Kolumna It ain't over till the fat lady sings

Kako smo stigli do ovoga? Da dragi nam studenti, u uobičajenoj religijskoj povorci, litiji, nose Vučića na krstu? 

Koji genijalni plenumski um je to smislio? Da od Vučića, arhi neprijatelja, napravi mučenika? Vučića - sveca. Oboženog Vučića, rezervoar božanske energije. Bog je postao čovek, da bi Vučić postao bog? Bogočovek, početak i kraj, sve i svja. Sasvim nova vera nastala je u studentskom Nišu. 

I da sam njihov pristalica, morao bih da pitam - a zašto ga makar ne okrenuste naglavačke, kao Svetog Petra? Nego, neskriveno, pravac Golgota, Sin Božiji, pretpostavljam da će deliće krstače posle da dele kao relikvije, možda kupim to, šuljeve da izlečim. 

Pa stvarno, ispada da oni, na kraju, Vučića obožavaju, mole mu se, veruju u njega, preobrazili se kao Pavle na putu za Damask, prikazao im se, pa više sveće neće da mu pale naopačke, i neće više kamenom, nego hlebom, pogotovo u Nišu. 

Blagi Bože. Još jednog sina si dobio, a ako ti nije jasno kako, pitaj studente. Bezgrešno je bilo svakako. Gavrilo ih pohodio, dohvatio, i eto čuda. 

Šalu na stranu, kako, posle svega, objasniti tu budalaštinu, tu papazjaniju pogrešnih poruka, neznanja, bipolarnog poremaćaja, i ničim izazvane narcisoidnosti, koja bi da, istovremeno, bude i Pontije Pilat (plus Sinderion), i Sveti arhijerejski Sabor koji kanonizuje čoveka, i to za života (što bi Vučić rekao: Po prvi put u istoriji). 

Verovatno moramo, da bi na to odgovorili, da se vratimo godinu dana unazad, i još malo ranije, kada je cela ta religijsko orgazmička postavka i stupila na scenu, doduše uz Vučića kao nenadležnu dijaboličnu figuru, samo zlo čije ime ne treba ni pominjati. 

Uloga božanstava tada je dodeljena studentima. Naduvani punoglavci iz ovdašnje intelektualne baruštine, saopštili su, urbi et orbi, da ima decu da slušamo, da od dece učimo, deci da odgovaramo, u svakom slučaju, pa i u onom kada se pored njih probudimo upišani. 

Intelektualna sezona Jesen-zima 24/25 grunula je sa šarenim špilhoznicama, štramplicama, portiklicama, bodićima i pelenicama, i šta da vam kažem, gomila je to razgrabila, pogotovu pelene, trebalo je deci pomoći i podržavati ih, satima, što ostareloj i ocvaloj građanskoj aristokratiji i nije baš jednostavno. 

Umesto belih listića, dobili smo cuclu, kao novo oružje protiv zle vlasti, koja je mogla, kako je mudro prorokovano, da ode u ropotarnicu istorije samo ako populacija masovno regresira, fizički se smanji, i vrati u detinjstvo. 

I veselo je sve to bilo, nije da nije, do juče odrasli ljudi po ceo dan su skakali, vriskali, cičali, igrali se pumpanja, grudvali se, lupali jaja, palili vatrice, sprdali se sa ćacijima, stavljali prepreke ispred vrata, ili na ulici, i radili i sve drugo što se radi na nivou obdaništa, doživljavajući epifanijske trenutke kada im se studenti, ili maturanti, u sred svega toga još i obrate. 

Molili su se studentima, klanjali studentima, ispovedali studentima, priznajući sve svoje grehe i iskajući mesto u krasnom studentskom raju (U Novom Pazaru su verovatno i device pominjane). U ime Oca i Sina i Svetog Studenta. Studentahu akbar. 

Rezultat je bio logičan. Kada praviš od nekoga božanstvo, on to i postane. Šta će drugo. 

Veličanstvo, idol, ikona, ili rok zvezda (zvezde), na čiji koncert je prošlog marta u Beogradu došao ogroman broj ljudi, pavši u ekstazu mnogo pre nego što je muzika i počela da svira.  

I nikoga tu nije interesovalo što su ti naši Stounsi neuigrani, što im je muzika loša, glasovi im falširaju, tonovi pogrešni, ili što su, na rok koncert, doveli turbo folk goste, da ne pričam o budibogsnama scenografiji i koreografiji. 

Kakve veze ima, to su deca, a deca su uvek bezgrešna, Božija, sveta, pa hajde da učimo od njih, pratimo ih, igramo na svaku muziku koju sviraju. Na kraju zadenemo za pojas, svečano. I nevidljivi zvučni top onda bude ono što se zove one-hit wonder. Nije se ponovio, ali je zapamćen. 

To nije smetalo ludilu koje je nastavljeno, i to tako što su studenti proglašeni za "glavnu političku snagu" (???!!!), u Srbiji. 

Naravno da su i u to poverovali, pa nikoga ne treba da čudi što se ovaj "Plastični Vučić" na krstu pojavio na događaju čiji je naslov bio šlag na tortu narcisoidnosti koja je pojela studente, dok su oni mislili da slatko jedu nju: 

"Država, to smo mi". 

Leba ti. Vi - država. 'Oćete onda, što bi rekla Vesna Knežević, da vi evakuišete one iz Dubaija? Ili ćete opet da nam čitate edikt o miru u svetu i pandama, dok tamo bombe padaju. 

I šta ćete još, kao država? Puteve da izgradite? Nuklearnu elektranu? Plate da podelite? Sredite ovo sa poljoprivrednicima? Kada ste već u Briselu, pregovore oko Kosova završite?  

Ne? Nema veze, važno je da lustracije bude, ona sve rešava. Dubai - lustriran. Poljoprivrednici - lustrirani (Glamočić bi se složio sa tim). Plata - lustrirana. Brisel i Kosovo - lustrirani. Nuklerka, plus litijum, plus putevi, plus akvarijum, takođe. 

I to sve posle izbora, koje je, da sve bude još onako sumanutije, tražio isti onaj studentski pokret koji je tvrdio da sprovodi revoluciju. 

Pa sam mislio, šta im je, odustali od revolucije, ali sam brzo shvatio da je sve ok, pošto su proroci rekli da će biti revolucije, ali posle izbora, na kojima će revolucija pobediti, jer je već pobedila, pa zla vlast to neće da prizna, jer već nije priznala, pa će onda ponovo da bude revolucije, ali prave, jer revolucije nikada ne prestaju, uvek budu, krug je to jedan, kretanje nebeskih tela, giljotina, Oktobar, pa sve iz početka, dok ne dođeš do bogočoveka Vučića na krstu, i onih relikvija, delića, koji sve leče, a šuljeve kao rukom da odnesu. 

Hoću da kažem, svima koji su mislili da će deca da odsviraju kraj, teško da će to da bude. 

Ili, što bi rekli drugovi Amerikanci: 

It ain't over till the fat lady sings. 

A ona je tek počela.