Kolumna Borba za loš život
Komentari
30/05/2026
-09:17
Nemam kontakte sa novinarskim udruženjima u Srbiji, a nemaju izgleda ni ona među sobom. Zato ovim putem šaljem jedan razuman predlog, možda se nekom dopadne kao ideja. Da se u spisak godišnjih nagrada za hrabrost, beskompromisnost, odgovornost i slično, uvede i visoki orden za pesimizam. Odmah bih kandidovala izveštaj N1 od prošle srede, 27. maja, koji počinje ovako: „Od posete delegacije Ukrajine Srbiji, najave da će predsednik Aleksandar Vučić ipak ići na samit u Tivat, Vučićevog pisma Trampu na Fox News, posete Kini koja je podignuta na najveći nivo - postavlja se pitanje li je Vučić u potrazi za podrškom spolja, koja može da pomogne na unutrašnjem planu?“. Dugo ne videh tako drzak sofizam.
Pođimo od pluseva, koji se kategorijalno, čak i u zlonamernoj interpretaciji N1, odnose na državu upravo tako, kao plusevi. Na Srbiju kao zemlju i nation state, čija ekonomska i politička dobrobit zavisi od njenog spoljnopolitičkog statusa. Tekst je hibrid, intervju Ivana Vejvode iz Bečkog instituta za humanističke nauke, ukrašen redakcijskim dekorom.
Prvi plus: Delegacija Ukrajine je posetila Srbiju
Nema potrebe razlagati koliko je to dobar razvoj za državu koja se obavezala na neutralnost, kao što Srbija poslednjih deceniju i po jeste. Čak i N1 to implicitno kaže.
Bez obzira šta lično mislila o folirantskom kvalitetu ukrajinskog vođstva, situacija bi za Beograd bila mnogo teža bez izbalansiranog odnosa sa Moskvom i Kijevom. Ja mogu da se iznerviram kad u Beču vidim SUV sa ukrajinskim tablicama, Audi od sto hiljada evra, ali male evropske države, pogotovo ako nisu u EU, nemaju luksuz moralnog zgranjavanja.
Drugi plus: Predsednik Aleksandar Vučić ide na samit u Tivat.
Tu možda i treba malo obrazložiti. Po meni ni to ne bi trebalo objašnjavati, ali logika je postala tanana roba, velika ponuda, mala potražnja, ostaje na policama neiskorišćena.
Najpre, zemlje Balkana moraju dostići praktičan nivo međusobne podnošljivosti, inače će svaka ostati na svom kamenu i livadi da propoveda kako se s onima preko ne može. To već imamo, a ne treba nam. Drugo, još važnije po direktnosti i hitnosti, Beograd time demonstrativno pokazuje kako prihvata autoritet EU, bez hirovitog uslovljavanja zašto, kako i samo ako oni, zna se koji, ne dođu.
Treći plus: Vučić je poslao pismo Trampu preko Fox Newsa
To definitivno treba objasniti. I bez preterane empatije ljudi prepoznaju kad im se bližnji dodvoravaju, bilo zbog direktnog koristoljublja ili neke emotivne potrebe. Kad prepoznaju, onda ih je obično sramota što su cilj neiskrenog obožavanja. U nemačkom se to zove "fremdschämen“, neprijatno ti je zbog nečije servilnosti. Ali šta ćemo sad, kad je taj psihološki mehanizam bitan deo međunarodne politike i diplomatije od kad je sveta i veka. Državnici, diplomate, laskaju jedni drugima, laskaju preko mere i stila. Renesansni vladari su kao korektiv držali instituciju dvorskih luda. Jedino su lude smele da vladaru saspu istinu u lice. Danas bi taj korektiv bili takozvani slobodni mediji, ali u njihovoj slobodi ima više destrukcije nego lucidnosti.
Povezane vesti
U praksi, što veća država, to veći državnički ego, a Tramp je do sada sve prestigao. Njegova glad za priznanjem je nepresušna.
EU lideri se utrkuju u dodvoravanju i laskanju američkom predsedniku Trampu. Obijaju mu pragove, bacaju pod noge. Uz to nemaju poverenja među sobom, kad jedan ode kod Trampa, drugi se odmah pridružuju, pa u odnosu prema USA više liče na čopor nego na asocijaciju. Kada se vrate kući u Evropu, onda medijima od poverenja prosleđuju pikanterije "o onom idiotu“. Sociološki bi se reklo, paze da njihovo laskanje bude shvaćeno kao zahtev profesije, ne izraz karaktera.
Javno laskanje Trampu spada u uzuse diplomatskog standarda, u globalni governmentality. To ne znači da kod Trampa svako laskanje prolazi, svaki molitelj postigne željeni efekat. Ali, treba probati, pogotovo u momentu kada Sjedinjene Države samoinicijativno odustaju od dosadašnje nation-building, state-bulding politike na Balkanu. Takvo obraćanje srpskog predsednika američkom predsedniku samo pokazuje da Vučić poštuje institucije, što Bloakdni pokret i traži od njega. Da se u konkretnom slučaju institucija zove diplomatsko laskanje s dodvoravanjem, Beograd nema nikakvog kapaciteta, čak i kad bi imao želju, da tu matricu promeni.
A to da je pismo poslano preko Fox Newsa, to je stvar praktičnosti. Tramp drugo i ne gleda. Što se profesionalnog kvaliteta Foxa tiče, niko tu ne treba da zatvara nos. Neka prvi kamen baci ko je bez greha. Neka N1, Nova, ili Danas ne misle da su oni išta kvalitetniji, po pristrasnosti i plačljivim emocijama mereno, od Fox Newsa.
Četvrti plus: Poseta srpske državne delegacije Kini
To je plus, čak i za N1. Istina metiljav i zbrljan plus, fino bi se reklo uslovan plus, kvalifikovan dodatkom da je poseta „podignuta na najveći nivo“, što izgleda nije trebalo i za šta krivicu snosi srpska strana, kako proizilazi iz konteksta. Srpsku saradnju sa kineskim ekonomskim divom nije trebalo "podizati na najveći nivo“, nego napraviti nešto sitno kaluđerski. Recimo poslati delegaciju koju bi predvodio predsednik Opštine Čukarica.
A ono o "najvećem“ umesto ispravno "najvišem nivou“, to mi je ispod časti da komentarišem kao jezičku grešku. To nema veze s jezikom, već je čisti frojdijanski lapsus, koji pokazuje da nije problem visina delegacije nego veličina poslova. Vučić misli veliko, a treba da misli malo. Blokadna mantra od početka je da sve mora da stane dok plenumaši koji se bore protiv „kompradorskog kapitalizma“ ne preuzmu vlast.
Da rezimiramo: Vučićev output prošle sedmice je i za N1 paket državnih pluseva. Predsednik se u brzom ritmu dva puta dodvorio Evropskoj Uniji (Ukrajina, Tivat) i po jednom Sjedinjenim Državama i Kini. U praksi to znači da je u kratkom vremenu ponovo postavio malu državu Srbiju u ambiciozan odnos sa tri najmoćnije ekonomije sveta – američkom, evropskom i kineskom. Dobitak nije sto posto, ali ne izgleda loše, ni momentalno, ni u potencijalima.
Povezane vesti
Ali - da li će to sve spasiti Vučića?
Ta četiri plusa se u volšebnoj matematici sabiraju u jedan minus gde se, zaključuje N1, "postavlja pitanje li je Vučić u potrazi za podrškom spolja, koja može da pomogne na unutrašnjem planu?“.
Vrlo interesantno šta je tu N1, korifej slobodnog i kvalitetnog novinarstva, smislio da obrne stolove. Svaka konstrukcija u tom malom dodatku nosi političku poruku kao da je pisao komunistički ideolog najvećeg nivoa.
Povezane vesti
Najpre, prethodno nabrojani plusevi su neutralizovani. Racionalno gledano, oni su plusevi za čitavu zemlju. Za državu, koja dovodi investicije, ekonomski razvoj i radna mesta. Za politiku kompleksnih ciljeva, da se Republika Srpska ne utopi u „građanskoj“ BiH, Kosovo u Albaniji, Vojvodina u megalomaniji, da Sandžak ne odluta u daleki religiozni atavizam, da Crna Gora ne proda štos kako su svi odnosi s Beogradom odvajkada bili produkt srpskog diktata i sile.
Ali pitanje je koliko ljudi u Srbiji uopšte želi dobitke i uspehe, ako su oni istovremeno i dostignuća Aleksandra Vučića kao državnika i političara, ili na elementarnom nivou, kao osobe. Koliko njih bi bilo spremno da unište sve ranije i buduće dobitke, samo da se ne osete u obavezi da procede ispod zuba jedno mršavo "hvala, očekivali smo gore“?
Sve nabrojane pluseve za državu, N1 pretvara u pitanje ličnog opstanka jednog državnika. Kao, ekonomski i diplomatski je unapredio zemlju samo da bi ostao na vlasti, baš je odvratan!
Sam kraj te dometnute složene rečenice je vrhunac medijske manipulacije. Onaj gde se pita, a misli se na četiri plusa, "...da li to sve može da pomogne na unutrašnjem planu“. Kome da pomogne? Zemlji ili njemu? Državi, ekonomiji i društvu, ili jednoj osobi na najvećem nivou? E pa to je gde oni ne bi hteli da se izjasne, jer kad bi se izjasnili, morali bi da kažu da Vučić nije ni tako dobar da mu treba pisati panegirike, ni tako loš da ga se ruši blokadama i plenumima.
Konkretno, onda bi morali da dopune tu rečenicu po principu ili-ili. "Postavlja se pitanje li je Vučić u potrazi za podrškom spolja, koja može da NJEMU pomogne na unutrašnjem planu“; ili „postavlja se pitanje li je Vučić u potrazi za podrškom spolja, koja može da pomogne državi/ekonomiji na unutrašnjem planu“. Ali to ne mogu, pa bacaju kategorije na hrpu da svako uzme šta im je volja.
Kako se izbaviti kružne istorije
Po meni, a nemam drugih izvora informacija osim induktivno-deduktivne obrade diskursa, mislim da je Vučić u međuvremenu svestan svoje kapitalne greške iz koje su proizašle sve ostale.
Hteo je da osavremeni zemlju, da je sigurno pozicionira unutar EU, da iz sudara velikih izvuče za Srbiju sve što se može. Hteo je da promeni sve, i to je bilo dobro – ali je kod nacionalnog političkog mentaliteta zastao. Srpski governmentality je uzeo za gotovo, tako kako ga je zatekao i nasledio.
Tekst „Slom predsedničkog sistema i put u diktaturu“ koji je Branko Milanović u martu 2025 napisao za platformu Global Inequality i danas zjapi kao otvorena rana na srpskom momentumu. Ne zato što je autor pogodio da će Srbija završiti kao diktatura, jer neće. Pogotovo ne Vučićeva. Da se išlo ka tome, već bi bila.
https://branko2f7.substack.com/p/the-break-down-of-the-representative
Ali Milanovićeva konstatacija o nasleđenoj političkoj tradiciji je bila i ostala tačna, da je Srbija zemlja "cirkularne istorije", koja uvek ispočetka rešava iste probleme, samo s drugim ljudima. Srpski lideri "...predsedavaju klijentelističkim sistemom koji promoviše korupciju na svim nivoima kao način da se obezbedi dovoljna politička podrška“.
Ima još, ali to je dovoljno da se shvati šta je Vučićeva maxima culpa: Nije procenio da je nacija spremna da iza sebe konačno ostavi vladalačku tradiciju Kneza Miloša. Menjao je sve, a to ostavio jer je verovao da Srbi to tako vole! Dovoljno mu je samo bilo da pogleda primer Tita, pa da shvati šta je na ceni kod srpskog političkog mentaliteta.
Srbi su očito bili zreli za transformaciju u moderno evropsko političko telo – a on to nije video.
Budući da u političkoj karijeri Aleksandra Vučića od 2010 naovamo vidim nameru, sistem, viziju i plan u svakom detalju, ne mogu se oteti zaključku da je i iza prihvatanja takvog nasleđa stajala svesna odluka. Odluka, tako se vlada u Srbiji dvesta godina, ko sam ja da slomim tu matricu.
A trebalo je da je slomi. Morao je da je slomi. Ovako ona lomi njega, što i nije najgore. Ako se ovu vlast zbriše revlucionarno-blokadno, onda će se Miloševa mustra samo nastaviti pod novim vlastodršcima.
Ni to nije najgore.
Novi vlastodršci će biti levi anarhisti bez discipline, plana i odgovornosti, neimari društva u kome će učenici mlatiti profesore. To je najgore.
Komentari (0)