Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Pravda Raskoljnikovih potomaka

Ako se pogleda niz najnovijih zbivanja u svetu i Srbiji, primetno je da diktatura netolerancije postaje nova normalnost. Verovatno je nepotrebno apostrofirati Srbiju kad je već spomenut svet, jer Srbija je u svetu i svet često u njoj, ali bolje biti reduntantan s vremena na vreme, nego pogrešno shvaćen sve vreme. Levo-liberalni blok aktuelno ubire plodove sistematske transformacije otvorenog uma u sebi primerenije forme tolerancije kao isključivosti. Reakcije na ubistvo Charlie Kirka, Sumud flotila Grete Thunberg, divljanje propalestinske Antife po Milanu, blokadni bes kao doprinos za prosperitet domovine, sve su to primeri tolerancije novog doba. Više nije dovoljno da se protivnik pobedi verbalno, vrednosno, ili na izborima. To je malo. Protivnik uopšte ne sme da postoji. Dobro došli u civilizaciju Raskoljnikove dece.

Jedan od najstrašnijih naslova poslednjih dana je „Rusija ili Evropa“, objavljen u najboljem austrijskom dnevniku Die Presse. Najboljem, ne samo u dobrom smislu, obradi tema, već i po čitanju znakova vremena, a ona sada kažu, nema milosti za one koje dobri proglase neprijateljem.  

Naslov stoji pored slike predsednice Moldavije Maje Sandu. Obučena u belo kao Galaldrijel, ruku složenih u krilu kao Ofelija, pogleda Bambijeve mame uperenog u kameru, fotografija i tekst kreiraju atmosferu poslednjeg suda. Tako izgleda nevino prozapadno biće koga bi da sruše azijatske horde na predstojećim izborima.  

Ili-ili. Rusija ili Evropa, zlo ili dobro, rat ili mir, mrtvi ili živi. Nema sredine, nema nijansi, nema neutralnih, nema senke, nema umbre. Kome je do umbre, nek ide u Umbriju. Ostali, zna se - Rusija ili Evropa, nema između.  

Odjednom su se čitava pokolenja, i to ona koja nose nasleđe demokratije, liberalizma i prosperiteta, našla kao akteri u „Zločinu i kazni“ od Dostojevskog. U knjizi Raskoljnikov, glavni lik, ubija babu zelenašicu, sporedni lik. Ubija je iz čistih ideala, da svet oslobodi jednog zla. Postoji li humanističko pravo na preventivno ubistvo, to zanima Dostojevskog.  

Da je Raskoljnikov student, pa još neuspeli, u aktuelnim prilikama dođe kao semantički dodatak.  

Je li iko očekivao da će slobodan svet iz slobodne volje preuzeti emocije i motivacije opisane u romanu ruskog misticizma pre sto šezdeset godina? 

Kako očistiti poslednje džepove tolerancije   

Kakvo je rusko jednoumlje, kog tipa i sastava, to ne znam. Razumem tip kineskog jednoumlja, gore državni poklopac, ispod živi privatno kako ko hoće, ako to može da isfinansira. Shvatam tip jednoumlja u japanskoj formalnoj demokratiji. Ali jedino jednoumlje koje mi je fizički blisko jer me okružuje, jedino koje gledam od malih nogu, njegovih, ne mojih, jedino koje poznajem u čežnjama i motivima, u podmetanjima i prevarama, je jednoumlje Zapada. 

Kaže se jednoumlje, a mogu i pojmovi koji u političkom kontekstu važe za sinonime – apsolutna kontrola, radikalna netolerancija, bezobrazluk na eksponent, isključivost od koje bride zubi, pamet se gasi, a logika podnosi zahtev za eutanaziju.    

U zapadnim javnostima je devedesetih godina izvršen puč na racionalnu misao, početkom novog veka na slobodnu reč, od ruskog napada na Ukrajinu pre tri godine na slobodnu misao. Nikad Habermasova teorija nije bila tako smešna kao danas, ona o dijaloški kompetentnim građanima koji kroz političku participaciju aktivno usmeravaju državne vlasti prema kantijanskom večnom miru. Sigurno, Habermas je uvek bio patetičan, ali nikad smešan. 

U rezultaltu takve serije što puzajućih, što naglih prevrata, takozvani slobodni evropski diskurs je dobio nove vladaoce autoritarno-imperijalnih ambicija, Njihova Veličanstva Isključivost i Nesmiljenost.  

Njihova Veličanstva su dekretom proglasila netoleranciju za novu toleranciju. Svi koji su uz njih, a to je praktično čitav seriozan medijski sektor, to su liberalne političke elite, plus ešaloni društvenih mreža sa komentarima duhovitim koliko i naoštreni bajoneti. Ujedinjuje ih misija da borbom protiv tuđeg mišljenja izvuku dobitak za toleranciju. Tek kad se iskorene sva suprotna mišljenja u najbitnijim ili-ili segmentima, evropske javnosti će odahnuti i reći, uspelo je, odbranili smo toleranciju. Mrtvi će nam biti zahvalni, živi će od ushićenja trčati da im se pridruže.    

Odjednom Evropljani razgovaraju o tome da li je u redu ubiti Charlie Kirka. Svaki od plemenitih umova koji osude ubistvo odmah se oseća primoran da doda „iako je bio svinja“. Nije u redu, ubijati se ne sme, ali respekt za motivaciju!   

Ili, isplovljavanje Sumud flotile iz Barselone poslednjeg auvgustovskog dana. Tri stotine učesnika iz pedeset zemalja na pedeset brodova putuje pod moralnom komandom Grete Thunberg da slomi izraelsku blokadu Gaze, pre nego što će ih kod Krita, sad krajem septembra, napasti dronovi naoružani ABBA repertoarom.  

Koliko znam o geografiji i politici, to je izraelsko-egipatska blokada Pojasa Gaze, i ona traje već godinama zbog Hamasa. I za EU je Hamas sasvim eksplicitno teroristička organizacija.    

Isplovljava tako Sumud flotila poslednjeg dana avgusta, okolo gomila medijskih ljudi nove tolerancije, a onda jedan od učesnika kaže u kameru „Čitavo čovečanstvo ima samo jedan cilj, da oslobodi Palestinu od izraelske vlasti“. Stani malo. Čitavo, pa radi samo na jednom, a to je da se i poslednji komad zapadne liberalne demokratije na tlu Bliskog Istoka preda u ruke islamsko-religioznim fanaticima iz Hamasa? Šta je s onima koji slede nekoliko paralelnih humanističkih ciljeva, jedan od njih da se oslobode taoci koje Hamas drži već dve godine, žive i mrtve?  

Ko su ti koji govore u ime čitavog čovečanstva? Je su li ih za to ovlastila Njihova Veličanstva  Isključivost i Nesmiljenost? Ili oni to na svoju ruku, avangarda spremna da ide do kraja, do poslednjeg ABBA songa, što kaže i zastava pod kojom plove, sumud, na arapskom odlučnost i beskompromisnost.  

Da li evropski aktivisti koji ovih dana ubijaju svoju babu-zelenašicu, Bibi-babu, znaju prve posledice koje će imati i imaju njihove akcije? Da evropski Jevreji, američki ne još u takvoj meri, postaju slobodna lovina za lokalne antisemite i one uvezene iz islamskih zemalja? Tek da se zna, lokalni antisemiti se danas više ne regrutuju s desnice, nego samoinicijativno otkrivaju na levici.  

Na propalestinskim demonstracijama u Milanu, u Berlinu, Madridu ili Beču, uglavnom ne hodaju deca humanizma, već deca Raskoljnikova.     

Jeste li za ili protiv blokada? 

Isti tip moralne isključivosti preuzima vladavinu i u srpskom javnom diskursu. I više od toga, jer javno je ono što se vidi i čuje, a Njihova Veličanstva u Srbiji posebno oštro udaraju ispod stola, tamo gde se ne vidi i slabo čuje, tamo gde izrastaju oaze neutralnog, to jest izbalansiranog mišljenja.  

Za jurišne odrede nove tolerancije su džepovi otpora gori od protivnika. Zato ih drže pod moralnom ucenom, zato trče da im preseku komunikaciju i koordinaciju. Nije srpski džihad, ali definitivno jeste srpski sumud.   

Ne znam odakle su uvezli logiku po kojoj postupaju, osim što je evidentno da nije iz Sunčevog sistema. Recimo, izveštava N1, citati su od 13. i 14. septembra, „da studenti u Kragujevcu blokiraju zgradu fakulteta zbog nasilnog prekida blokada“. Uganula sam mozak pokušavajući da shvatim. Da li to znači da je pre nisu blokirali? Ili je tek sada blokiraju? Da li je smisao da oni ne bi blokirali, da su ih vlasti ostavile da na miru blokiraju? Da li blokade i dalje imaju neki cilj, ili su u evolucionom skoku postale biološki mehanizam koji se razmnožava partenogenezom?  

Ko zabrani blokadu, dobije blokadu. Ko dopusti blokadu, dobije blokadu. Da nema toliko pakosne destrukcije, bila bi to dosadna igra.     

Evo još jednog akrobatskog akta izveštača s N1: „U više gradova u Srbiji održani su skupovi za i protiv blokada“. Konkretno se tu insinuira da u Srbiji teče plebiscitarno izjašnjavanje za i protiv blokada. Ako taj referendum, istina neraspisan po zakonu, ali u javnosti ništa manje stvaran, završi pobedom onih koji su za blokade, hoće li blokade onda da počnu ili da prestanu? Ako pobede, izgubiće razlog za blokade. Njihova pobeda biće njihov poraz.   

S druge strane, ako pobede protivnici blokada, to bi imalo za posledicu da blokade postanu još jače i nesmiljenije. Zato što, paradokslalno, većinski poraz blokadne strane podiže njen legitimitet da kao manjinska grupa nastavi s blokadama.             

Svesna ili nesvesna, srpska javnost prolazi kroz referendum koji nad njom sprovode sile vanzemaljske logike. Iracionalnost se vratila u Srbiju, na velika vrata.  

Raskoljnikova deca premeravaju svet 

Humanistička društva odjednom vode absurdnu konverzaciju da li je bilo u redu ubiti Charlie Kirka. Ne baš u redu, nije to prihvatljivi sentiment, ali svako zlo za neko dobro, za detalje pročitati „Zločin i kaznu“. Kako smo se odjednom svi okupili kod Dostojevskog, i to uprkos 79 paketa antiruskih sankcija?   

Raskoljnikova deca su kao rakova deca. Razlika je u odlučnosti za postizanje ciljeva, u volji za moć. Rakova deca se samo razidju, Raskoljnikova deca se zbiju i osvajaju.  

Najpoznatiji primer filosofske aporije o dobrom i preventivnom ubistvu u pravom životu, ne u literaturi, je ona o Hitleru. Da ga je neko ubio kao dete, da je mama abortirala na vreme, koliko bi života spasila ta jedna smrt? Sedamdeset miliona, sto miliona? Više?  

Na žalost i na sreću, prozor u budućnost ne postoji. Hitler je u svojim bečkim godinama bio siroče i beskućnik nad kojim bi se sažalili svi ljudi dobrog srca. Najviše što su Austrijanci mogli da naprave sa znanjem tog momenta, jeste da ga 1907 sruše na prijemnom za likovnu akademiju. Predsednik prijemne komisije Griepenkerl je bio nepopustljiv. Taj tihi mladi čovek u pocepanm kaputu ne zna da slika, i schluß. Griepenkerl je jedino propustio da ga zatuče na licu mesta.    

Nije ljudima dato da znaju ko će postati zaista opasan, zato svi odmah napolje iz Dostojevskog, osim Raskoljnikova i babe.