Kolumna Moderna vremena i kratka pamet
Komentari
06/12/2025
-08:00
Na ulice hrvatskih gradova se nedavno izlila reka progresivnih demonstranata za bolju budućnost. Slobodno se iza progresivnog i boljeg može staviti "takozvano“, jer se protestovalo sa pozicija gotovo smešnih u svom anahronizmu. Demonstranti nisu nastupili sa zahtevom da preuzmu državu Hrvatsku od sve drskijih neoustaških i klerikalnih otmičara, već su objavili rat "fašizmu“. A ko danas u demokratskoj Evropi deli epohu na fašizam i antifašizam, taj se svrstava u Levu internacionalu i gubi efekat konkretne lokalne mobilizacije. Preuzimati nacionalnu državu sa nervozne internacionalne platforme, slepe za izazove vremena, nije dobar plan. Demonstracije u Hrvatskoj su propale, razmrvile se, rasule se, zato što tamošnjim akterima, isto kao i Srpskim pobunjenim studentima nije jasno šta u stvari hoće - državu ili svet?
Unapred, moj lični stav o pojmu države najbolje sumiraju Star Trek serije. U njima je Zemlja, službenim imenom Terra, jedna država sa državljanima Terancima. Decentralizovana i kulturno raznovrsna država, ali u Federaciji planeta progovara jednim glasom i ima jednog predsednika. Kao Teranka nisam na bilo koji način sudelovala u stvaranju gomilice država na području bivše Jugoslavije s okolinom, niti sam smatrala da je to dobro.
No onda dolazi praktičan elemenat. Ako su male i sve manje države na Balkanu i drugde već tu, onda je to nešto drugo. Ako su se države popele do neslućene važnosti, i to nakon što su preživele atentate i davljenja koja su nad njima izvodili komunisti i ostale takozvane progresivne ideologije, onda se apsolutno treba potruditi da funkcionišu. Time se misli i na državu kao instituciju, i na konkretne naslednice bivše Jugoslavije.
Među onima koje Srbi proglašavaju hrvatskim nacionalistima, a Hrvati srpskim, hodaju neprepoznati ešaloni ljudi koji samo žele bolju srpsku, odnosno hrvatsku državu. Bolju, ekonomski efikasniju državu, sa garantovanim građanskim i manjinskim slobodama, sa institucijama koje deluju iz ustavnog i zakonskog okvira, sa demokratskim mehanizmima u rešavanju konflikata. Ostala im, sad je ljuljaju. Ne da je sruše, nego da već jednom odraste.
To su ljudi koji su razumeli da se do Terre dolazi samo preko zdravih država. Možda i nikako, ali sigurno ne preko bolesne ideologije. Takvi ljudi su državotvorni ilegalci prerušeni u nacionaliste. Oni se bore za kvalitet države u kojoj žive. Ako je nacionalna, bore se nacionalno, inače su glat izgubili. Ako se protiv domaćih osvajača i uzurpatora, u Hrvatskoj su to neoustaše i klerikalci, bore sa internacionalne ideološke platforme i naduvanog antifašističkog simulakruma, nemaju šanse.
Ko želi da se bori protiv "fašizma“, neka ode kod Putina. On se bori protiv fašizma, Ali kad Putin to kaže, svi mu se u Evropi smeju, u Hrvatskoj grohotom.
Kud' si krenuo, Kosanoviću?
Povezane vesti
To se upravo, kao školski primer, dogodilo hrvatskom novinaru i dragom prijatelju Saši Kosanoviću. To da se njegovi motivi izvrću i prevrću, ne da on nešto ima s Putinom.
Saša je, po vlastitom izboru Srbin, iako mu je genetsko nasleđe nudilo više mogućnosti za identifikaciju. Mogao je da bude Hrvat. Mogao je da se opredeli kao Istočni Got ili Langobard, kao potomak prvih hrišćana pod Dioklecijanovim terorom, ali nije. Odlučio se za komplikaciju da bude Srbin koji na demonstracije za bolju Hrvatsku izlazi sa hrvatskom zastavom. Regularnom, prvo polje crveno, ne belo.
Tu je počeo problem. Demonstranti, mlađi tipa performativnih levičara i stariji koji tuku s platforme Leve internacionale za univerzalizaciju partizanskog pokreta, bili su zgranuti. Činjenica da neko maše hrvatskom šahovnicom na skupu gde se šetaju srp, čekić i zvezda, shvaćena je od učesnika kao incident. Kosanović morao da daje intervjue medijima šta mu bi da razvije hrvatsku zastavu.
Komentari iz progresivne mase bili su, šta će tu hrvatska zastava, kad smo mi antifašisti? Preokrenuo se Kosanović, sad je Hrvat. Nacionalista koji radi posao za ustaše. Dodvorava se Hrvatima, baš sad kad se ne zna kojima, jer su se i oni podelili. Ne kao Srbi, ali ne ni mnogo manje.
Potpuno mi je nejasno, zašto je u Kosanovićevoj motivaciji bilo teško prepoznati praktičara-Teranca, koji je shvatio da se nacionalna država može preoteti od lokalnih uzurpatora samo nacionalnom mobilizacijom, na nacionalnim simbolima, a ne sa pozicija uskrsle Leve internacionale?
Kako da levica spašava državu, kad joj ni pozicijski ni istorijski, nije stalo do države? U takvoj konstelaciji, neoustaše potpomognute klerikalnim krilom Crkve u Hrvata imaju mnogo bolje šanse. Njima objektivno jeste stalo do države.
Što se hrvatskog aktuelnog antifašizma tiče, poruka je samo jedna. Ako tvoj ideološki neprijatelj traži legitimaciju u državi, otmi mu tu legitimaciju sada i ovde, ne četrdeset prve. Taj voz je davno otišao.
Povezane vesti
Zorana Mihajlović, vučićevka?
U Srbiji je slično. S tim što se za tačku poređenja ne uzimaju fašizam i antifašizam, ali duboka polarizacija društva oko razumevanja države ostaje. Hoćeš idealnu, ili hoćeš praktičnu? Hoćeš državu po neoplatonskom Niškom ediktu, uzbudljivu, idealističku i ignorantsku? Ili si za državu koja zna da organizuje čišćenje snega i snabdevanje energentima, ali je mimo toga dosadna, tera na zevanje i primorava ljude da zabavu traže na nekoj drugoj strani?
Više je Srbija, nisu samo dve. Ipak je podela na dva tabora moguća po efektima koji se očekuju, jer ne bi im bilo prvi put. S jedne strane su oni koji kažu, strašno je važno da opet ne dođe do smene vlasti na ulici. S druge oni koji kažu, jedina smena vlasti koja nas zanima je ona na ulici. Oni prvi mogu biti za Aleksandra Vučića, a i ne moraju. Ujedinjuje ih to što znaju da se država ne preuzima na ulici bez teških posledica, koje uključuju ekonomski kolaps, galopirajuće siromaštvo, i vučji čopor kao strukturirajući princip. Istina sve se to sredi, ali jednog dana, kad odraste druga generacija i otkrije čari legaliteta.
Povezane vesti
Kod ovih prvih koji, kad god im se ukaže prilika, apeluju na srpski politički mentalitet da se uzdrži od prevrata, javno se ovih dana svrstala Zorana Mihajlović. U jednom podkastu kaže da je njena identifikacija sa državom, ne sa Vučićem: "Kada vidite svoju zemlju koju neko pokušava da uruši sa svih strana, onda shvatite da je sve nevažno u odnosu na ono što se zove vaša država“. Prvi komentar na društvenim mrežama je "ovo nije tvoja država“...
Kao i u slučaju Kosanovića, ne dopušta se nikakav drugi motiv za državotvorni stav, osim direktnog koristoljublja i laskanja, kod Mihajlovićke još i bekstva od odgovornosti za ministarsku karijeru.
Ali šta ako je ona iskrena, barem u tom delu, i samo u tom delu? Šta ako je shvatila da današnje države nude šansu neutralne identifikacije svim stranama, mirnu vodu u oluji?
Svesna sam koliko je neobično govoriti o državi kao neutralnom faktoru. Ali to je trenutno stanje stvari, do kojeg se nije stiglo voljom samih država. Nacije su se uvek homogenizovale u ratnim uslovima, a nacionalne države uvek brinule da ljudi ostanu homogenizovani, milom ili silom. Ovo danas je drugačije. Ovo nije rat, već autodestrukcija i hirovitost. Ove države mole, ne naređuju.
S druge strane, u onoj drugoj Srbiji koja bi da prelomi, pa šta košta, sedi Radina Vučetic, renomirana profesorka istorije s beogradskog Filosofskog fakulteta. U intervjuu za N1 (15.11.) ona zagovara "novo društvo“ koje mora da se rodi. Od Francuske revolucije i Crvenog ruskog oktobra, pa do jugoslovenskog komunističkog pokreta, ide neprekinuta linija koja "novo društvo“ i "novog čoveka“ koristi kao kodove za čistke. "Novo društvo“ je pretnja "videćete vi svog boga kad mi dođemo“.
Čudi me neizmerno da su tolerancija na nasilje i kukavičluk među akademicima tako porasli u Srbiji, da se ne prepoznaje paradoks u kome profesorka istorije govori o "novom društvu“.
Može li država da bude apaurin?
U promenama kroz koje poslednjih godina prolazi shvatanje države, konsekventno se pod tepih gura njena relativno nova sposobnost da neutralizuje unutrašnje borbe, te stranama u obračunu ponudi minimum prihvatljive identifikacije. Imati državu, posebno skromnijih gabarita, znači posedovati prostor u kome je moralnu vrisku, ciku i zgražavanje moguće spustiti koji decibel i dopustiti akterima da za početak čuju jedni druge. Ma ni čuti!
To dovodi do narednog problema. Ljudi ne slušaju jer su zaboravili da misle. A zaboravili su da misle, zato što su zaboravili da se sećaju. Ne ono uobičajeno zaboravljanje kroz koje svi prolaze, bez obzira da li ih geni vode Alzheimeru ili običnoj mentalnoj nedisciplini.
Stvar je mnogo ozbiljnija od izgubljenih ključeva i rasparenih čarapa. Reč je o permanentnom zaboravljanju veština i tehnika koje su se činile neizbrisivim nasleđem tehnološko-kulturnog napretka. O bazičnim sposobnostima, dakle. Drastičan primer je reklama jednog velikog trgovinskog lanca za električni čajnik. Hrvati imaju bolji termin, kod njih je to "kuhalo za vodu“, što je preciznije, jer se kuva voda, a ne čaj. Neki tako kuvaju kafu ili supu u prahu, da se ne ide dalje.
Na reklami se vidi slika kuhala do pola napunjenog vodom, dok sa strane stoji sitno štampano "prodaje se bez sadržaja". Ko kupi tu inače vrlo korisnu stvarčicu, unutra neće biti vode. Tek da se zna, da ne može da je vraća zbog reklamacije, da se žali, traži pare natrag i slično. Firma se unapred osigurala kad je poručila sipajte svoju vodu, lenja kognitivna bando.
Stvar je još gora. Ne radi se o tome da ljudi, shvaćeni kao vrsta i kultura, ne znaju kako se prodaje taj mali kuhinjski aparat, nego da su zaboravili da znaju. Vraćaju se na ranije stadijume znanja, a svaki sociolog, dok ga jeza prožima u leđima, zna da je taj tip regresije dobrovoljan i nezaustavljiv, jer raspolaže kolektivnim mehanizmima uglupljavanja.
Glupost više nije incident, već program. Zaborav nije slučajnost, već trening.
A država? Neka ratuje, ako hoće da preživi kao institucija.
Komentari (0)