Kolumna Evropa i Zapad: Propade nam propast

Iranskom vođstvu bi moglo poći za rukom ono što Zelenskom za četiri godine nije - internacionalizacija rata. U datom kontekstu, internacionalizacija znači svetski rat, uz veliku šansu nuklearni, sa jedinom dobrom stranom da bude kratak, jer će svi brzo pomreti od udara, zračenja, siromaštva ili bezakonja. Gde god se pogleda, svugde kraj smenjuje kraj, i to u tako dinamičnom modelu, da ni jedan ne uspe da se odvrti do kraja. Od konačnog kraja nas deli samo plularistička priroda kraja, osećaj da još možemo da biramo kako ćemo skončati kao vrsta. Idealno vreme za sve koji ne mogu da reše svoj problem, ali mogu da zapale svet.     

Najizraženija karakteristika prve četvrti ovog veka je da svako upozorenje stiže do korisnika kao opomena poslednjeg dana. Kao račun koji mora da se podmiri na licu mesta, da na vrata sutra ne zakuca pakleni inkasator. Apokaliptična logika je osvojila primat u politici i medijima čitavog sveta, iako se kao fenomen bolje primećuje u razvijenijenijim društvima.     

Teško je reći ko je prvi proglasio globalno takmičenje u propasti.  

Propade nam klima? Da, tu ima nečega. Previše je naučnih studija koje je nemoguće ignorisati, jer se poklapaju sa običnim ljudskim iskustvom rastućih letnjih temperatura. Nevolja je samo kad se rat za bolju klimu vodi sredstvima eko-terorizma, a kako pred terorizmom nema kapitulacije, sva je prilika da će čovečanstvo tu i dalje biti u slobodnom padu.  

Na to sledi široka lepeza propasti, podeljenih u dva tabora poroznih granica. U smrtno ozbiljnoj terminologiji prošlog veka, te se dve grupe mišljenja i delovanja zovu desnicom i levicom. Ironična terminologija ovog veka bi ih podelila na konzervativne i progresivne snage.  

Propasti na koje upozoravaju Konzervativni i Progresivni nisu iste, čak su i dijametralno suprotne.   

Propast kako je vide takozvani Konzervativni 

Propade nam kultura. Propade nam civilizacija. Propade nam način života. Propade nam to malo preostalo od hrišćanstva.  

Taj tip upozorenja dolazi od snaga koje se, za lakšu analizu, ali potpuno u skladu sa imanentnim prirodama gore poređanih propasti, podvode pod jedinstveni termin konzervativne evolucije. Preciznije, pod konzervativnu ideju poniklu u renesansnoj Evropi, dalje evoluciono razrađivanu kroz kapitalizme s neljudskim i ljudskim licem. Osnovna karakteristika takve ideje je uverenje da rad, uspeh i istorijski status stečen njihovom kapitalizacijom imaju prednost nad pravednošću.        

Snage koje nose tu misao nigde se tako čisto ne uklapaju u definiciju konzervativnih apokaliptičara, kao one iz američkog MAGA pokreta. Trump, sigurno, ali on je samo vrh talasa na kome pliva većina američkog elektorata i sav aktivni establishment. Govori koje su u Minhenu prošle godine održali potredsednik JD Vance, ove ministar spoljnih poslova Marko Rubio, kao pokvareni radio prenose Evropljanima uvek jedno isto: 1. Nemojte ići tamo gde ne možemo da vas pratimo (u propast), i 2. Nemojte očekivati da budemo administratori vašeg puta (u propast). 

Ko od Evropljana spada u konzervativce, nije geografski koncentrisano. Sigurno ih je više nego što se javno izjašnjavaju, jer ih je sramota da budu konzervativni, makar u takozvanom svojstvu. Viktor Orban je odbacio sve eufemizme i otvoreno govori da je njegovo poslanje očuvanje nacionalne kulture od islamskih migracija.  

Slovački Fico, Italijanka Meloni, ili Vučić u Srbiji takođe stavljaju kulturne posebnosti u vrh prioriteta. I ruski predsednik Putin spada u tu grupu, konzervativan političar u misli i delu.     

Kritičari bi zamerili da je društvo konzervativnih apokaliptičara u stvarnosti ideološki vrlo razuđeno, a ovaj tekst to zanemaruje. Promašili bi smisao poruke. Svi spomenuti lideri su jedinstveni u svojoj osnovnoj motivaciji, a to je želja za očuvanjem i odbranom kulture, u opštijem smislu civilizacije. Oni deluju kao zaštitnici tradirane kulture. To ih vodi, iako ne znaju uvek gde stižu.   

Da ne bude zabune, tradirana kultura nije isto što i tradicionalna kultura. Prva je deo civilizacijskog sklopa izraslog iz starog hrišćanstva, drugo su izvesni aspekti nacionalnih kultura. Ako je neko pomislio da je ovo pledoaje za ćirilicu, nije.    

Propast kako je vide takozvani Progresivni 

Propade nam demokratija. Pri tome misle na formalnu demokratiju. Propadoše nam humanističke vrednosti.  

Taj tip upozorenja dolazi sa suprotne snage, od stare levice, današnim rečnikom od progresivnih humanista. Progresivni tabor takođe doživljava istorijski trenutak kao fazu iminentne propasti. Jedino što za njih propadaju drugačije stvari.  

U odnosu na takozvane Konzervativne, za koje je apokalipsa objekat deskripcije i poetike, takozvani Progresivni su veštiji u političkoj artikualciji. Jedan od primera: Kad su 1999. bombardovali Srbiju, učinili su to uz mnogo uzvišenih reči o humanizmu, pravdi i ljudskom dostojanstvu.  

Progresivni govore o propasti demokratije i opštih humanističkih vrednosti, a one ne poznaju granice. Oni ne priznaju kulture kao vrednosti koje bi zahtevale organizovanu odbranu. O pojmu civilizacije Progresivni misle i gore, da je to paklena naprava koju im je neko podmetnuo da im, kao Arhimedu, pomeša krugove.   

Progresivni se bave ljudima, Konzervativni državljanima. Na prvi pogled, Progresivni imaju plemenitije motive, sve dok se ne shvati da oni koji se brinu o svima obično završe tako da se ne brinu o nikome. Na dugi rok ni o sebi.    

U taboru Progresivnih sedi EU kao organizacija. Najpre administrativna glava u Briselu, onda i većina članica, počevši od Nemačke, Francuske i Španije kao velike EU trojke. Van Unije je tu Velika Britanija, momentalno u najstrašnijem progresivnom transu. Za svako ubijeno palestinsko dete u Gazi, u Velikoj Britaniji izraste novi šerijatski sud. 

Najkraće formulisano, Progresivni su nas vezali za sudbinu najekspanzivnijih i najagresivnijih islamskih snaga. Kako bude političkom islamu, tako će biti i nama. Još jasnije: Progresivni su nas uveli u odnos spojenih sudova sa džihadističkom strujom islama.   

U Australiji je još nerešeno, hoće li to ostati kulturno prepoznatljiva zemlja, kad teritorije vrati Aboridžinima, a institucije preda islamistima. Kad se bolje razmisli, to bi bio interesantan politički eksperiment, da se potomci belih kolonizatora vrate kod nas u Evropu, a Aboridžine ostave da se nose sa džihadom, takijom i šarijom. Još kad nam se vrate i potomci belih kolonizatora iz Sjedinjenih Država, Kanade i Latinske Amerike, naš jadan mali evropski kontinent, repić na moćnom telu Azije, potonuće kao kamen.  

Znaju to Progresivni. Mora da u nekom delu njihove humanističke woke-dušice sedi ta mračna mogućnost. Ali onda se u njima budi ponos starih Evropljana, čiji su preci sve radili prvi. Prvi putovali, prvi osvajali sa sistemom, prvi koristili bogatstva za izgradnju domovine, prvi stvorili boga koji se pomirio sa sekularizmom, prvi izmislili parlament i podelu vlasti, prvi pustili muškarce u ženski WC.   

Vidim Progresivne kako tonu na evropskom brodu koji su im preci gradili, a oni uništili. Čujem ih kako pevaju Betovenovu "Odu radosti" dok drže ruku na prsima levo, a u pauzama uzvikuju "Propadamo, ali na uređeni demokratski način!".  

Kraj svih krajeva je tek na početku 

Što su kulture uspešnije, tim su apokaliptično kompetentnije. Kao vrsta, uvek smo stajali na rubu provalije. Šta je onda danas drugačije?    

Pa, to da je globalizacija usisala ranije izdvojene prostore. Svi su svuda, što nije problem, ali jeste to da svugde uređuju kuću iz koje su pobegli, jer im nije bila kuća. To bi bila najkraća definicija migracione krize koja uništava koheziju današnjih starosedelačkih kultura u Evropi i Sjedinjenim Državama.   

Pre su ljudi mogli da odgoje predstavu o jednoj glavnoj opasnosti i prođu kroz katarzu kad se iz nje izvuku. To im je davalo luksuz da se drugima bave kao posmatrači. I vesti iz Drugog svetskog rata su za neke na Globusu bili kao sportska stranica s ubijanjem.     

Danas više nema posmatrača. Svi sudeluju. Ima medija koji nam ratove donose u kuću kao egzotiku dalekih krajeva, ali to je samo eho stare informativne revolucije. Jer ono što se događa u Gazi, Iranu ili Ukrajini, stiže na evropske i američke ulice kao unutrašnja politika.  

Načitala sam se užasavajućih medijskih komentara na govor Marca Rubia prošlog februara na Minhenskoj bezbednosnoj konferencije. Progresivni tabor je ljut, pa očajan; rezigniran, pa besan. Toliko patetike koju je izrekao Rubio, Progresivni nisu čuli od kad im je Putin nudio evroazijsku ekonomsku uniju.  

No, samo do Progresivnih takve poruke dolaze kao patetika. Konzervativni će u njima prepoznati vapaj očajnika. Kad je Putin govorio "Ako NATO nastavi da se širi, mi nemamo izbora" iz njega nisu progovarale imperijalne ambicije, kako u horu pevaju Progresivni, nego očaj. Kad Rubio kaže Evropskoj Uniji "Ne očekujte od nas da vas gledamo kako propadate", iz njega ne progovara nadmenost, kako u horu pevaju Progresivni, već očaj.  

Koliko god Putin delovao ruski grubo, Rubin američki direktno, obojica govore iz pozicije slabosti i očajanja. "Zaustavite NATO" i "Zaustavite migracije" ima istu emotivnu vrednost. 

Vatra ili led? 

Kultura koju brane Konzervativni, poništava demokratiju koju brane Progresivni, i obrnuto. Jedno i drugo ne ide. Ili ćemo spasiti jedno, ili drugo.  

Znate onu kratku poemu "Fire and Ice" Roberta Frosta, koju recituje Bella Swan u filmskoj frančizi "Sumrak"? U slobodnom prevodu "Neki kažu da će svet propasti u vatri, neki u ledu...". Frost u epilogu preferira vatru, iako ispravno primećuje da je za propast dobar i led.   

Propast civilizacije izrasle iz starog hrišćanstva, to bi bila smrt u vatri. Propast demokratije bi bila ledena smrt. Prvu bismo osetili na telu, drugu u svesti.  

Vatra ili led, kraj kulture ili kraj demokratije, odlučite se na kojoj strani stojite. 

Ali, kako nam aktuelno ništa ne polazi za rukom, možda nam propadne i propast. Treba se nadati.