Kolumna Kapriciozna epoha "Ja tako hoću“

Iako su carevi i kraljevi bili poznati da vladaju po principu „ja tako hoću!“, on nije nešto nepoznato ni u najnovijoj političkoj istoriji. Metodika koju su blokadne snage unele u, od ranije problematičnu političku kulturu Srbije, temelji se na napumpavanju slogana „ja tako hoću“. Propalestinski aktivisti koji blokiraju kulturne manifestacije zbog jevrejskih učesnika takodje. Iako je Trumpovo „ja tako hoću!“ nemoguće ignorisati, on je samo poslednji Mohikanac, jer se diktatorski duh generalno gledano preselio iz vrha u bazu. Diktature sada uspostavljaju obični ljudi van sfere političke vladavine u užem smislu. Ukratko, pravednici su se ostrvili.    

Italijanski gradovi se u moju memoriju useljavaju preko dve geografske, Michel Certeau bi rekao fenomenološke mape. Prva beleži put hrišćanske umetnosti, druga pekare sa dobrim kroasanima. O umetnosti se može razgovarati, o kroasanima ne. Zna se kakvi oni moraju da budu da bi nosili to ponosno ime – hrskavi i prhki, izvadjeni iz rerne stotinku sekunde pre nego što definitivno izgore, uz to šuplji, prazni, bez dekora, neutralnog ukusa, šećer minimalan, nikako vidljiv, posut, ili nešto tako glupo.  

Odmah se vidi, u svakom ljudskom biću čuči jedan potencijalni diktator. Pitanje je samo da li se taj urodjeni diktatorski refleks iscrpljuje na kroasanima, ili su mu ambicije šire i više. Od toga koje kulturne manifestacije smeju da se finansiraju iz javnih sredstava, kako kontrolisati vlasti izmedju izbora, do direktno subverzivnih kao ukidanje ocena u školi, blokiranje institucija, sadističko ometanje prava na slobodno kretanje, demontaža pravnog okvira, uništavanje države u svrhu preuzimanja.  

U Padovi prošle srede, iscrpljena na putu do Bazilike il Santo, upala sam u pekaru, više poslastičarnicu, sa kroasanima u boji koju bi dobar deo austrijske populacije, za srpsku ne znam, krstio izgorelim i upropaštenim. Prodavac, negde mojih godina, nosio je Davidovu zvezdu oko vrata. Ne mali srebrni privezak kao ja, koji mi je kupio muž dok smo se još zabavljali. Po potrebi ga lako sakrijem da se prilagodim okruženju. Zvezdu sakrijem, ne muža.  

Pekar iz Padove je na prsima nosio žutu, štofanu, dobrih pet santimetara veliku Davidovu zvezdu, koja bi po trodimenzionalnosti i materijalnosti prošla za plišanu igračku. Na momenat sam iz skrovišta izvukla moj snopić krstića i zvezdice. Nekadašnji padovanski geto je počinjao u blizini, na zidu preko je stajao monumentalni grafit „Smrt Izraelu“.  

Nemo smo se pogledali, klimnuli glavama i razumeli. Iako sam sigurna da on nije razumeo, ili nije sve. Ne osećam se ja ugroženom zbog Davidove zvezde. Moja sudbina nije da me proganja celi svet. Moja sudbina je da gledam kako svet prezire Srbe, ne zbog toga što jesu po krvi i kulturi, već zbog političke ideosinkrazije. Srbi su jedina nacija spremna da sistematski uništava samu sebe. Kad im krene dobro, onako kolektivno gledano dobro, bace se na sebe kao autoimuna bolest. Kad oštete druge, to je više kolaterala.  

Moja sudbina je da Srbi, uglavnom nezainteresovani prema svetu, proganjaju Srbe, i to tako žilavo i nerazumljivo, kao da su u jednoj kompozitnoj ideologiji spojili inkviziciju i geseru, teror Francuske revolucije, štetočinstvo Oktobarske, sadizam Golog otoka, kvalitetno novinarstvo a la N1, te da zaslade prelili odozgo Utisak nedelje Olje Bećković.  

Bože mili, kud smo zašli      

Pisana ljudska istorija je puna političkih diktatura. Ali to, kao diferencirajući faktor, ne znači ništa i pomaže kao kad se za nekog kaže da je rodjen u dvadesetom veku. Da li je već umro u dubokoj starosti, ili tek bira prvi nameštaj u Ikei?  

Naprotiv, potrebno je primetiti šta je novo u prirodi svesti koja reprodukuje diktatorske sisteme. Ovo vreme, prva četvrtina dvadeset i prvog veka, obeleženo je opštim procesima demokratizacije. Tako reći, nije ništa posebno. Uz sve što se demokratizovalo, sad se logično demokratizovala i diktatura kao sistem vladavine, i to je differentia specifica. Uz to, hijerarhijska piramida je okrenuta na glavu. Diktature više nisu organizovane od strane vlasti, barem ne onih službenih, izabranih na izborima i podložnih parlamentarnoj kontroli, kakva god ona bila.  

Sada je vlast u ljudima, u narodu, i to na najgori mogući način, bez kontrole, bez pravila, bez mehanizama smenjivosti i predvidljivosti. Ne kao staro pravilo da je suverenitet u elektoratu, već kao suverenitet hirovite mase i emotizovane rulje koju izbori, per se, ne zanimaju previše. Od politologa se često čuje da su ljudi „izgubili poverenje u politiku“. Kakav eufemizam! Ljudi su izgubili disciplinu participacije i žele instant revolucije. Ako ne ide po njihovom, onda sve razvaliti da se ni drugi ne okoriste.   

Vlast, doživljaj moći kao opijenosti gotovo farmakološkog sastava, to je nešto što više nije gore, u visinama, nego dole, medju ljudima regularnog tipa, koji nemaju ni želju ni plan da se formalno angažuju u politici. Oni samo žele da sve rasturaju.  

Ako nemaju slobodan termin, ako putuju u Grčku na odmor, ako su planirali izlet u Košutnjak, neće izaći na izbore. News flash: Nije to nešto što ne poznaju i drugi narodi. U evropskim zemljama zato postoji „briefwahl“ institucija. Ljudi koji neće biti u mestu stanovanja, glasaju preko unapred naručenih, od strane države osiguranih formulara, koji se otvaraju na dan izbora.  

Ali da se to uvede u Srbiji, a trebalo bi, našao bi se drugi razlog za malu izlaznost. Nesavestan direktor pošte, na primer.  

Kako upokojiti razum 

Po definiciji, politika je briga o poslovima koji se tiču svih. Zato je politička profesija tako detaljistički regulisana, što nije sprečilo, istorijski gledano, da se u nju uvuku problematični karakteri. Ali to je druga priča, dok se ovde radi o tome kako su novi diktatori drugačiji od prethodnih.  

Kao prvo, ima ih više, difuzni su, neuhvatljivi i moralno nabrijani. Novi tip političkog aktivizma izbegava svaku vrstu formalizacije, shodno tome i odgovornosti. Njegovi nosioci ne znaju da li će uveče misliti isto što i ujutru. Novi politički aktivisti ne znaju da li je realno to što traže, da li je informisano, ima li tu neko pojma o mogućim makro i mikro posledicama. Apsolutno ih nije briga ko će da plati njihovu konfuziju. Boli ih briga i kad neko od njihovih strada, što se dobro vidi na primeru studentkinje Milice Živković. Odrekoše je se blokaderi kao Petar Hrista, pre nego što su prvi petlovi zapevali.    

Tipski gledano, Dijana Hrka, anonimni studentski plenumi i ostali destruktivni kružoci, oni su danas više vlast nego Aleksandar Vučić. To ne znači da su njemu ruke vezane, samo da on ima na desetine obzira koje mora da uvaži, i mimo onih legalnog, ustavnog i ekonomskog karaktera. Hrka, Thunbergova ili Tatalovićka, nadam se da je razumljivo da mislim na taj tip modernog aktiviste, ne na svaku ponaosob, ne moraju da uvaže niti jedan jedincati ograničavajući faktor. To su karakteri, u smislu Weberovskih idealnih tipova, koji izadju i kažu šta im se hoće tog dana i sata.  

"Ja tako hoću!“ podjednako odjekuje iz srpskog blokadnog, takozvano studentskog pokreta i iz snaga globalne propalestinske histerije. Prvi bi zadavili Srbiju u čaši vode, samo da njega oteraju. Drugi bi izraelskom timu na Pesmi Evrovizije dali šut u guz pre nego to ih privremeno oteraju u izraelsku državu, odakle će ih takodje uskoro isterati.    

Pre godinu dana bih na tu listu prominentnih aktivističkih primera stavila i EU-antiruski resentiman, ali u aktuelnim uslovima mnogo opasnije transformacije diktatorskog principa, ta rusofobna grana je nekako pala u pozadinu. Nije nestala, samo više nije relevantna za procese demokratizacije diktature. Normalno, jer u Rusiji ne vlada hiroviti aktivizam, već sistemska diktatura, dakle realni politički sistem koji je monopolizovao pitanje rata i mira.   

U ostalim slučajevima – srpske blokadne nekulture, antiizraelske histerije ili agresivnog woka, reč je o diktaturi političkog aktivizma, koja će, ako ne naidje na otpor, promeniti strukturu liberalne demokratije do neprepoznatljivosti.    

Žalite se Vodovodu 

Mislim da mi, kao dosadnom detaljisti, najviše smeta ignorantnost današnjih aktivističkih diktatora iz naroda, mase, rulje i različitih interesnih koterija. Oni, striktno gledano, ne rešavaju problem koji ih žulja, već menjaju svet da se taj problem uopšte ne pojavi. Pronalaze točak ispočetka, takoreći.  

Nisu glupi, osim onih koji prirodno jesu, samo su generalno nezainteresovani za društveni mehanizam u kome deluje princip spojenih sudova. Ako skočiš da kao Ne-Palestinac bezrezevno podržiš Palestince, ili kao grohotno patetičan „Naš protest“ nemaš pojma šta je Hamas, ne pravi se lud kad istovremeno pojačavaš hajku na evropske Jevreje. Koji, usput rečeno, i nisu za Netanjahua, ne u užem političkom smislu.  

Ako kao blokader/navodno student sve karte baciš na vaninstitucionalno rušenje vlasti, jer ti za institucionalnu promenu fale brojevi, disciplina i obična ljudskost, ne pravi se kako ne znaš da će to zaustaviti ekonomski napredak države u narednih nekoliko godina. Toliko puta čitam, da ne kažem u kom mediju, kako su blokaderi „pukli“. Jesu, pukli su za bilo šta smisleno, što oni znaju. Ali njihov destruktivni potencijal je samo porastao, što oni isto vrlo dobro znaju. Više ništa ne mogu da reše, ali još ima mnogo toga što mogu da unište. Ima se u Srbiji. Činjenica da destrukcija traje već punih godinu ipo dana, dokaz je koliko je u toj zemlji bilo i ima da se uništi.    

Nekad blokadna agresija eksplodira kao nenamerni humor, i to vrhunski. Recimo onaj video gde novinari N1 protestuju što sekretar Eparhije bačke Vladan Simić neće da ih pusti u crkvu u Srbobranu gde se obeležavao memorijal iz Drugog svetskog rata. Neću i tačka, kaže Simić. Kome da se žalimo, čuje se pitanje iz offa, na šta Simić odgovara „Žalite se vodovodu“. 

Šta je tu meni od muke smešno je, Selenić bi rekao, nevina blokaderska duša u kaljavim cipelama. Onog trenutka kad su se crkva i država podelile, tamo od doba Prosvetiteljstva, crkva je postala država u državi. Nema ni jedne jedine državne ili bilo koje druge sekularne instance koja može da natera Srpsku pravoslavnu ili bilo koju drugu crkvu da njoj nemili medij pusti u svoje prostorije. Mogu da udju novinari kao vernici, i crkva mora da ih pusti, ali ne sa novinarskim legitimacijama, ne na posao.  

Pretpostavljam da za novinare N1 nije sporno da su crkva i država odvojene, ali svejedno im pamet ne dostiže do direktne posledice takve podele – da SPC može, ako hoće, da ih spreči u "obavljanju njihove javne funkcije“ kod sebe. Jer, koji je njihov novinarski posao, konkretno? Da javnost profesionalno izveste kako je SPC prevazidjena arhaična institucija koju treba blokadno razvaliti i plenumski preuzeti?    

Setila sam se svih onih davnih dana kad sam slala mailove u patrijaršije, mitropolije, u biskupije i nadbiskupije, moleći intervju, pristup crkvenom objektu, ili običnu informaciju o restauraciji objekata religiozne umetnosti, tipu ugradjivanog mermera i slično, a da mi niko ne odgovori prvih mesec dana. Ili nikako.  

Osim kao vernika, crkva nema nikakve ni zakonske, ni moralne obaveze da te pusti unutra. Za protest vaistinu ostaju samo Vodovod i Pošta. Ili korak po korak, hijerarhijski, prvo se žaliti Simićevom neposrednom starešini, pa Eparhiji, pa Sinodu, pa Patrijarhu, pa Vaseljenskom patrijarhu na Fanaru, pa dragom Bogu na nebesima. Ali onda bi morao nešto i da znaš. To pod jedan. Pod dva, takav institucionalni put zahteva disciplinu i samodisciplinu, što je sve manjinska roba na N1.   

Simić njima očenaški, oni njemu hoćenaški. Hoće u crkvu da popuju popovima, a popovi se ne daju.  

Priznajem, uživala sam. Da barem neko toj nevaspitanoj dečurliji pokaže granice.