Kolumna Nemačka, tempirana bomba

Nemačka neće u rat s Rusijom, osim ako to drugi izmole od nje. Nemačka se neće ponovo prepustiti antisemitizmu, ali će otvoriti binu drugima koji hoće. Nemačka neće ponovo napasti Srbiju, ali će u ophodjenju s Beogradom pokazati sadizam, zato što partneri to od nje očekuju. "Ko dobro poznaje Nemačku, ne može da se odupre dubokom saosećanju sa njenom tužnom istorijom", rekao je austrijski sociolog Reinhold Knoll pre dobrih petnaest godina. Nemačka voli da se moli, a kad najgore prodje, moli da se voli. Nema bolje definicije za cikličnu prirodu nemačke istorije.      

Knollovu izjavu sam razumela kao tačnu, iako tog momenta pre intuitivno nego racionalno. Bila je to ispravna društvena dijagnoza, data bez trunke humora. Za pojašnjenje, nije da mi tog trenutka nije bilo jasno na kojoj strani bi sedeo Knoll da je kojim slučajem rodjen 1921, a ne, kao što jeste, 1941. I nije to mislio bez ironije, samo je rekao bez ironije, zato što nije govori o sebi, već o Nemcima.  

Nemci su ti koji ne vide ironiju u vlastitoj istoriji. Vide je drugi, oni koji jasno prate crni humor kako zauzima glavne bastione nemačke istorije. Drugi da, Nemci ne. I to je onda tužno, kad nije direktno opasno. A sad ponovo postaje opasno.  

Gotovo je sa smehom. Nemački momentum je ponovo probio kabaretsku barijeru i postao urgentan, istorijski prepoznatljiv fenomen.  

Baltik, Poljska, Francuska, Velika Britanija, Ukrajina, službeni Brisel, sve su to politički faktori koji ucenjuju Berlin i kad kleče pred njim. Oni kucaju na nemačka vrata kao prosjaci i mole da im Berlin udeli rat s Moskvom. Mogli bi to i sami, radije sutra nego prekosutra, ali ih muči sud istorije. Zato im je potreban neko da mu na pleća svale odgovornost ako operacija završi u pirovoj pobedi ili porazu.   

Ima li nekog pogodnijeg od Nemačke, te ogromne nacije dečjeg mentaliteta, čije klatno udara izmedju surovog i naivnog?  

Drang nach Osten, nikad više?  

Racionalno sam taj mehanizam, istorijsku mustru, cikličnu smenu, kako god se nazove, razumela tek oko EU pregovora s Rusijom i Ukrajinom, onih koji su u istoriju uzaludnog truda ušli pod nazivima Minsk 1 i Minsk 2.   

Sve do tada, a to su poslednje godine kancelarke Merkel i prve u mandatu njenog naslednika Šolca, pošten posmatrač je verovao da se nemačka politika, mediji i javnost vode aksiomom "nikad više rata sa Rusijom". A onda je u prvi plan istupilo biheviorističko pravilo nemačke politike, sažeto u aksiomu "mi ne bi, drugi nas mole".       

Odmah treba objasniti ko se kvalifikuje za poštenog posmatrača. Postoji više varijabli preko kojih se to meri, ali ovde je dovoljna jedna reprezentativna. Pošteni posmatrači nemačkih prilika bi bili oni koji na takmičenjima za kolektivne sportove navijaju, barem povremeno, za nemačku reprezentaciju, iako im je reprezentacija Luftwaffe svojevremeno zapalila nacionalnu biblioteku.  

Ako neko misli da je to foto-robot za Srbe, pa i nije. Kad su Nemci kretali u ratove, i drugima su palili nacionalne i gradske biblioteke, recimo Belgijancima i Holandjanima. Nema u tome ničeg ličnog. Jednostavno, stajale su na pogrešnom mestu. Hteli da pogode ljude, umesto toga pogodili knjige, dogadja se u brzini. 

Berlin, dok je u racionalnim fazama, ne voli da vodi, pogotovo ne u ratove. Nemački governmentality, to jest tradirani politički mentalitet, ne voli da se nadje u ofsajdu. Ako se ide na neprijatelja, ide se u timu. U njemu Nemačka može da vodi, ali samo zato što su je drugi molili. Shodno tome, Nemačka ne voli da otkriva svoje želje, radije solidarno koristi tudje. Ona se krije iza viših i opšti(ji)h interesa, i to rado. Ali kad jednom izadje iz skrovišta, kad je drugi isteraju odatle i nateraju da deluje, onda je strašna.  

Uglavnom zbog toga što Nemci ne znaju da stanu. Nije u njihovom biću da stanu kad su krenuli. Od propasti ugovora iz Minska nisu hteli da krenu na Rusiju, zato što znaju da neće stati dok ta knjiga nije pročitana do poslednjeg strašnog slova.  

Za ilustraciju, samo jedan primer: Slobodan Milošević. Mislim najgore o njemu, osim u jednoj stvari, gde mu skidam kapu i redovno zaradim upalu sinusa. Milošević je znao kad je izgubio rat 1999. Mogao je da ide i dalje, da računa na inat Srba koji vole da moćnike vuku za brkove. Mogao je da računa na disciplinu srpskih pilota koji su se dizali u vazduh sa svešću kamikaze. Mogao je još da potpiruje srpski "nas svi mrze" bunker-mentalitet, bilo je prostora. Mogao je, ali nije. Znao je kad je izgubio rat. Stao je jer je znao da NATO neće. Dokazao je da mu je stalo do ljudi.   

A sada bacimo reflektor milosrdnog tipa na nemačke vodje kroz istoriju. Oni nikad ne bi kapitulirali da spasu ljude. Svoje naravno, svako svoje. O svojima govorimo, ne šta ko pobije sa strane. 

Većinski gledano, Nemci nisu za rat, ali će krenuti u rat ako ih se stavi pred svršen čin. I to je opasnost od pritisaka iz gore spomenutih zemalja, koje žele obračun s Rusijom. U toj grupi za ucenu su bile i Sjedinjene Države, dok ih Trump nije izvukao iz prve linije. Ne zato što je zavoleo Ruse, ili se sažalio nad nemačkim duhom, već zato što ratovi tendiraju ka nepredvidivim ishodima.  

Berlin: Sve je tako komplikovano...  

Postoji jedan momenat, a u medjuvremenu sam naučila da ga prepoznajem, kad Nemci kao solidarni politički kolektiv deluju nespretno, trapavo i zbunjeno. Kao sada, kada nemačka politika, veliki mediji i kulturne elite pitaju same sebe na razne načine, šta da se radi? Neko nešto traži od nas, računa na nas; dobra soldateska se skupila ispod ruskih prozora, samo na nas čekaju, a mi još raspravljamo pro i kontra.   

Kao, sve je užasno teško i nerazumljivo! Ima koketerije u takvom ponašanju Berlina, ali ima i iskrenog ponavljanja jedne tradirane bihevioralne mustre.  

Čak i Drugi svetski rat, odnosno drugo poluvreme Velikog rata, dobro pokazuje kamuflažni moralizam nemačkih vojni.   

Hitler je dugo priželjkivao Engleze da mu pomognu u rasnom ćišćenju Evrope i bio beskrajno razočaran kad su ga oni ostavili u ofsajdu. Stvar je svakako komplikovanija, ali u bazičnoj liniji svodi se na to, da je Berlin krenuo u rat 1939. za više dobro. Kakvo "više dobro" - pa, takvo kakvo ti je rukovodstvo.     

Nevolja je, ona koju Evropljani kao zbir nacija osećaju u aktuelnoj situaciji izmedju EU i Rusije, da su do sada svi shvatili kako funkcioniše nemački vojni duh. Kad znaš s Nemcima, lako ih je manipulisati. Nemačka strast je da služe drugima i u to veruju bez ironije. Zbog toga na Berlin, još više na medije i kulturnu scenu stižu pritisci iz baltičkih zemalja i Ukrajine da se iz moralno neupitnih razloga riskira konačni obračun s Moskvom. Neko će reći, molitelji samo probaju. Ne, nego znaju. Molitelji su sasvim racionalno shvatili koje poteze povući da se otključa dormantni nemački militarizam.  

Potez broj jedan: Nemcima dovoljno često staviti do znanja da su oni esencijalni za spas kontinenta. 

Potez broj dva: Nemcima dovoljno često staviti do znanja da će odgovarati za zločine protiv čovečanstva ako ne zaustave Rusiju, koja će, kako neumorno ponavljaju Zelenski, Kallas, van der Lajen, Rutte, MI6 i ZDF, uskoro napasti neku od NATO zemalja.  

Usput, nemački duh toliko superiorno pati od sindroma krivice, da je to u medjuvremenu shvatila i pro-hamasovska propaganda. Sirijsko-palestinski filmaš Abdala Alkatib prošle je nedelje na Berlinskom festivalu iskoristio binu da Nemačku optuži za "zločine protiv čovečanstva" jer ne prekida saradnju s Izraelom.   

Potez broj tri: Zanemariti suprotne glasove na nemačkoj javnoj sceni i etiketirati ih kao populističke, nacionalističke, naivne do dna mora i glupe do neba. Ako to ne pomogne, optužiti ih za kripto-nacizam. Ako ni to ne pomogne, isključiti im mikrofon.    

Kombinacija te tri taktike otkriva pouzdano strateško znanje koje su molitelji do sada stekli o Nemcima: Oni ne bi u rat. Nemci ustvari nikad ne bi u rat. Radije bi da letuju na egzotiničm destinacijama i po autoputu voze 250 na sat. Ali, ako se Nemce dovoljno pritiska, ako se osvoji uticajna manjina, ako se inscenira situacija koja ne dopušta drugačije čitanje nego da će Rusi oko 2030 sigurno napasti neku NATO zemlju – onda će Nemci krenuti u rat za spas čovečanstva.    

Zaradiš na mostu, izgubiš na ćupriji 

Nemci idu u rat kad ih se stavi pred svršen čin. Za molitelje je to onda tehnička stvar, kako da dobiju nemačkog kancelara koji razume šta se od njega očekuje. Merkel se pravila da ne razume. Šolc je hteo, ali se nije usudio. Merz i hoće, i može i želi. Šta više biće užasno nesrećan ako mu Trumpova Amerika uskrati rat, nakon što mu ga je Bidenova bacila u krilo.  

Primer, a da nije Milošević: Otpor Orbana i Fica ovih dana da se ubrza ratna mašina. Reakcije nemačke (i austrijske) štampe operišu sa jednim, upravo smišljenim, religioznom žestinom ponavljanim terminom "bezbednosnog rizika". Orban je "bezbednosni rizik" zato što neće rat. Logička konsekvenca: Odbijanje rata veći je bezbednosni rizik od rata. 

Čak su i Englezi kao najveći evropski avanturisti uvek imali rezervni scenario kroz istoriju. Oni nikad ne stave sve na jednu kartu. Ali kad Nemci skaču u rupu, skaču sa ušima i repovima, totalno. Nebitno da li je rupu iskopao neko drugi, a oni je samo našli i bacili se da ne propadne prilika.    

Bezbroj je takvih primera u daljoj i bližoj nemačkoj istoriji, bilo ratnih, bilo u obliku vojnih simulakruma. Kada se u Bosnu, opet u formi nemačkog ofsajda, pošalje "visoki predstavnik" bez papira, koji ne bi izdržao ni legitimisanje od strane običnog policajca-pozornika.  

Ili kada dopuste da Berlinski filmski festival postane bina za dekonstrukciju jevrejske države. Ne zato što bi Nemci to hteli, nego, naravno, zato što su to od njih drugi tražili.  

Nemačka je najopasnija kad se pod zaštitom tudjih namera i strasti pokrene, a onda doživi frustraciju. Od sramote što je otkrila šta želi, a nije ostvarila, Nemačka počne da otkucava kao bomba sa vremenskim mehanizmom.  

Sve dalje je automatika. Prepušteni sebi, Nemci ce doći do krajnje konsekvence. Neko sa strane mora da pridje i na vreme isključi taj pakleni mehanizam. "Neko", misli se na Brisel, Rim, Pariz, ili Vašington, ne na Moskvu.  

Jer kad se izvuče taj šteker, kad se preseče ratni trans, onda Nemačka postaje onakva kakvom je pamte generacije iz druge polovine 20 veka - brižna sila koja plaća razvoj čitavog kontinenta da bi sprečila ratove i održala blagostanje. 

Pa mi sad recite da to nije tužno.