Kolumna Politika kao sudbina: Tras, bum, Kalas

Mamac za bes. Oksfordski rečnik je odlučio da je "rage bait" reč godine, i ja se potpuno slažem, osetila sam to na svojoj koži. Britanska izdavačka kuća objašnjava da je to "onlajn sadržaj namerno dizajniran da izazove bes ili negodovanje zato što je frustrirajući, provokativan ili uvredljiv". Operativna reč je uvredljiv, što znači da nije dovoljno da, u eri u kojoj je ljudska pažnja najdragocenija roba na tržištu, samo namamite nekoga da klikne na vaš sadržaj, već je poenta u tome da ga namamite sa namerom da ga uvredite i naterate da pobesni.

Čovek bi rekao da je to danas najlakša stvar na svetu, no i u pravom i u virtuelnom svetu je lakše izazvati glumljenu, nego stvarnu indignaciju. Kao i u Srbiji.

Ali je bes koji Kaja Kalas kod mene izaziva dubok i autentičan.

Iako sam na kraju uvek više besna na sebe, nego na visoku predstavnicu Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost.

A doskora me se gospođa Kalas doimala kao manje-više nekompetentna karijeristkinja, bombastičnih i pomalo šupljih izjava. 

Isto sam pre nekoliko godina mislila o Liz Tras, koja je kao šefica britanske diplomatije pred početak rata u Ukrajini Sergeju Lavrovu zapretila da "Vlada Ujedinjenog Kraljevstva nikada neće priznati suverenitet Rusije" nad teritorijama Voronježa i Rostova. Britanski ambasador u Moskvi morao je da joj šapne kako su to ruske teritorije koje nisu isto što i Donjeck i Luganjsk. Nešto ranije je pobrkala Baltičko i Crno more. Nije me šokiralo kada je postala premijer sa najkraćim stažom u istoriji britanskog Kraljevstva. Još sam bila u šoku da je ikad mogla da postane šefica Forinj ofisa. 

Geografski gafovi gospođe Tras bili su samo priprema za geometrijski gaf Analene Berbok. Predsedavajuća Generalne skupštine UN je kao šefica nemačke diplomatije svojevremeno izjavila da bi Vladimir Putin mogao da postane prihvatljiv Zapadu ako bi svoju ukrajinsku politiku "promenio za 360 stepeni". A mesto u istom nizu zaslužila je i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izjavom iz 2022. godine da Rusija bez čipova iz  starih nemačkih veš mašina ne bi umela da pravi projektile za rat sa Ukrajinom. Tu su onda i svi članovi Evropskog parlamenta koji su njene reči pozdravili burnim aplauzom.

Ali tek mi je gospođa Kalas svojom kolosalnom bezobzirnošću pomogla da shvatim da se ovde ne radi o osveti loših đaka, neznanju i aroganciji nove evropske elite, već nečem desetom i nimalo slučajnom.

Ona na prvi pogled neshvatljiva izjava Kaje Kalas da je za nju "novost" da su Rusija i Kina pobedile u Drugom svetskom ratu? Njena najnovija izjava da je Rusija u poslednjih sto godina napala 19 država, od kojih nijedna nikada nije napala Rusiju? Iz čega bi valjda proizašlo da je Rusija napala Nemačku, koja nju prethodno nije napala? Na što se niko iz tog društva javno nije ni osvrnuo.

Nije visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednosti samo još jedna arogantna "neznalica", još jedan malokalibarski evropski lider novog doba. Jer može neko da ne zna istoriju, može mu biti mrsko i da gugla, a kamoli čita o Drugom svetskom ratu, ali čitava posleratna bezbednosna arhitektura sveta počiva na zemljama pobednicama u Drugom svetskom ratu, na zemljama koje su porazile Hitlera. I ko ništa ne zna, zna kojih pet država sveta ima stalna mesta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih Nacija, i kako su ta mesta dobile.

Ne mora niko da gugla Drugi svetski rat, dovoljno je da malo progugla porodičnu istoriju gospođe Kalas. Nije ona fabrička greška koja se potkrala Evropskoj uniji, ona je proizvod decenija i decenija pravljenja nove evropske bezbednosne arhitekture posle pada Berlinskog zida, još od one rezolucije Evropskog parlamenta koja je izjednačila komunizam i nacizam. Porodica Kalas je pokazna vežba idealne savremene evropske porodice koja se gipko prilagođavala smeni epoha. Pradeda po ocu se protiv Rusa i boljševika borio još u Prvom svetskom ratu, da bi u nezavisnoj Estoniji postao šef policije i bezbednosnih snaga. Majka je sa porodicom 1949.godine proterana u Sibir, da bi im tek 10 godina kasnije bilo dozvoljeno da se vrate. Možda zato i nije veliko čudo što Kaja Kalas o Rusiji govori kao o "staljinističkom zlu koje se ne menja", ali tako nije govorio njen otac, koji je u vreme SSSR-a bio visoki sovjetski funkcioner, urednik glavnog partijskog lista i član KP koji je posle raspada SSSR-a postao premijer Estonije a posle i visoki funkcioner EU. Pomoću političke stranke koju je osnovao, i njegova će kćerka Kaja, koju kritičari zovu "nepo bebom", odnosno bebom nepotizma, takođe postati premijerka i ukloniti sve spomenike sovjetskoj pobedi nad nacistima u Drugom svetskom rata. A kada u EU uvodi sankcije Rusiji, njen muž nastavlja da trguje sa tom zemljom, što Estonija još pamti kao skandal i korupciju.

E, da mi je da se vratim u vreme kada sam, glupo i naivno, za gospođu Kalas mislila da je glupa i naivna jer, eto, ne zna istoriju. U njenom je "neznanju" više sistema nego kod nekih profesora istorije. Kada gospođa Kalas uz Rusiju pomene Kinu kao zemlju koja se bez ikakvog osnova gura među pobednike Drugog svetskog rata, ja sada znam da to nije zato što evropska visoka predstavnica nije naučila da je kineski doprinos pobedi nad fašizmom veći, na primer, od francuskog.

I znam da gospođa Kalas Kinu ne pominje iz neznanja, već zato što je Kina postala meta. Jer više nije bitno što je u Drugom svetskom ratu poginulo 20 miliona Kineza, i što su se borili tako hrabro da je na kineskom ratištu poginulo više od dva miliona japanskih vojnika.

Volela bih da je u pitanju ratno neznanje, ali vidim da je u pitanju ratni plan. Moderno  je rugati se pobednicima protiv Hitlera, a demode je biti pobednik nad Hitlerom.

Jedino više ne znam ni da li postoji gospođa Kalas, ili je samo avatar jednog večitog političkog kluba. 

Mamac za bes? Odličan izraz za moderna vremena i moderne političare. Bes kod mene izaziva saznanje da se iza istorijskog "neznanja" krije duboka ravnodušnost prema tome ko se u Drugom svetskom ratu borio protiv Hitlera.

A ko uz Hitlera.