Kolumna "So na ranu": Zbor opštine Mineapolis
Komentari
10/02/2026
-09:34
Još ćutim. Jedva se uzdržavam da im ne sipam so na ranu, ali evo već nekoliko nedelja ćutim i gledam. Pravim se da nemam pojma o čemu pričaju. Pokušavam da ne seirim dok gledam kako viču i vređaju jedni druge, kako blokiraju ulice, proganjaju jedni druge sa telefonima u rukama, psuju policajce i snimaju ih u nadi da će izazvati njihovu reakciju. Uzdržavam se da im ne prosledim spisak potrepština koji su studenti u blokadi dostavljali svojim donatorima, a koje oni tek sad prave iz početka, lepo se ugrizem za usnu da ne počnem da im delim savete kad vidim da ne umeju da organizuju kuvane obroke za one u blokadama, uzdržavam se da ne viknem: "Kamo hrana za vegane, braćo?".
Da su bliže pa da se organizujemo da im nekako dostavimo sve one silne dušeke, ćebad, aparate za kafu, grejalice i dukserice koje su blokaderske majke mesecima kupovale svojoj deci u blokadama beogradskih gimnazija, a što su nam ostali neiskorišćeni otkad su se naša deca vratila u škole gde se opet, kako je red i tradicija nalaže, spava sa glavom klonulom na drvenu klupu dok nastavnik predaje nešto dosadno, a ne na dušeku sa memorijskom penom. Ma, da bar mogu da im objasnim kako se milionske novčane donacije pravdaju tako što se na blokiranu raskrsnicu stavi plastična kutija za priloge, bez traga o tome koliko je novca skupljeno, ko ga uzima i kako ga troši, a ne "pejpal" i ostale gluposti na kojima može da se uđe u trag novcu. Ali džaba kad su daleko. Gde je čak Minesota, gde je Mineapolis. Zato, evo, već sigurno mesec dana samo ćutim i slušam šta rade, i neću da im kažem ni gde greše, ni šta će da bude za koji mesec, a neću ni da odajem da kod nas na policiju možeš da urlaš koliko hoćeš i da ih lupaš šakom po šlemu, a da ti niko od njih ne prosvira metkom glavu.
Kada su američki prijatelji na zajedničkoj grupi počeli da dele šta im se događa otkako je Trampov ICE agent u Mineapolisu ubio ženu koja je odbila da zaustavi auto i probila policijsku blokadu, izgledalo je kao da je neko premestio događanja sa beogradskih ulica na američke. Osim policajaca koji tamo ubijaju građane. Policija u najvećoj demokratiji na svetu, za razliku od ove naše demokratije u izgradnji, ne dopušta da ih udaraju, guraju i ponižavaju. Sve ostalo je izgledalo nestvarno isto.
Prvo su krenule ulične blokade, onda organizovanje preko društvenih mreža, pozivanje đaka i profesora da pokažu svoje neslaganje sa federalnom administracijom, pa pozivanje roditelja da podrže svoju decu. Onda je krenulo organizovanje kuvanja toplih obroka gladnim imigrantima, potraga za smeštajem, pa na kraju zahtevi za donacijama, prvo u stvarima i hrani, a onda i u novcu. Sve vreme, naravno, uz dugačke fejsbuk objave prijateljima i rodbini koja glasa za Trampa da im se više ne javljaju i da ne računaju da su više u srodstvu, jer oni nisu ljudi, nego ćaci. Ups, ne, to je kod nas. I u Ukrajini. I Gruziji. I u Bugarskoj.
U Mineapolisu su za vikend obeležavali, što bi rekli ovi naši, prvu mesečnicu, od ubistva žene u kolima, i tom prilikom je uhapšeno oko 50 protestanata, policiju su gađali ledenicama i bocama, a protestante je neki Trampov pristalica - koji je učestvovao u zauzimanju Kapitola - sa kamiona gađao nekim projektilima sa bojom. Jaja i kamenice o glavu su i dalje naš specijalitet, Nišlije i Obrenovčani mogu da naplaćuju autorska prava ako se baš u svetu nađe neko kao oni da do te mere izgubi kontrolu nad sobom. Čačani i gađanje ledenicama nisu više originalni, Amerikanci rade isto, samo što oni ne gađaju pevačice na koncertima jer kod njih policija zbog takvih stvari hapsi.
"Pa, da im kažem? Da je sve isto kao kod nas?", pitam nestrpljivo dok pokazujem na našu "američku grupu" na "vocapu" gde se dopisujemo sa novinarima sa kojima smo proveli godinu dana u Americi.
"Ma, šta ima da im kažeš, samo ćeš da se posvađaš", odgovara me kao onda kad je Tramp izabran drugi put i kad nisam izdržala da se ne mešam, pa sam im rekla šta mislim o i Bajdenu i o ratovima koje je započinjao i o njihovom licemerju zbog koga im je draže da za predsednika imaju ratnog zločinca nego nekog ko do tada nije započeo ni jedan rat, posle čega su dugo sa mnom razgovor o politici izbegavali i novinari iz drugih zapadnih zemalja koje smo upoznali u Americi, ne samo Amerikanci. Svi osim Egipćanke.
Povezane vesti
"A da kažem ovim našima?", ne mogu da se smirim.
"Šta ti je, bre, šta ti ima da pričaš bilo kome, smiri se, vide svi sve i svima je sve jasno", uzdahnu umorno kao i svaki put kad vidi da mi se svađa sa nekim i da bi to na kraju mogao da bude on.
"Vide, malo sutra", pomislila sam brzopleto, a onda sam se setila da sam baš juče pročitala da se na takmičenje za pesmu koja će predstavljati Srbiju na Evroviziji prijavila neka pevačica sa pesmom - Jugoslavija. Šta, stvarno, vredi tu da se priča?
Nema, ruku na srce, ovde više ništa nejasno.
Osim možda jedne stvari.
Nejasno je kako ni 14 godina kasnije, oni koji su tada izgubili izbore, ne shvataju zašto su naprednjaci pobedili, a pogotovo ne shvataju zašto još uvek ne gube.
Nejasno je kako ni deceniju i po pošto su izgubili izbore niko od njih nije ni pomislio da je stvar u njima, zbog čega još uvek za svoj poraz krive bele listiće, krezube, glupe i potkupljive birače i prevrtljive zapadne ambasade koje su nekada podržavale njih, a sad podržavaju nekog drugog.
Povezane vesti
Nejasno je kako se sve ovo vreme nisu potrudili da upoznaju biračko telo za koje se bore kako bi shvatili zašto je ono što su oni radili dok su vladali, za većinu birača u Srbiji, kako pokazuju rezultati svih izbora do sada, i dalje gore od onoga što naprednjaci rade poslednjih 14 godina.
I na kraju totalno je nejasno kako čitavih 14 godina kasnije, oni koji su izgubili izbore zato što plašenje radikalima više nije vršilo posao, ne shvataju da je zastrašivanje, bilo strašnim radikalima, bilo prekim komunističkim sudovima, bilo sopstvenom decom, pogrešan način da nekog ubedite da je ono što mu vi nudite - sloboda.
Komentari (0)