Kolumna Društvo rizika ne bi da rizikuje
Komentari
14/02/2026
-07:57
Ako "Hamnet" rediteljke Kloi Čao dobije Oskara za najbolji film, nakon što je kasirao Golden Globe u istoj kategoriji, zapadne kulture moraju da se prijave na psihoterapiju. Srpska isto, jer u meri u kojoj deli zapadne vrednosti, deli i rizike. Film je dobar, jedino što unutra ništa ne valja. Događaj se izgubio, ostala samo tabula rasa za upisivanje čistih emocija. Uspeh "Hamneta" otkriva da je danas minimalna platforma za civilizacijsku inkluziju neznanje, ne znanje. Prosvetitelji, kantijanci i hegelijanci, okrenite se u grobu.
Ovo nije filmska kritika koja taj medij tretira kao čador ni na nebu ni na zemlji. Kao princezu iz kule od slonovače, pa što lepša princeza, bolji film. "Hamnet" se ovde posmatra kao društveni simptom i signalna vrednost za put kojim se krenulo.
A gde se to krenulo? Nebitno, neka nas budućnost iznenadi nečim što još nikad nismo videli. Šta god da dođe, biće bolje od ovoga što jeste, tako se obično hrabre likovi iz serija i filmova uhvaćeni u pogrešnom univerzumu. Ne mislim da je to za radovanje. Nepoznato i neviđeno, ali sa nula rizika, to je aktuelna društvena mudrost koja se kanališe kroz "Hamneta".
Budući da se film kreće u potpuno proizvoljnom narativu, bez uvažavanja čak i tako malo znanja koje postoji o osobi Šekspir, morao je da se pronađe alternativni nosač teme. Logičan izbor pada na emociju. Ali kako je sve ono drugo izbrisano, i kako je čitava iskustvena pozadina izgubila relevantnost, ta je emocija morala da bude dovoljno monumentalna i univerzalna, da nas obešteti za sve drugo čega nas je lišila - činjenica, istorije, znanja i, najbolnije od svega, humora.
Usput rečeno, "Hamnet" je delo bez trunke humora. Sećate se koliko smo se smejali na "Zaljubljenog Šekspira" iz 1998...? A to je isto bila Šekspirova biografija ispreturanog tipa. Razlika je u tome da je reditelj Džon Maden slobodno fabulirao između pouzdanih stanica Šekspirovog života, ne na njima i po njima, što sada radi Čao.
I nije film problem, nego priznanje da smo kao kulture kapitulirali pred novom civilizacijom proizvoljnog, isfabuliranog i emotizovanog.
Čaše lomim, ruke mi krvave
A kad dođe do izbora za najmonumentalniju i najuniverzalniju emociju, ima li neke koja bi više odgovarala tim kriterijumima od emocije tugovanja? Zato je "Hamnet" jedna grandiozno ispletena poetika tuge, napravljena s namerom da nas rasplače u estetskom vakuumu bez drugog konteksta osim leleka duše.
Povezane vesti
Majka koja je izgubila dete, i koju je muž ostavio samu u tuzi, možda je i vara. Kad ono nije, ne vara i ne zanemaruje, nego tako muškarci tuguju, ne znaju da pokažu, svakog išutiraju iz svoje tuge. Gotovo da nema osobe iz bilo koje kulture koja se ne bi identifikovala s takvim okvirom priče.
To je tako tužno i proživljeno, da su fakti nebitni. Shakespeare who? Može i bez njega, da bi se priča razumela i u Indoneziji, Pakistanu, Jemenu, u Zemlji vatre i na Uskršnjim ostrvima. Menjamo Šekspira za univerzalnog čoveka koji pati.
Neko bi rekao, to je demokratizacija Šekspira. Nije, to je brodolom s gledaocima, da se poslužimo metaforom nemačkog filosofa Hansa Blumenberga. Brodolom društva znanja i pamćenja dok spasilačke snage jedu kokice u kinu.
Da se ne pomisli kako s moje strane deluje nekakav kulturni rasizam koji smatra da u islamskim, budističkim i drugim nehrišćanskim kulturama nema vrhunskih specijalista za Šekspira. Naravno da ima, ali i oni bi se osećali ošamareni ovim filmom.
Stvar i jeste u tome da se "Hamnet" spušta ispod znanja, ispod činjenica, ispod istorije, ispod kulturnih matrica, kako bi otvorio put za novu ljudsku rasu, onu koja oseća, a ne zna. Ne zato što je prirodno ograničena, nego što je nije briga.
Emocija tuge je komplikovana. Ona je dobra i nije dobra. Leči i ubija. Kad je pojedinac zamoli da ode, nakon što je kraljevski ugostio, pre će se transformisati u vampira, nego poslušati.
Ljudi slomljeni gubitkom voljenih znaju da ih jednog momenta očekuje odluka da li žele da žive ili bi i sami radije umrli. Ako se odluče za život, vraćaju se u svet realnih činjenica. Ako se odluče za smrt, ostaju u teatru senki. "Hamnet" je teatar senki.
Povezane vesti
Ako se činjenice ne uklapaju u gabarite nove emotivne civilizacije, tim gore po činjenice. Nova emotivna civilizacija, to je stari komunizam bez komiteta, samo s plakanjem, gde se umesto partijskih knjižica dele maramice za suze.
Senzibilitet bez konteksta
Društveni ideal iz kog se "Hamnet" ispilio, forma koju taj film anticipira i optrčava da mu u hodu utvrdi gabarite, taj je ideal opasan kao dezorijentisana lansirna rampa.
Neosporno, svi smo mi ranjena društva. Pod "mi" se misli na sve kulture zasnovana na ideji progresa i napretka, ekonomskog bogatstva, znanja i pamćenja. Ukratko, na linearne kulture koje su od nekud krenule da bi negde stigle, u izvornom hrišćanstvu do Poslednjeg suda, u komunizmu do opšte sreće, u kapitalizmu do antife.
Za razlikovanje, antičke su se kretale u krugu i ciklusu, kao i danas preživele indigene kulture. One nisu morale da pamte toliko kao mi. Ono što se zaboravi, ništa strašno, vratiće se idućeg leta, ponoviti idućeg petka. I ratovi su im bili ciklični. Za razliku, naši ratovi su glupi i tvrdoglavi, kao kad grupa razularene dečurlije bez nadzora ne zna šta bi od dosade.
"Hamnet" je film utehe. On polazi od toga da smo svi ranjeni i da samo treba da pružimo ruke jedni drugima, srećni što naša Planeta zemlja hoće da nas drži i pored svega što smo joj priredili. Samo ako se dodirnemo, onako kao što filmska "Anne Hathaway"/Jessie Buckley pokušava da dodirne pozorišne duhove, ozdravićemo.
Nezgoda je da do takvog ozdravljenja vodi put koji zahteva ogromnu energiju zaboravljanja svega pouzdanog i specifičnog. Jer svi zajedno, na ovoj kugli, možemo da se povežemo, emotivno gledano, samo u neznanju. Zajednički imenitelj nam nije kulturno pamćenje, već brisanje. Kompromis nije u tome da se svako divi dometima vlastite kulture, već da je žrtvuje za više dobro.
Ako se svi nađemo na pola puta, onda je to nova jednakost bez privilegovanih. Samo jedan mali uslov, moramo da zaboravimo šta smo znali, iz uviđavnosti prema drugima. Šekspir može da se oženi šumskom vilom, a može i stepskom vešticom, koga to zanima. Jelena Trojanska može da bude crna, može da bude Pokahontas, a može da bude i muško. Zašto ne, sve je to relativno.
Zapadna društva, mi s njima, propisali smo sebi kaznu za to što smo se zaljubili u vlastite istorije i svakodnevne mitologije. Više nije dovoljno da ih znamo, sad moramo da ih osećamo.
Zajednički imenitelj čovečanstva nisu ni Zapad, ni Istok, nisu ni Sever ni Jug, nego hrabro i oduševljeno neznanje. "Hamnet" je njegova himna.
Reče mi jedan čovek
Kako se srpski momentum uklapa u taj opšti trend? Uglavnom kao farsa. Kao da se slamanje istorijskog pamćenja već odigralo na velikoj bini kao tragedija, pa sad treba nekoliko farsičnih dodataka. Došli Srbi teškom mukom pravolinijskom do nekog bogatstva kao društvo, država i pojedinci, pa se bacili na rasturanje da im bude lakše pred sirotinjom iz Južnog Sudana, da se samokastiguju zbog grehova američkih robovlasnika.
Primer prvi, razgovor novinara N1 s Petrom-Pecom Popovićem o demontaži šatorskog naselja ispred Narodne skupštine u Beogradu.
N1: "Govoreći o Ćacilendu, PPP je kazao da mu je jedan čovek iz Sombora ispričao kako ljudi sada u tom mestu lepo žive jer su svi kriminalci došli u to naselje". (6.1.)
"Jedan čovek" kaže da se u Somboru sad mirno šeta jer su svi ćaci-kriminalci otišli u Beograd pod šator?
Meni je jedan čovek ispričao da sad svi iz Evrope idu na letovanje u Crnu Goru, jer im je auto već tamo. Jedan drugi mi je rekao da sve ukrajinske izbeglice voze mercedese po Beču i spavaju u luksuznim hotelima. Jedan treći mi je rekao da "Poljak" nije nacija nego profesija. Bez ulaženja u stil i faktografiju takvih generalizacija, jasno je da se to zove vic. Koliko neko kao PPP mora da zaboravi od vlastite kulture i njene istorije smeha i humora, da ne prepozna anegdotu? I da novinar to ozbiljno prenese.
Primer drugi, gostovanje studenta komunikologije Borisa Kojčinovića u Utisku nedelje Nove TV od 18. januara. Momak je lep kao Direrov autoportret iz 1500, onaj gde pozira frontalno, s valovitom kosom kao Isus. Da mi se ne zameri da razmišljam kao žena, ja mislim i da je "Hamnet" lep film, pa nisam zaljubljena u tu lepotu.
Elem, kaže Kojčinović, "oni", to jest studenti, ne znaju šta hoće, ni koliko hoće, ni kuda vode, ni kako bi to postigli, ali bi hteli da se svi sklone da oni mogu da se uče vladavini u ljudskoj laboratoriji od osam miliona duša.
Primer treći, opet Utisak nedelje, samo od 8. februara, sa gošćom Tamarom Jeremić, studentkinjom stomatologije. Dok se kod Kojčinovića više iščitavaju polet i drskost mladog Robespjera, kod Jeremićeve je jasno da prevladava pompezna i prazna glava. Kuda se ide? Ne znam da kažem. Šta biste hteli? Ne znam da objasnim. Ko vam treba? Pa samo čitav narod i zvezde s neba i ništa više.
"Mi smo budućnost. Mi smo osvestili ovaj narod", kaže lepa mlada studentkinja odsečena od baze.
Bili Srbi u nesvesti istorije, sad se osvestili u blaženom neznanju. Vrlo moderna i međunarodno inkluzivna situacija.
Nisam protiv "Hamneta", i uopšte uživam da pratim dodele Oskara. Toplo preporučujem, gledajte taj film i dodirnite svetski trend amnezije. A onda otiđite u Sombor da vam jedan čovek kaže kako da ga primenite na domaće prilike.
Komentari (0)