Kolumna "Politika kao sudbina": Svi smo mi amateri

Silno sam se rugala Kaji Kalas kada se šefica evropske diplomatije zimus rugala ideji da su Rusija i Kina sile pobednice Drugog svetskog rata. Rugali su se i drugi, na šta je gospođa Kalas iskopala još dublji rov, tvrdeći da je Rusija u poslednjih sto godina "napala sto država, od kojih niti jedna nije prethodno napala nju". Ni Nemačka, dakle.

Nije to bio pokušaj istorijske revizije, silne poruge nisu ni dotakle gospođu Kalas koja politiku vidi kao propagandu. Pravo pitanje bi bilo, da li je stari kontinent ikada u svojoj istoriji važnije poslove poverio većoj bezveznjakovićki?

Kakav god bio odgovor, način na koji se gospođa Kalas bavi propagandom zapravo je prilično moderan i efektan. Cilj takve propagande nije da menja mišljenja već da proizvodi mitska uverenja. I stvarno, ljudi koji prate samo svoje medije i na mrežama vise samo sa prijateljima svakodnevno se uveravaju da su samo oni u pravu. A za divno čudo, što su obrazovaniji, to više veruju u mit o sopstvenoj ispravnosti. Granica između toga da li je nešto istina, ili pak istinita laž, postepeno se briše, što smo upravo gledali na primeru Žakline Tatalović.

A povodom 9. maja, Dana pobede, beogradski opozicioni list koji nema prostor rezervisan za pisma čitalaca, uokviruje jedan dopis redakciji koji nudim kao dokaz broj jedan da gospođa Kalas tačno zna šta radi. Pod naslovom "SSSR je mnogo doprineo Drugom svetskom ratu", saznajemo da je srpski javni diskurs o Drugom svetskom ratu pogrešan, treba ga korigovati. Autor o kome ne znamo ništa tvrdi da "manje obavešteni građani" od njega moraju da saznaju da se kod nas "pokušava revizija istorije". A prava je istorijska istina, po njemu, da je SSSR prvi s leđa napao šest država i da je "već 1941. zaratio sa bivšim saveznikom Nemačkom". A 1945 je "zamalo okupirao i Jugoslaviju". Autor pisma izvlači zaključak da je doprinos SSSR-a Drugom svetskom ratu "neizmeran".

Ni pomena o doprinosu SSSR-a pobedi nad Hitlerom i oslobađanju Evrope od fašizma i nacizma, pa gospođa Kalas može da bude više nego zadovoljna. Što ona zimus reče, "danas ljudi ionako mnogo ne čitaju, pa ne znaju istoriju".

Imam i dokaz broj dva, samo nije sa starog, već novog kontinenta. U Demokratskoj stranci u Americi zavladala je pometnja zbog predizbornog trijumfa izvesnog Grejema Platnera, kandidata za Senat SAD iz Mejna, "plave države" u kojoj Demokrate imaju većinu. Nova politička zvezda stranke ima falinku: prekopavanje njegovih starih objava i fotografija sa društvenih mreža pokazalo je da je ovaj bivši marinac koji se dopada i Trampovim biračima na grudima istetovirao Totenkopf nacistički simbol, mrtvačku glavu prepoznatljivu kao simbol valjda najgore Hitlerove SS jedinice, one koja je čuvala koncentracione logore i bila zadužena za masovna istrebljenja, da bi vremenom postala stub ozloglašene Vafen SS divizije.

Kada je izbio skandal Platner je sa samopouzdanjem Kaje Kalas objasnio kako se pre dvadeset godina borio u ratu u Iraku, kako je jedno odsustvo iskoristio u Splitu, u Hrvatskoj, kako se jedne noći tako napio da pojma nije imao šta su mu na prsima tetovirali ni čiji je simbol ta mrtvačka glava bila. Ali kad je otkrio da mu javno škodi, izvinio se i dao da se preinači u nešto drugo. Nije mu poverovala politička direktorka njegove kampanje koja je podnela ostavku, uz obrazloženje da je Platner ljubitelj vojne istorije, koju amaterski izučava.

Demokratska stranka se skoro pa pocepala oko njega: u jednu ruku, četrdesetjednogodišnjak ima ozbiljan politički potencijal, ratovao je za domovinu, predstavlja porodične vrednosti ali podržava i progresivne, zalaže se za prava LGBT populacije i mogao bi stranci u novembru da donese strahovito dragoceno senatsko mesto koje već trideset i kusur godina drži republikanka Suzan Kolins jer je, pored ostalog, i antiratni kandidat, barem kad je Iran u pitanju.

Ima oko njega još detalja koji unose podelu u biračko telo i prave od njega neku vrstu gromobrana koji privlači političke munje i otelovljuje američke podele, ali može biti kapital na novembarskim izborima. Zato nekima njegov Totenkopf dođe kao prava sitnica u poređenju sa brojem glasova koje bi možda mogao da osvoji na biralištima.

Otuda i naslovi u američkoj štampi tipa "Platner nije nacista", jedan i iz pera glavnog Obaminog političkog savetnika, a jedna poznata autorka kaže da ni sama doskora nije umela da razlikuje Totenkopf od sličnih simbola, pa zašto bi Platner iz Mejna morao? Zar da ga politički eliminišemo samo zato što ne zna Hitlerove simbole?

Ne znam šta bi o svemu mislio čitalac "Danasa" koji nam povodom Dana pobede priča da je SSSR "neizmerno" odgovoran za Drugi svetski rat, ali bih umela da nagađam.

Uostalom, zar američka javnost nije do sada sto puta videla ovu istu mrtvačku glavu na uniformama ukrajinskih vojnika, i to ne samo onih iz Azov brigade? Zar im američki novinari i političari nisu do sada sto puta objasnili da Totenkopf na uniformi Ukrajinca iz odreda koji štiti Volodimira Zelenskog, primera radi, ne označava lojalnost ukrajinskim jedinicama koje su u Drugom svetskom ratu borile na strani Hitlera i istrebljivale Poljake i Jevreje? Pa valjda je Platnerov greh manji od njihovog? Lako se složiti da tu ima veoma selektivnog licemerja, naročito kod ljudi koji o predsedniku Trampu vole da govore kao o "narandžastom Hitleru", a o sebi kao o moralnim sudijama.

Propaganda je ključ za razumevanje i ove situacije. Nije važno šta je istina, važno je ko je na kojoj strani. Ako ste vernik novog mita i borac protiv novog Hitlera, pravi Hitler prestaje da bude važan, dok njegov Totenkopf ostaje samo još jedan stari mit. Pa šta i ako je istinit? Platner je za čas posla dao da ga lokalni tatu majstor u Mejnu na njegovim grudima precrta u stari keltski simbol sa zelenim psom.

A ako Platner u novembru pobedi, niko više neće pričati o istini i Totenkopfu, već o tome gde da nađemo još Platnera, pobednika na narednim izborima i onim posle njih.

Jer ako postoje istinite laži, onda postoje i lažne istine. Koje ne obavezuju, kao ni istorijske činjenice.