Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Lista želja

„Ja imam sedam nominacija sa sedam plenuma, sa dva državna univerziteta, i sve sam ih odbio“, ne bez ponosa otkriva u kameru poznati politikolog.  

„Sedam?“, zadivljeno ponavlja za njim voditelj. 

„Sedam. A na intervjue nisam hteo da idem“, dodaje politikolog samozadovoljno, odlučno odmahujući rukom na pomen intervjua.  

Na intervju je išao filantrop, koji se u emisiji posvađao sa novinarkom koja je tvrdila da on nema kredibilitet da bude na listi, jer je pre dve godine na izborima bio kandidat jedne stranke koja nije prošla cenzus, a sad tvrdi da narod neće stranke nego hoće samo one koji nisu u strankama.  

„Kakav intervju, bre, kakve liste?“, pita me kolega koji sa pola pažnje sluša moje prepričavanje najgledanije javne svađe protekle nedelje u kojoj je politikolog, novinarka i filantrop trebalo da vode jedan fini razgovor o tome kako da se promeni vlast i sistem i društvo uopšte, a sve se završilo, Bože sakloni, vikom, svađom, unošenjem u lice, pretnjama na društvenim mrežama u koje se uključio i muž novinarke koji je izvređao filantropa koji je navodno pretio njegovoj ženi novinarki, novinarka onda pretila filantropu da ima snimak i da će da ide u policiju da ga prijavi, onda se javili ovi iz emisije da kažu da se snimak izbrisao, onda ona na mrežama psovala i blokirala sve koji su je optuživali da radi za Vučića, ma haos.  

„Kako kakve liste, pa studentske. Vidiš da ne mogu da nađu dovoljno poštenih, muka živa, pa sad uzimaju redom ko pristane da ga klinci intervjuišu i propituju šta im padne na pamet“, objašnjavam i krenem da mu nabrajam kandidate sa studentske liste koje je objavio jedan opozicioni nedeljnik, a što su im studenti jako zamerili. Nije lep postupak novinara da objavljuju informacije bez odobrenja, jer studenti su njihovi saveznici, pa ako treba da se nešto objavi bio bi red da novinari od njih traže odobrenje. Ajde sad, šta je tu je, ali sledeći put novinari da pitaju šta i kad sme da se objavi, a šta ne. Eto, rešili smo i te medijske slobode. 

Dakle, na studentskoj listi ima i bivših ministara, pa bivši guverner, onda bivši sportista koji ima biznis sa jednim bivšim i sadašnjim političarem, koji bi teško  „prošao“ proveru pre spuštanja studentskih kriterijuma, pa bivši tužioci koji sve ove godine nisu radili ništa, pa advokati političara i biznismena koji su bili sinonim za korupciju, ali i običnih mafijaša, pa funkcioner međunarodne organizacije koju bije glas da je ogrezla u korupciji, pa nacionalisti, rusofili, anarhisti, evrofanatici, ... ma...  

„Pa, šta, sad mogu svi?“, pomalo razočarano konstatuje kolega. 

„Ma, neeee, samo ovi što su za promenu sistema“, ponavljam što sam čula u emisiji.  

On me pogleda i podiže obrvu, bez da je rekao reč. 

„Dobro, ok, mogu svi samo dok se smeni ova vlast, a kad zavlada pravda i dođe bolje sutra, onda ćemo da vidimo kako ćemo dalje“, prekidam razgovor, jer već vidim da će ovi studentski kriterijumi ipak zahtevati malo bolju razradu.  

Inače, ceo taj postupak za izbor kandidata za studentsku listu, moram da priznam, malo mi je komplikovan. Čitala sam pažljivo tri puta. A iz drugog sam shvatila neki članak o kraju svemira, gde sve lepo jasno piše, od Velikog praska do danas, kako se svemir prvo širio, pa se sužavao, pa je trebalo da se zamrzne, ali ono, jok, nego počeo opet da se širi, i sad dva su scenarija, da nas uvuku crne rupe, i da nas ne uvuku. A ova stvar sa studentskim listama je malo komplikovanija.   

Elem, kaže, kandidate biraju plenumi, a onda ih nominuju fakulteti, ili možda plenumi, nije bitno, pa ako se svi slože, ok, a ako ne, onda fakulteti, ili plenumi, nisam više sigurna, mogu da stave veto. Kandidati koji su neuprljani, moralno, naravno, moraju da idu na intervju, jer studenti ni ne znaju ko su neki od njih, pa zato mogu da ih pitaju šta hoće, a kad ih ispitaju, ovi, kandidati, onda moraju da se obavežu da će prihvatiti neki ideološki minimum – ne kaže se kako se obavezuju ni kakve ideologije – pa kad ih sve to ispitaju i obavežu, ako se niko ne predomisli i niko ne stavi veto, valjda, mogu na listu. E, a kada uđu u Skupštinu onda ih studenti predaju narodu. Neka se dalje narod bakće sa njima.   

Stvari će posle, manje-više, da se odvijaju same od sebe, poručuju nam tvorci ove nove procedure. Promene će prvi prigrliti mlađi, a posle i mi stariji. I taman kad sam pomislila da to baš neće da ide tako lako kako se nadaju ova deca, kad me život demantovao. Nismo dugo čekali. 

Priča mi drugarica kako je odeljenje njenog sina četvrtaka, to su deca od deset godina, u jednoj novobeogradskoj školi pre otprilike dve nedelje svojoj učiteljici, na zajedničkoj viber grupi, uputilo peticiju. 

„Poštovana učiteljice”, tak’a i tak’a stvar, mi smo nešto razmišljali i nama se ne sviđa odbojka, i pošto škola postoji zbog đaka, mi smo odlučili da tražimo od vas da se odbojka izbaci sa fizičkog. Eto. Nije od reči do reči, ali otprilike tako. Četvrtaci su do peticije imali jedan čas odbojke, od ukupno tri koliko je predviđeno programom, sasvim dovoljno u tim godinama da se shvati šta ti se sviđa a šta ne, pa su odlučili da im ona nije potrebna. Učiteljica, koja je tokom štrajka u školama pod pritiskom njihovih roditelja tri puta menjala stranu i svoj stav o obustavi rada, zbog čega je roditelje na kraju i izbacila iz viber grupe, videvši peticiju shvati da ne želi da prolazi sa decom blokadera ono što je već prošla sa njihovim roditeljima i odluči da bez velike rasprave prihvati sve zahteve đaka. U stvari taj jedan. Zasad.  

Kad je došla na sledeći čas učiteljica je objavila đacima svoju odluku: „Treba da imamo još dva časa odbojke, ali ja ću na vaš zahtev da skratim program i od danas nema odbojke”. Pre nego što su deca počela da slave pobedu, učiteljica im je rekla i to da im je i bez časova odbojke ipak zaključila ocene iz odbojke. Slutite, svi su dobili petice. I pohvalu što su bili ujedinjeni.   

Ali nije tu kraj. Nije prošlo dugo od ukidanja odbojke, kad je učiteljici prišlo prvo dete da se požali da je peticiju potpisalo da se ne bi zamerilo drugarima. I da joj kaže da joj baš nedostaje odbojka i da bi je ona rado igrala. I da pita da li treba ponovo da pišu peticiju – da se odbojka vrati.