Kolumna "So na ranu": Rajsovi prijatelji

Imala sam prijatelja, starog beogradskog advokata, po opredeljenju demokratu, koji nikako nije mogao da shvati zašto ne volim Pariz i zašto ne mislim da je Arčibald Rajs srpski prijatelj, kako imaju običaj da tvrde čak i oni koji o Arčibaldu Rajsu znaju samo da je bio "najveći srpski prijatelj". Što se Pariza tiče, stvar je jednostavna, ne volim prljavštinu i aroganciju, pogotovo ne na istom mestu, bilo da se radi o ljudima ili gradovima. A što se Rajsa tiče, ni to nije previše komplikovano, jednostavno ne smatram prijateljima one koji me potcenjuju.  

Pa, zar Rajs nije govorio da su Srbi pošteni, hrabri i dobri, pitaćete?  

Jeste. Dobri za njivu i rat, ali ne dovoljno dobri za škole i bogatstvo. Novac i škola kvare Srbe, pisao je naš švajcarski prijatelj.  

A Švajcarce ne kvare, pitaćete? Pa, to ne kaže, ali izgleda da ne, nego samo nas.   

Dakle, to što nam je Rajs ponudio ogledalo, nije dovoljno da bi se bilo prijatelj. Znamo mi sebe bolje od drugih. Znamo mi dobro kakvi smo, ono što ne znamo je kakvi možemo da budemo. Zato pravi prijatelj ne nudi ogledalo, pravi prijatelj nudi da se ogledate u njegovim očima. A sad se vratite i pročitajte još jednom šta Srbi treba i mogu da budu u Rajsovim očima. Garantujem vam da vam se posle toga više neće sviđati ni Pariz.  

Pa, šta biste mislili o onome ko vam kaže: „Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom "inteligencijom" sprečavaju vas da to postignete.  

Dakle, do nas je i do naših mana. Ne bi Beograd bio najbombardovaniji grad u istoriji civilizacije da nije bilo tih prokletih srpskih mana. Ne bi nas naši saveznici u Prvom svetskom ratu ostavili da skapavamo daleko od otadžbine da nismo tako prokleto puni mana. Ne bi nas isti ti saveznici nikada bombardovali na kraju Drugog svetskog rata i pobili više ljudi nego što su to učinili naši neprijatelji Nemci, da, sumnjate već, nije odvratnih srpskih mana. Ne bismo završavali u jamama Jasenovca da nismo bili puni mana. Da ne pominjem ono malo bombardovanje pre 27 godina. Sve je, slutite, počelo zbog naših dobro poznatih mana, kako drugačije.  

Tu možda leži i objašnjenje za Rajsov utisak da su Srbi često bolji prema svojim neprijateljima nego prema onima koje smatraju prijateljima. Od neprijatelja smo oduvek znali šta možemo da očekujemo, a prijatelji su nas neprijatno iznenađivali. Otuda i to prokleto razočaranje kada vam nož u leđa zabode onaj kome ste leđa okrenuli jer ste mu verovali.   

Da mi Srbi, kako nas prijateljski opominje Rajs, nismo lenji, ljubomorni, zlobni, korumpirani, zavidni, da ne mrzimo uspešnije, otmenije i bogatije od sebe, pogotovo ako su stranci, dakle da nismo ksenofobi, da nismo alavi na pare, status i privilegije, da nemamo te ljudske slabosti i mane koje je uočio naš najveći prijatelj, ko zna šta smo sve mogli da postignemo. Možda bismo čak imali gomilu banaka u kojima bi svi bogataši, lopovi i kriminalci ovoga sveta držali svoj novac i možda bi nas onda zaobilazili svi oni ratovi i pogromi koji dosad nisu. Možda bismo tada i mi mislili da smo bolji od neke sirotinje na koju se svako malo obruši neka sila i potera je neka beda.  

Dakle, što sam se sad setila Rajsa?  

Pa, između ostalog, zbog one mlade istoričarke, što reče onako rodno osvešćena, "pojedinke" iz Niša, koja nam je neki dan lepo objasnila da je Sveti Sava karijerista i da je slavljenje čoveka koji je otvarao škole i bolnice po Srbiji, čista regresija. To svetosavsko vraćanje u srednji vek, to nam je, shvatate već, velika mana.  

Pa, onda i zbog onih koji su pre neko veče nosili slavski kolač pred Hram Svetog Save u devet uveče, znajući da je crkva u to vreme zatvorena, da se slavski kolač ne nosi u crkvu u to doba ako već imate nameru da poštujete slavu i crkvene i slavske običaje. Zašto bi vernici, dakle oni koji su prihvatili da poštuju crkvene kanone i pravila, radili suprotno tim pravilima ako su vernici? Možda zato što nisu? A ako nisu vernici zašto bi išli u crkvu u koju ne veruju i sprovodili obrede koje ne poštuju optužujući crkvu da se odvojila od naroda i prikazujući je kao jednu veliku manu srpskog naroda?  

Možda zato što znaju ono što je primetio i Arčibald Rajs analizirajući osobine srpskog naroda: "Da biste očuvali patriotizam i kult svojih nacionalnih junaka pomogla vam je vaša religija. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu tradiciju", kaže Rajs i još dodaje: "Religija je, svakako, moćno sredstvo poretka, a zdrav razum vam je pokazao put da je ponarodite i da je takvu prihvate vaši ljudi. Ta religija vas, uprkos vama, održava... Brižljivo čuvajte tu narodnu religiju jer će vaš narod, onog dana kad je napustite, biti izgubljen". 

Ne napadaju pravoslavnu crkvu zbog bliskosti sa vlastima, čak i kada je to slučaj, nego zbog suštinske povezanosti sa narodom i nacionalnim identitetom. Parafraziraću opet našeg prijatelja – Srbi su svojim popovima dali lik rodoljuba sa svim vrlinama i manama našeg naroda, crkvi lik svoje države, a svom Bogu lik svojih narodnih heroja.  

I na kraju, naš heroj. Dakle, kada si vitez moraš da se ponašaš viteški. Uvek i svuda. Ako hoćeš da budeš heroj nacije, onda nemaš prava na još jednu rečenicu, niti na jedan gest, pogotovo ne na one koji naciju dele. Jer u podeljenoj naciji, to pravi heroji moraju da znaju, nema ni pravde, ni istine, a nema više ni nacije. A onda nema ni heroja. Onda si samo zabavljač pod cirkuskom šatrom, koga je potcenio drugi najpoznatiji Švajcarac u Srbiji, posle Rajsa.