intelektualnog paterfamilijasa, baš onakvog kakvog i zaslužujemo.

Vladimir Kostić, akademik:

"Ovo je još zemlja bez raspleta, a događaji se smenjuju jedan za drugim, u kaleidoskopu. Postajemo neosetljivi na stvari koje bi morale da se doživljavaju kao strašne, neprihvatljive, užasne. Ovo je još vreme mržnje i podela".

Kada to pročitam, istog trenutka zamislim kaleidoskop u kojem se pojavljuju svetlucave razbijene sličice Kostićeve, vrte se, iskaču, blješte, događaji stižu Kostića, Kostić događaje, mržnja podelu, podela mržnju, osetljivi Kole, neosetljivog Koleta, neprihvatljivi strašnog, strašni užasnog, smenjuju se razni Kostići, u krug, u krug...

Šta da vam kažem, sve je to mnogo gore čak i od skrolovanja po Tik Toku, te mi se čini kako onaj izraz - trulež mozga - ima mnogo više veze sa akademikom u kaleidoskopu, nego sa društvenim mrežama.

No, taj kliše, kliše premudrog emitera opštih mesta, ovde je postavljen i, ako želiš da budeš priznat, da uđeš u krug povlašćenih, prepametnih, ima to da ponavljaš, a za trulež mozga ne brini, neće ovde vrlo brzo biti ikoga ko bi je primetio.

Ako baš ne možeš da dosegneš te visine, mandarinske, probaj sa zagonetkama, kao u studiju N1, u kojem novinar N1 intervjuiše novinarku N1, i to izgleda ovako, od reči do reči:

Novinar N1: "Ima taj jedan čovek koji je za sve zaslužan. Onda kažu, apsolutna vlast, apsolutna odgovornost. Jel možemo da dođemo do toga da odgovara onaj ko je apsolutno odgovoran, ili ćemo prvo da gledamo sitne ribe pa na kraju doći do onoga koji je odgovoran, ili nikada nećemo doći".

Novinarka N1: "Ali hajde da verujemo da ćemo gledati, prvo sve te ljude oko jednog čoveka, pa onda možda da poverujemo da ćemo gledati i tog jednog čoveka".

Premudri Bože! Ako si ti tvorac svega, a jesi, zašto si nam ovo uradio? Jedan čovek, dva novinara, jedan studio, sitne ribe, početak neviđenog kraja, kraj viđenog početka, i sve to uz ubeđenje da su tu negde gde i akademik Kostić, na samom vrhu znanja i mudrosti, a ako ih neko i ne shvati, sam je kriv, i glup je, i Ćaci.

Što je još jedan u nizu klišea koje je prepametna Srbija prihvatila, bez ikakve želje da iz njih izađe, da zaista razmisli, pogleda oko sebe, nauči bilo šta.

Jedan studio, jedna misao koja se ponavlja, gomila kloniranih intelektualnih papagaja, šegrta za intelektualne papagaje, pričaju jedni sa drugima i samo jedni sa drugima, uz jednu te istu tezu, i onda se sve to vrti, kao u Kostićevom kaleidoskopu, spravi uz koju se mozak pretvara u kašu, koju onda isti ti u slast kusaju, mljackajući, što bi rekli - gustiozno.

Svaka njihova rečenica je kliše, svaka njihova pobuna je kliše. Uvek u isti paketić upakovan dokaz koji prilažu onoj javnosti koja će im lupiti pečat u intelektualni, građanski pasoš kojim se ulazi u wonderland pametnih, u kojem nema bezubih, niščih duhom, nedostojnih. U našem Šangri-La, provereno Ćaci njet. Uživajte u opštim mestima. Kupite magnetić "Mama više voli Andreja". Pošaljite razglednicu. "Gotov je. Pozdrav iz..."

Hoću da kažem, dosta ih je lako analizirati, ali samo dok čovek ne naleti na Milana St. Protića, jerbo se Milan St. ne uklapa ni u jedan poznati kliše.

On je više od toga. Možda i zato što, sasvim sigurno, postoje bar tri Milana St. Protića. I svaki je na nečem drugom, Bog zna na čemu, a ako neko tu sumnja u razne halucinogene stvarčice, sumnja mu je sasvim opravdana.

I onda, tri Milana, proizvedu "Zadatak za 2026: Tri koraka od sedam milja".

Prvi korak je prvi Milan, čini se, smislio na pečurkama. Drugi je, drugi Milan, može biti, pojačao ekstazijem. Za treći korak je, treći Milan, verovatno uzeo LSD.

Drukčije ne može da se objasni. To što prvi Milan kaže, a ova dvojica odmah pojačaju. Pozitiv, komparativ, superlativ.

Stalno nadmetanje, ko će jaču reč da izusti.

I nikada nije dovoljno samo jedna, samo jednom. Jok. Sve ide po tri puta.

Uostalom, pogledajte i sami, njegov tekst, netom objavljen u "Danasu".

Krene ovako, prvi Milan: "Čas je za pripremu akcija koje predstoje".

Onda odmah nastavlja drugi Milan: "Nailaze".

Da bi treći zakucao: "I približavaju se velikom brzinom".

Onda ide sledeća "trojka".

Sva trojica: "Dakle, rekoh, tri koraka".

Prvi Milan: "Svaki teži od prethodnog".

Drugi: "Svaki sudbonosan".

Treći: "Svaki jednako značajan". (Ovde se umešao još jedan, nemam pojma odakle se pojavio, i dodao: "I nezaobilazan", ali to je incident koj treba zaboraviti, sve se ipak nastavilo u trojkama).

Elem, idemo dalje. Tri po tri.

Prvi Milan: "Mora se udariti u srce vlasti".

Drugi: "U najmoćnije busije".

Treći: "U najbogatije pojedince".

Onda, opet, prvi Milan: "Treba ući u osinje gnezdo isprepletanih interesa".

Milan br. 2: "Kriminalnih radnji".

Milan br. 3: "Dodeljenih privilegija".

Kakav car. Od klišea pravi grčku tragediju (pozorište je i inače dokaz da klišei mogu da postanu umetnost). Sofokle, pa još i našiban.

U stalnoj potrazi za herojima. Koji, opet, moraju da idu u trojkama.

Ovako:

Prvi Milan: "Nenasilni".

Drugi: "Neustrašivi".

Treći: "Jakobinci".

I ima još.

Prvi: "Ljudi od formata".

Drugi:"Od dela".

Treći: "Od integriteta".

Koji će, potom da urade, tri stvari:

Prvi Milan: "Uhvatiti se u koštac sa ovom nemani".

Drugi: "Rvati se sa aždajom razjapljenih čeljusti".

Treći: "Izaći na megdan jačima do sebe".

I tako, sve tri po tri, uz trostruko upozorenje.

Prvi Milan: "Ljudi su, poštovani čitaoče, kvarljiva roba".

Drugi: "Lako kvarljiva".

Treći: "Lako i brzo".

Sve zajedno, ako se ne pazi, mogu da nam se dese strašne stvari, pošto, po prvom Milanu "imamo posla sa neviđenim inadžijom", koji je, uz to, a po drugom Milanu, "destruktivan", i, po trećem, još i "pakostan". Strašno, strašno, strašno.

Trostruka pretnja, otkrila tri mudraca: "Na milimetar smo od otvorene totalitarnosti. Od despotizma i tiranije. Na milimetar".

Da sam urednik, ne znam kako bih potpisao njegov tekst. Milan St. Protić, Milan St. Protić, i Milan St. Protić. Plus Željko Joksimović, "Milimetar".

Pa stvarno. Ima li neko da mu kaže? Branko? Bilo ko? Mandeljštam je super esej napisao, o tome zašto ne treba baš svi da pišu. Da mu ga pročita neko? Pa i tri puta, ako treba.

Mislim, tako je u jednu ruku, a u drugu se, upravo, evo sam sebi s...em, pošto šta bih ja da nema tri Milana, van svakog klišea.

I neophodni su, i neka ih. I ako Tramp ikada pošalje one blek houke i činoke ovamo, neka nosi sve nas, ali zamolite ga da nam bar jednog Milana St. ostavi, umnožiće se taj brzo.

Pošto ovakva vremena zahtevaju upravo takve.

Zato što su ta vremena, reći će vam sva trojica Milana:

"Opasna. Preopasna".

Hm. Nešto mi tu fali. Gde je treći Milan u svemu tome? Superlativ Milan? Gde nestade?

Donalde, ne zezaj nas.

Opasno. Preopasno... Naprasno.