Kolumna "Politika kao sudbina": Urednik pristojne Srbije

Ovo je anegdota, ali istinita.

Pre ravno deset godina mi se za savet, i eventualno zaštitu Udruženja novinara Srbije, obratila reporterka Radio Televizije Srbije koju je u živom prenosu prekoreo vidno iznervirani premijer. Njen greh je bio u tome što je u nekoj sitnoj ali javnoj zadevici, na terenu i pred kamerama, stala u zaštitu novinarke konkurentske televizije, kritikujući šefa Vlade. 

Detalja se ne sećam najbolje, ali je bila reč o tome da je ona smatrala svojom obavezom da se solidariše sa koleginicom, dok je Aleksandar Vučić smatrao da nije njeno da presuđuje ko je u pravu i da li je njegov odgovor na mestu.

Najbolje se sećam da je mlada koleginica sa RTS-a ponavljala, "Ma, najgore mi je to što će se Nenad nasekirati".

To se odnosilo na njenog urednika, Nenada Lj. Stefanovića.

Navikla sam da novinari brinu za sebe i karijeru, ali za urednika? To mi se za osam godina u UNS-u desilo samo te zime i nikad više. I nije mi prijatno da priznam, ali kao da sam osetila nešto veoma nalik profesionalnoj ljubomori. 

Nemam teoriju o tome koliko će dugo Novak Đoković ostati teniser sa najviše grend slemova u istoriji ovog sporta, ali čisto sumnjam da će iko ikada po dugovečnosti da nadmaši Nenada Lj. Stefanovića na čelu Informativnog programa Radio Televizije Srbije. Ne bih, kad bolje razmislim,  stavila ruku u vatru da će za dvadeset i kusur godina, koliko je Nenad bio glavni urednik RTS-a, još postojati "Javni servis evropske Srbije" kakav je Aleksandar Tijanić krojio po starom briselskom šnitu.

Nenad Lj. Stefanović je dve decenije bio urednik javnog servisa pristojne Srbije. Ostao je tamo toliko dugo da su njegovu mirnu prirodu, gospodstveno ophođenje i tihi ton svi počeli da uzimaju zdravo za gotovo, kao da je deo nameštaja. 

U te dve decenije Srbija je promenila tuce vlada, predsednika i premijera, a Nenad Stefanović je napravio više nego lepu karijeru, i to na najvažnijem uredničkom mestu u državi. Od toga nema većeg komplimenta. A i da ima, niko ne bi verovao da sam objektivna jer je Nenad moj dobar drug. Kod nas novinari ionako više nisu na ceni i svako svakoga mrzi, pa naša reč vredi manje nego ikada.

Ali opet ima smisla da pričamo o tome zašto je novi Nenad Lj. Stefanović danas nemoguć.

Naravno da ga u redakciji nisu svi voleli i poštovali, kao što izvan redakcije nisu svi smatrali da je RTS-u na čelu potreban pomirljiv, tih i učtiv čovek, neko kom smete da kažete ružne stvari, a da vam on ružno ne odgovori. Hteli su da "u Vučićevoj Srbiji" neko sa RTS-a ugrize ruku koja ga hrani, i tačno znam kakav bes izazivam kod kolega koji su od njega zahtevali da Aleksandra Vučića proglasi za novog Miloševića ili Hitlera, a Srbiju za diktaturu. Iako oni sami nikad nisu ni ogrebali ruku koja njih hrani.

Položaj Nenada Stefanovića je postao neodrživ mnogo pre nego što mu je bilo vreme da ide u penziju.  

Nije bio ništa od onoga što je danas u novinarskoj Srbiji najviše na ceni, iako je bio mnogo od onoga što srpskom novinarstvu najviše fali. Kažu da nije teško biti fin, ali u našoj profesiji to samo Neši nije, stvarno, bilo teško. U Vremenu, u kom smo nekad zajedno radili, zvali su ga Svileni jer jedini nikad nikom nije uputio tešku reč. Ali njegova prava snaga je bila u neobično lepoj naravi. Ume da sluša, u profesiji u kojoj ljudi jedino slušaju sami sebe, znali smo priznati sami sebi. Samo što kod njega to nije bilo zauzimanje profesionalne poze, dolazilo je iz iskrenog poštovanja prema drugom čoveku i drugačijem mišljenju.

I mi ostali smo u teoriji znali da ljudi zapravo jedva čekaju da ti ispričaju svoju priču. Otvoriće ti se, ako im samo ukažeš poštovanje, ako vide da si pravičan i fer.

Svi smo to znali i svi smo to umeli formulisati. Ali poštovanje se ne da odglumiti, ono ili je tu, ili ga nema. Postoji nešto što se zove otmena skromnost, kao što postoji i nadmena učtivost, a ljudi instinktivno znaju razliku između to dvoje. 

Sa druge strane, Nenadu Lj. Stefanoviću je falila ona danas veoma cenjena, natprirodna sigurnost da je samo on u pravu. Falila mu je zajapurena indignacija, koju svaki dan gledamo kod urednika i novinara, svejedno da li na opozicionim ili provladinim televizijama.

Ni politički aktivista, ni profesionalni agitator, dojučerašnji glavni urednik Informativnog programa RTS-a ne bi umeo da ide na čelu razuzdane gomile, ni da sa kamerom upada u tuđe redakcije. Nije umeo da jedne zove fašistima, a druge ustašama, da jedne optužuje za diktaturu, a druge za terorizam. Nije bio vešt u dizanju moralne panike i podsticanju masovne histerije. 

Bolje mu je išlo posmatranje ljude i sveta oko sebe. Jedini je iz grupe srpskih novinara koji su u Hagu izveštavali sa suđenja Slobodanu Miloševiću, kome u blizini zgrade Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju nije promakao lik čuvenog bivšef šefa vojnih kontraobaveštajaca za koga se tada još nije znalo da diskretno pregovara sa Karlom del Ponte o položaju zaštićenog svedoka u zamenu za brisanje sa spiska onih kojim se pišu haške optužnice. U sudnici broj jedan bismo sedeli jedno do drugog, ali bi me na putu kući Nenad uvek zatekao pitanjem tipa, jesam li primetila ono kada se sudija Mej u onom važnom trenutku nagnuo da nešto šapne sudiji Kvonu? A nijednom nisam mogla potvrdno da odgovorim. Izmicali su mi detalji koji Nenadu nisu. 

Šansu da mu se malo podsmehnem dobila sam kada je iz Vremena prelazio na RTS, obećavajući svim političarima "fer i uravnoteženo izveštavanje". Kakav vic! Jer je to poslednje što političari našeg belog usijanja žele. Oni žele da im štampa bude lojalna, a da ni milost ne ukazuje njihovim protivnicima.

A što su hteli, to su i dobili.