Kolumna In memoriam: Devojčica sa šibicama

Prvi susret sa takozvanim bajkama Hansa Christiana Andersena je uvek šok. Posebno u ranom dobu, što i jeste uzrast kad se deci u pedagoškom paketu serviraju bajke. "Takozvane" ne znači loše, već predobre da bi se nazvale bajkama. Svaka od Andersenovih priča je zaseban sistem društvenih analogija, od kojih je bez premca najtužnija "Devojčica sa šibicama". U poslednjim martovskim danima je studentska blokadna scena u Srbiji dobila svoju devojčicu sa šibicama, što je nedopustiv upad književnosti u zbilju. Ako im je trebala pomoć u odrastanju, ovo je preskupo plaćen seminarski rad.     

Za one koji su odavno odrasli i zaboravili tu Andersenovu bajku, vreme je da se sete. Otrezniće ih i usred najvećeg pira istorije.

Kod onih, ako ih ima, koji su se sada prvi put suočili sa Devojčicom sa šibicama, pa još tako duplo surovo, da realnost nadigra literaturu, to bi, bojim se, moglo da se shvati kao blasfemija. Kao odsustvo pijeteta, dostojanstva i, šta god to značilo, kao politizacija smrti jedne mlade studentkinje. Tek dvadeset i pet, a već je nema. 

Iz aktuelne prakse je razvidno da "mlada studentkinja" nije tautologija. Očito svuda ima studenata odrasle, zrelije, srednje, seniorske pa i penzionerske dobi, iako je samo u Srbiji to postalo pitanje agresivno sprovođene moralne nadmenosti.

Studiraš li deset i dvadeset godina, ili se upisuješ dok se paralelno raspituješ za mesto u staračkom domu, to se drugde u Evropi mahom zove ispravljanje pojedinačne nepravde. Nisi imao para da završiš fakultet u mladosti, nisi imao nikog da te izdržava, slomilo te dnevno crnčenje u kapitalizmu, potreba nestala, želja ostala, i tako si postao student starijih godišta.

Ali studiraš li deset i dvadeset godina u Srbiji, to je tvoje pravo. Držiš li sudentsko mesto zauzetim iako ne studiraš, sa blagodatnim efektom da ne sme da studira ni niko drugi, to je u Srbiji profesija. Ako svoj fakultet pretvoriš u skladište permanente revolucije, ako u njemu organizuješ noćne seminare gde energija samo pršti, to je u Srbiji tvoje pravo. I ne samo to, nego niko ne sme bre da te pita ni kako se zoveš, ako te akademski putevi nanesu na mesto sumnjive smrti, jer je to napad na autonomiju univerziteta. U širem smislu ugrožavanje ljudskog prava na vatromet.  

Gde je tu dostojanstvo?

Andersenova devojčica sa šibicama je još mlađa od beogradske, koja je u pravom studentskom dobu. Premda, onako iskreno, i to je već granična vrednost, ako se radilo o kurikulumu ispod postdiplomskih. Ja sam svoj prvi fakultet završila sa dvadeset i dve, a da nisam morala ni na jedno noćno predavanje.   

Andersenova devojčica je milo dete u surovom svetu, šest, najviše osam godina stara. Roditelji je pošalju na ulicu da bez kape i cipela, u ledenoj novogodišnjoj noći, prodaje šibice i tako donese koji novčić.

U danskom originalu (svovlstikkern...bnsprtvkrphm) to su štapići umočeni u sumpor. Šta konkretno ona prodaje, to je stvar egzekutivne odluke. Nemački jezik će uvek reći "sumporne šibice", kao da je bitno da li se poslednji put grejala na sumporu, fosforu ili razvijenijim oblicima pirotehnike. To je nemačka strast, detaljizam i u dostojanstvu.   

Slavenske i anglosaksonske kulture se fokusiraju na bitno, pa devojčica kod njih nije „mala“ kao kod Nemaca, nego tako bez pratećeg atributa, devojčica, girl. Ispao je i sumpor, ostale samo šibice. Hrvati su imali jedan lepi prevod, "Djevojčica sa žigicama", što sam, tada u njenoj dobi, razumela kao „devojčica sa prskalicama“, jer se bolje slagalo sa radnjom smeštenom u noći Stare godine. Mučilo me je zašto devojčice na srpskom prodaju šibice, a na hrvatskom prskalice. Ili zašto se misli da je hrvatsko šibicarenje naprednije od srpskog, kad tamo ne zaglave samo devojčice, nego i čitav vlak u snijegu.   

Od Andersenove devojčice niko da kupi jednu šibicu, niko da centa pokloni. "Drhteći od hladnoće i gladi, vukla se ulicom, slika duboke bede, jadna mala! Prozori su se kupali u svetlu, svuda je divno mirisalo na guščje pečenje, tako i treba na Silvestrovo, a oko nje su se svi razbežali", piše autor.

Racionalniji će primetiti, pa mogla je da se vrati kući. Ali i kuća je bila hladna, i klimatski i emotivno. Mama bi je vikala, otac premlatio, da ne obavi zadatak zbog kojeg su je poslali među najgore ljude na svetu da im prodaje vatru prosvetljenja.

Ostatak znate. Smotana u zaklonu između dve zgrade, devojčica je jednu za drugom palila šibice, prskalice, sumporne štapiće, i svaki put u plamenu videla pun sto, toplu sobu, nasmejanu majku, mekan krevet. Sve bi to brzo nestalo u hladnom mraku. Bljesak i puf, eto nje natrag u dolini suza. 

Na kraju devojčica zapali čitav preostali snop, i u lumenu od sto sveća vidi svoju baku kako silazi s neba. „Ne ostavljaj me ovde“, moli devojčica, pa je dobra baka povede sa sobom.   

Ujutru su prolaznici u dvorištu zatekli malo smrznuto telo.

"Niko nije imao pojma šta je sve lepo ona videla, u kom sjaju joj je duša otplovila na nebo u toj radosnoj noći“, kaže Andersen, dok čitaoci brišu suze, proklinju hladna srca i teše se, svi odreda iskusni patolozi, da je smrt od smrzavanja milosrdna smrt.

Šta da radi, šta da radi, ova fora?

Nešto je Andersen preskočio. To da baka nije devojčicu tek tako uznela na nebo, nego joj je prvo rekla "Poskoči malo da te bolje podignem".

Ono što nije Andersen, rekao je Predrag Azdejković. Dopunio je danskog romansijera satirom na tragediju. S tim da, kad se bolje pročita Andersen, vidi se da i on koristi ironiju i sarkazam ne bi li preneo moralnu poruku o nepotrebnoj smrti u gužvi.

Gledano tako, Azdejković je samo ogoleo moralku priče kad je napisao tvit "Ko ne skače s petog sprata...". Po  meni, to je stilski ovekill. Za tropološku poentu mu je bilo dovoljno da ponovi osnovnu formulu bez dodataka. Samo da je napisao „Ko ne skače, taj je ćaci“, odmah bi bilo jasno šta je on to užasno rekao, kako dodao novi interpretant, kako redigovao Andersena, kome se obratio i koga moralno prozvao.  

Osnovna formula je bila dovoljna iz više razloga. Najpre jer je drsko elegantna. Blokadna scena izmisli moto za dehumanizaciju političkih protivnika, postupak poznat kao „othering“. Na to im ga neko vrati kao sarkazam, a da ni slovca ni zareza ne promeni.

Ali još više zbog toga što bi se, da je rečenica ostala u originalu, lakše odgovorilo na frenetične kritike koje Azdejkoviću dolaze od nečeg što se zove „Naš protest“. To je grupa radnika RTS-a koja javno pribija na krst vlastitu firmu, pa se vrati u nju da dobije platu.

"Naš protest" je zgranut tvitom Azdejkovića, koji je inače član Upravnog odbora RTS-a. Razumljivo. I ja sam bila zgranuta kad sam ga pročitala.   

No moja zgranutost u odnosu na taj infantilni moto "Ko ne skače, taj je ćaci" je konstantna već godinu ipo dana. Suočena sa jednom sumnjivom smrti, samo je porasla u intenzitetu. U osnovici je to ista ona zgranutost da mladi akademici, intelektualna elita u nastajanju, izmisli nešto tako uvredljivo, dehumanizujuće, puno prezira, usput izdašno za čitav dugmetražni film o Mapetima.  

"Ko ne skače, taj je ćaci", ori se na blokadnim skupovima od pretprošle zime, između ostalog i u Beču. "Ko ne skače, taj je ćaci", ponavlja se na blokadnim društvenim mrežama kao pozdrav koji razdvaja studente i građane od ćacija i ostale faune.

Kao u staroj igri koju smo igrali u Zvorniku, na brdu zvanom Grobnice. Okrenut leđima, Master of Ceremonies bi dobijao pitanje "Šta da radi, šta da radi ova fora?". Na to bi MOC u svojstvu anonimnog medija odgovarao: "Da skače pet zečjih." "Da mjauče pet mačjih." "Da optrči oko zgrade i Vesnu povuče za kosu". Ako nekoga buni totalna aseksualnost naše igre, nismo mi bili zaostali, nego smo imali osam godina.    

Lično se ne osećam ćacikom (gender!), ali tu stojim na poziciji koju je daleke 1991 objasnio jedan zagrebački kulturnjak. Hrvatski mediji su ga sve agresivnije spominjali kao sumnjivog Srbina, na šta je on odgovorio da nije Srbin, nego Crnogorac, "ali ako me neko nazove Srbinom da bi mogao da pljune na mene, onda jesam Srbin".

Ako me neko nazove ćacikom da bi mogao da pljune na mene, onda jesam. Onda sam niža životna forma u projektu idealne platonističko-kominterske države, and no questions asked.

Svi junaci nikom ponikoše

Blokadni studentski pokret uzdiže se iznad nas ćacija kao Drugi ekumenski koncil iznad arijanske hereze.  

Pravo pitanje za kolege okupljene u grupi za pritisak "Naš protest" nije zašto ih šokira Azdejkovićev dodatak. Delim šok. Pitanje je zašto im ne smeta kad se već godinu ipo dana iz desetine hiljada usta ori „Ko ne skače, taj je ćaci“?

Mnogi iz spomenute grupe su ljudi pera, gotovo svi poseduju neko humanističko obrazovanje. Nemoguće je da sve ovo vreme nisu primetili maloumnost pokliča koji završava apsurdnim zahtevom da akademici skaču kao zečevi. Nikad nisam pročitala da je „Naš protest“ protestovao zbog dehumanizujuće prirode te rečenice.

Kako se odrasla Srbija uopšte našla u toj predigitalnoj igrici fora, ujedinjenih prezirom prema neistomišljenicima?

Mentalitet koji je u decembru 2024 smislio moto "Ko ne skače, taj je ćaci", stvorio je nakazu. Azdejković je to nakazno verbalno čedo samo okrenuo protiv njegovih autora. Imanentnu brutalnost te rečenice je podigao s prizemlja na peti sprat i u slobodnom padu je pustio na blokadnu elitu. Nije smeo, ali nisu ni oni. To što je Azdejković rekao, to je greh satire. To što oni govore, to je greh nadmenosti.   

Ne pada mi na pamet da trčim u ofsajd i nagađam kako je okončan život Devojčice sa šibicama koja se u noći s 26. na 27. mart zatekla na Filosofskom fakultetu u Beogradu. Ne znam je li u pitanju ubistvo, samoubistvo, trenutna neuračunljivost, magla, buka, korak viška; eventualno gužva s trčanjem tamo-ovamo, što se u ikonografiji hrišćanske umetnosti zove "razapinjanje u gužvi", Kreuzigung mit Gedränge.  

Neposredna reakcija na sam događaj je medjutim bihevioralno bazična. Izgleda da su se svi junaci razbežali.