Kolumna Dobro vreme za niske strasti

Koliko nisko može da se spusti duh vremena u Evropi? Zamislite podrum na drugom nivou, s Evropskom komisijom koja u radnoj akciji kopa treći, sve u ritmu toptanja nogu Marka Rutea. Muški trijumvirat Merc, Makron i kooptirani Starmer čini sve da čitav kontinent pretvori u nacije prosjaka i odrpanaca. Žensko trojstvo Ursula Lajen, Kaja Kalas i Beate Majnl Rajzinger čini sve da nam pokloni jelku ukrašenu raketama. Evropska strast ovog trenutka je uništavanje EU, srpska strast uništavanje vlastite države. Čovek bi rekao, kakva kompatibilnost, pa Srbija je izvrstan kandidat za članstvo u takvoj organizaciji! Ali ne, aktuelni vrh EU očito misli da taj posao može da obavi i bez Srbije. Srpska opozicija, blokaderi i takozvani nezavisni mediji će morati da rasturaju svoju zemlju bez strane pomoći. Osim tu i tamo ponekog pljeska sa strane.       

Branko Miljković je pogrešio kad je rekao, ubi me prejaka reč. Tačno, ali nedovoljno. Trebalo je da kaže, ubi me preglupa reč. Ubi me patetična reč. Ubi me drska reč oklopljena kao nemački tenk.  

Ubi nas obrnuta logika koja nam je upala u jezičku kuću, kao lopov i ubica dok planira home invasion. 

Nemačka: Banka noćas mora pasti! 

Prvi primer za home invasion: Tvrdoglavo, grozničavo, opsednuto, i to u izvorno smislu, malleus-maleficarum opsednuto insistiranje nemačkog kancelara Merca i baltičkih država da konfiskuju i hitno potroše rusku državnu imovinu koja se zatekla u evropskim finansijskim institucijama. Nekih 210 milijardi evra u EU, u širem okruženju (USA, Japan, Švajcarska, Velika Britanija, Kanada) još 90 milijardi.  

Nema šanse da bi Rusima promaklo da to nestane. Uzvratili bi istom merom, uništavajući ostatke evropskih firmi na svom teritorijumu. Pri tome je bitno imati na umu da se i ti "ostaci" evropske prisutnosti u Rusiji računaju u stotinama milijardi evra, hiljadama radnih mesta s naše strane i dramatičnom padu već nepovratno oštećenog standarda evropskih građana.  

Manje bi ostalo i za finansiranje migranata, šarijatskih sudova, uopšte za kulturološku soldatesku islamizma po Evropi. Neki imigranti bi morali da se odreknu treće ili četvrte žene. Na ovaj ili onaj način, svi bi u Evropi bili zakinuti da je Mercu uspelo da u dva koraka rasprasi rusku imovinu.    

Nemci hoće rat. Prvo su govorili da ga hoće Poljaci i Balti, pa se onda jadna Merkel strašno trudila da ih od toga odgovori. Srce mi se lomilo dok sam gledala njene bezuspešne napore. U početku sam joj i verovala! Znam, strašno, ali sam volela Nemce, njihovu praktičnost i direktnost. Volela sam njihov fokus na godišnji odmor, koji dele sa Srbima. Cenila sam trezvenost Nemaca, do koje su došli preko lečenja teških oblika militarizma. No-no, govorila je Merkel Baltiku, ubijanje ljudi nije rešenje. 

Onda je došao kancelar Šolc, koji je rastezao stvar. Brzo je postalo vidljivo da on želi rat sa Rusima, ali nema petlju da ga počne, u suštini ni dobrog razloga. Povoda još manje, jer bi tu trebalo ili da Srbi ubiju nemačkog prestolonaslednika Schmidta u Sarajevu, ili da nemački BND pošalje komandose na radijski toranj kod poljske Nove Pasvenke, kao nacisti 1939. na onaj kod Glajvica. 

Šolc se, za one koji ne očekuju previše, pokazao kao pozitivna ličnost. Nije hteo direktan rat s Rusijom, pa su njegovi ministri Berbok i Habek iz Zelenih stalno morali da ga podučavaju u agresiji.  

Ali onda je došao kancelar Merc, i sve maske, sve zaobilaznice i intermeca, sve sitne utehe prepadnutog evropskog stanovništva su izbrisane. Merc hoće konačnu osvetu nad Rusima za Staljingrad, Berlin i bombardovanje Reichstaga. Oseća se tako jak da je bacio rukavicu u lice i Amerikancima. Tramp neće rat? Merz će se potruditi da ga svakako dobije. 

Proganja me mentalna slika kako Merc na sastanke kabineta u berlinskoj kancelarskoj palati, takozvanom "Brodu", dolazi u uniformi. Ne mora da bude nacistička, to je bespredmetno. Dovoljna je neka sašivena iz fantazije nemačkog militarizma, kao one koje su šili Leni Riefenstahl, kad su je slali da kamerom  prati upad nacista u Poljsku posle Glajvica.  

Srpska opozicija: Nemojte da nas uzmete u EU! 

Drugi primer za home invasion: Strastvene intervencije srpske opozicije, sudskih prvaka, blokadne akademske scene i medija, usmerene ka Briselu, da se Srbija ni slučajno ne prima u EU članstvo, jer nije spremna.   

"Spremno" je za ove gore spomenute srpske opozicione blokove koji se sinergično sabiraju u destrukciji, samo to da sadašnja vlast ode. Milom ili silom, bolje silom nego milom.  

Ako se baci pogled na karakter njihove prejake reči, otkriva se da ona hramlje po svim logičkim pozicijama. Ma šta hramlje, puzi prebijenih nogu. Puzi uz stepenice kao Roman Polanski u "Stanaru" iz 1976, kad se u indukovanom rastrojstvu tri puta baca kroz prozor da se ubije, a svaki put preživi u još gorem stanju.   

Logika bi opozicionim sinergičarima nalagala potpuno suprotnu metodu. Trebalo bi da se bace na kolena u Briselu i od Komisije i članica traže da Srbiju prime što pre. Glavni razlog je da im to daje više poluga u ruke. Da to onda stavlja srpske aktuelne vlasti pod kontrolu jedne  demokratsko-liberalne asocijacije, koja poseduje pravne i procesuelne poluge da osigura poštovanje institucija u Srbiji. 

Mislim na EU kao mirovni projekat, ne na trenutnu EU u ratnom stroju.    

Da bi se osnažio položaj opozicije u Srbiji, nije neophodno ni da zemlja službeno postane član. Svaki ozbiljniji napredak u procesu pristupa, u bržem otvaranju poglavlja, u izostanku ponižavanja Beograda, sve bi to pozitivno delovalo na ono što sinergičari revolucije traže, a to je javna i trasparentna kontrola nad polugama vlasti.  

Ako kao politička snaga iz Srbije izvršiš pritisak na EU da ti ne primaju zemlju u članstvo, onda samo stabilizuješ sve one devijacije na nacionalnoj političkoj sceni protiv kojih se deklarativno boriš.  

Čak i da EU dogovori ulazak Srbije sa ovom vlasti, što je, zahvaljujući lobotomnom lobiranju opozicije i blokadne scene sada bez realne šanse, to ne bi bila loša opcija za sinergičare. I na taj način bi brzo profitirali od uspostavljanja sigurnijih, spolja garantovanih standarda nenasilne promene vlasti.  

Koliko brzo? Pa toliko da se dobije prva metro linija, toliko brzo bi se Srbija našla na mirnijoj političkoj stazi. Još važnije, opozicija i svi uz nju, ili da obrnemo, studenti i svi uz njih, ne bi više ekonomski uništavali zemlju s namerom da je, kao, politički spašavaju.  

Poenta: Ko od domaćih lobira da mu zemlju ne prime u EU, taj ne proizvodi druge posledice, osim da Srbija neće ući u EU. Ili možda takvi misle da je ulazak u EU praćen anđeoskim horovima i božanskom muzikom, dok se Vučić treći put baca kroz prozor, a Brnabićka čeka na red?   

Tusk: Danas pare, ili sutra krv 

Da li će plan ratne partije unutar EU imati uspeha, da li će planovi opozicionih srpskih sinergičara biti uspešni, to je irelevantno. Bitno je koliko toga takve snage mogu usput da unište. Pobedili ili izgubili, oni su pobedili. Ne moraju da postignu nameravani rezultat, dovoljno je da svojim državama nanesu ekonomsku štetu od koje se neće oporaviti generacije. Njihov uspeh je šteta, a ne pobeda. Pobeda dođe pride.  

Najstrašnija slika ovih dana je jedna Reuters-ova. Fridrih Merc i NATO šef Mark Rute stoje na središnoj terasi kancelarske palate u Berlinu, dok ih kamera hvata s leđa. Ispred njih puca pogled preko Trga republike na nemački Reichstag. U principu, to je sve, samo tako stoje i gledaju simbole nemačke moći. Deluju kao kapetani na ratnoj krstarici, dok se posada pita, ko će prvi uništiti Berlin. Njih dvojica ili Rusi? 

Slika ima snagu deja vu šamara. Algoritmi su verni psi, jer kad jednom shvate šta gazde žele, brane ih od realnosti. Danima su mi Instagram, X i Meta slali rezolutne izjave nemačkih opozicionih političara, intelektualaca i građana koji očajavaju zbog kancelarove ratne politike. Mislila sam, nema Merc podršku za rat. A onda sam se vratila velikim medijima i shvatila da ti miroljubivi glasovi, koliko god brojni, ne znače ništa u velikom ornamentu stvari. Frankfurter Allgemeine, Süddeutsche, Spiegel, Focus, Die Presse, iz nekog razloga i Neue Zürcher Zeitung, svi su oni otvoreno, uz veliki moralni i emotivni angažman navijali da se ukradu tuđe pare i pošalju Zelenskom. Kad je to propalo, prvi komentari s te strane su, ne očajavajte dragi čitaoci, ima još vremena za to.  

Prava istina nije da Merc nema dovoljno podrške za rat. Naprotiv, on nema dovoljno podrške za mir!   

A najstrašnija izjava ovih dana je ona od poljskog premijera Donalda Tuska "danas pare, ili sutra krv". U prevodu, ili će EU danas dati ruske pare Ukrajincima da se bore za Evropu, ili će sutra Putin napasti druge delove Evrope.   

Ruske milijarde su za sada ostale na računima u Belgiji. Nađeno je drugo rešenje, da se rat ne finansira iz ruske imovine, već od 90 milijardi kredita koji EU podiže na svetskom tržištu kapitala.  

Mi ga uzimamo s kamatama i dajemo Ukrajincima bez kamata, koji će ga vraćati samo ako dobiju reparacije od Rusije. A da bi Rusija pristala na isplatu reparacija, ona bi morala da izgubi rat. A rat Rusija ne može da izgubi od Ukrajine, samo od Zapada. A pre nego što Rusija izgubi rat od Zapada, ona će zapaliti Evropu. Berlin i Nemačku sa euforijom, ostalo šta stigne.    

Merc posle EU samita daje pobedničke izjave da mu je sve pošlo za rukom, iako ne kako je predvideo. Osim toga i ruske pare ostaju na dohvat ruke, ako stvar pođe po dobru pa rat eskalira. 

I srpski opozicioni sinergičari mogu da slave. Sve što su urgentno naumili da sruše su uspeli, sad idu u nove pobede.    

Danas pare ili sutra krv? Ma kakvi. Danas krv, sutra ništa od para.