Kolumna Nenadležni Mbape
Komentari
11/05/2026
-11:56
Ima tome baš mnogo godina, kada je omladinac po imenu Ivo Pogorelić održao koncert u Beogradu, a NIN objavio kritiku u kojoj je o golobradom pijanisti, čija slava je već bila svetska, napisano sve najgore, pa i to da mu veština nije ništa posebno, da je izvikan, da uopšte nema "taj" kvalitet.
Nedelju dana kasnije, NIN je, u pismima čitalaca, objavio jedno kratko, koje sam zapamtio za ceo život. I ovako je, po sećanju, izgledalo:
"Poštovani druže taj i taj (ime i prezime kritičara), poznato je da Lav Tolstoj nije voleo Šekspira, ali i da je to saopštio tek kada je postao Lav Tolstoj. Da li biste bili ljubazni da nas obavestite šta ste to, i kada, vi postali, koje koncerte održali, koje nagrade dobili, pre nego što ste saopštili da ne volite Pogorelića."
Setio sam se ove slatke epizode, kada sam, pre neki dan, pročitao vest da je čak 50 miliona ljudi na mrežama potpisalo peticiju kojom se traži da Kilijan Mbape ode iz Real Madrida.
Razlog - ne valja za svlačionicu, atmosferu, hoće sve sam, uništava tim, i uopšte nije toliko veliki fudbaler kao što se predstavlja.
Interesantno. Pošto dotični Mbape daje četrdesetak golova po sezoni, i najbolji je strelac i u Španiji i, koliko mi je poznato, i u Ligi šampiona.
Što, opet, vodi zaključku da je svaki od tih 50 miliona potpisnika peticije, i bolji fudbaler od njega, i da je i dao mnogo više golova.
Povezane vesti
Da je svaki bio bolja verzija Mbapea, pre Mbapea, i osvojio sve ono što ovaj nije uspeo.
Tako bi bar, prema onom davnom čitaocu NIN-a, trebalo da bude, ali naravno da nije.
Razlika, između onda i sada je, pre svega, u brojevima. Tada je, među muzičkim kritičarima, koji su zaista bili muzički kritičari, jer inače ne bi mogli da objave tekst u NIN-u, bilo tih kojima se Pogorelić nije sviđao, ali im je broj bio mali, a i postojali su oni koji su umeli da ih postave na mesto.
Danas je, zahvaljujući mrežama, broj onih koji kritikuju, a nisu kritičari, milionski. Svaki posmatrač koji nikada utakmicu nije odigrao, nikada trenirao tim, nikada dao gol, ima svoj NIN u kojem može da se istrese na koga god, bez ikakvog straha da će neko da ga pita - izvini, a ko si ti.
Pošto, čak i ako se to dogodi, posmatrač tu "anomaliju" mirno zaboravi, zašto i ne bi, kada ima 50 miliona istomišljenika.
Mreže su stvorili "stručnjake" i "kritičare", od fudbala, preko ekonomije, politike, umetnosti, arhitekture, mostogradnje, saobraćaja, do mode i kulinarstva.
Posmatrači su dobili priliku da učestvuju, da se uključe uživo u program, da budu deo svakog žirija, da procenjuju i ocenjuju, i da, na kraju, diktiraju razna dešavanja, bez straha da mogu da pogreše, bolje reći, da za grešku mogu da odgovaraju.
Povezane vesti
Nekada su postojale brane za tu vrstu ludila, pa nije svako pismo čitalaca objavljivano, niti je svaki slušalac mogao da se uključi uživo u program.
Mreže su taj nasip srušile, otvorile prostor i bukvalno svakom dale priliku ne samo da kritikuje, nego i da, zahvaljujući lajkovima, bude ubeđen da mu je kritika nesporna.
Gomile se formiraju na mrežama, jurišaju, osuđuju, obožavaju, gaze, uzdižu, uz brojke koje ne može da zabeleži nijedan stadion, nijedna liga.
Jedna stvar vuče drugu, pa strah od gomile sprečava svako logično pitanje, svaku sumnju u budalaštine koje se valjaju po mrežama.
Takođe, tu je i anonimnost, koja omogućava učesnicima u hajci da budu mirni, zaštićeni i da odgovornost podele sa tolikim brojem drugih, do te mere da ona prestaje da postoji.
Sve zajedno, kada pređemo sa nesrećnog Mbapea, na nesrećnu Srbiju, dobijemo istu matricu, samo što se utakmica igra na političkom terenu, na kojem takođe svaki posmatrač može da zna sve, a i emocije su navijačke i fudbalske, pa, udružen u gomilu, određuje šta, gde, kada i kako može da se igra.
Čak se i rezultat zna unapred, određen je, projektovan, proglašen za konačni, pa anonimni studenti, medijumi kroz koje govori jedan glas, oblepljuju i mreže i Srbiju nalepnicama - Studenti pobeđuju.
Utakmica je već odigrana, Mbape je nenadležan za golove, a onaj Gandi i Kaluđer su odavno dali po tri komada.
I pri tom, niko da ih pita ono osnovno: Izvinite, ali ko ste vi?
Da sve bude još gore, to ih, do pre neki dan, nije pitao ni bilo ko iz opozicije, iz stranaka koje se bave politikom i snose odgovornost (kroz rezultate), za to kako se njome bave.
A i kada su ih pitali, ispostavilo se da su podjednako nenadležni kao i onaj zbog kojeg je cela furtutma i započela.
I sada imamo "stručnjake" i "kritičare" koji ni sa kim neće da razgovaraju, koji nikoga i ništa ne priznaju, ali koji su proglašeni za najbolje i koji su pobedili.
Imamo gomilu Šekspira, Tolstoja i Mbapea, od kojih mnogi misle da su i prva dvojica fudbaleri, i to nenadležni, jer, kako da vam kažem, što studenti pišu, i istovremeno igraju fudbal, to nigde nema.
Da sve bude još smešnije, broj onih koji su spremni, zbog straha od virtualne gomile, da ih puste da sastave tim za odlučujuću utakmicu, svakog dana je sve veći i veći.
Kao što je i broj onih koji im se udvaraju, ne bi li bili bar rezerve u tom timu, odavno postao groteskan.
I jedino što u celoj priči ohrabruje su neke proste činjenice.
Prva: o tome ko će da igra u Realu, na kraju će da odluči Murinjo, koji je, ipak, Murinjo.
Drugo: jedan drugi, koji je u svom poslu na nivou Murinja, sprema svoj tim za utakmicu sa "stručnjacima". I neće zanemariti taktiku.
A raja na mrežama neka slobodno nastavi da navija. I pobeđuje, pre utakmice.
Završiće u nižerazrednom Vratniku, ili tako nekako, zaboravio sam. Baš kao što sam zaboravio i onog kritičara NIN-a. A Pogorelića sam zapamtio.
Komentari (0)