Kolumna "So na ranu": Peckanje

Kada je pre više od 40 godina moj, sada pokojni, ujak, koji je živeo u selu na Radan planini, kupio električni čuvar za stoku, svi su u selu mislili da je lud. A on je njihovu tvrdoglavu rešenost da ne menjaju stvari ni kad im promena donosi olakšanje "kažnjavao" time što bi ih puštao da misle da je "čuvar" ugašen i da se uhvate za žicu da ih "pecne" struja. Baš kao i krave kada hoće da izađu iz ograđenog dela livade.

A taj "čuvar", to vam je obična sklopka iz koje se pušta struja male snage kroz žicu kojom se ogradi deo livade na kojoj se napasa stoka. Kada krava ili ovca hoće da izađe iz ograđenog dela, naiđe na žicu, struja je "pecne" i ona se vrati nazad. Za razliku od ljudi, krave su se brzo navikle na električnog "pastira".

Ako je neko od seljaka i shvatao šta im je tim "peckanjem", koje je bilo nepresušni izvor zabave u selu, moj ujak poručivao, to nisu pokazivali. O toj njegovoj, skoro nušićevskoj provokaciji, uvek su govorili samo kao o bezazlenoj dokonoj šali čoveka koji ima previše vremena. A vremena je imao jer mu ga je uštedeo "čuvar", pa je, umesto da gleda po ceo dan u krave, mogao da proučava ponašanje mnogo zanimljivije životinje od njih.

Koliko je teško promeniti ljudsku prirodu, najbolje govori to što osim mog ujaka u selu narednih 40 godina niko nije ni probao da promeni način na koji se čuva stoka, sve do današnjih dana. Sada, skoro pola veka kasnije, skoro svaka kuća u selu ima električni čuvar za stoku. Ali sada više nema ni ljudi, a ni stoke, da bi ta "novotarija" stara pola veka napravila neku razliku i pomogla seljaku da mu se olakša život.

Setila sam se ovoga kada sam videla one seljake kako prosipaju mleko po putu, zahtevajući od države da zasutavi uvoz hrane. Ne bih se usudila da nekome ko živi na selu govorim šta i kako treba da radi, jer niko od nas ko živi u gradu nema svest o tome koliko je život na selu težak i surov. Ali čak i ja, koja sam samo ćerka ekonomiste, znam da zahtev da jedna država potpuno obustavi uvoz hrane nije moguće ispuniti. To priznaju čak i oni ekonomski stručnjaci koji su proteklih godinu dana bili spremni i da se kompromituju u javnosti svojim pogrešnim prognozama i pristrasnim analizama samo da bi doprineli borbi protiv aktuelne vlasti. Da se uvoz hrane ne može zaustaviti, bez da se, za početak, prekinu pregovori sa Evropskom unijom, seljacima, međutim, ovih dana poručuju čak i oni koji ih pozivaju da ruše vlast prosipanjem mleka po putu.

A što se prosipanja mleka tiče, nemam nikakve dokaze, ali sam sklona da verujem da ako je među onim ljudima bio jedan jedini seljak, po putu su prosipali neku obojenu vodu, a od mleka su napravili sir ili ga podelili rodbini u gradu.

Iako od "seljačkog" staža imam nekoliko letnjih raspusta na kojima sam asistirala u čuvanju stoke, plašćenju sena i skupljanju šljiva, znam toliko da onaj ko živi od proizvodnje mleka, neće to mleko prosipati po ulici samo da bi rušio vlast. Jer za seljaka nijedna vlast nije nikada dovoljno dobra, pa ni ona koja za za poljoprivredu izdvaja više nego bilo koja pre nje. Prosipanje seljačke muke nije manir ovdašnjih seljaka. Kod naroda koji ljubi zalogaj hleba kada mora da ga baci, kao što se to radi kod Srba, seljačka muka se ne baca po putu. Naš narod nema sluha za tu vrstu političkog marketinga, kakav gledamo na televiziji na snimcima iz Francuske ili Britanije, jer kod naroda koji pamti glad i nemaštinu, kao mi, kad vidiš nekog da onako prosipa hranu, prvo pomisliš "Što je nije dao nekome ko nema?". Naši vrli stručnjaci za politički marketing morali bi do sada da su naučili da kada Srbin vidi da neko prosipa hranu po putu, sigurno ne pomisli da to čini iz teške bede.

Nisu ni srpski seljaci baš toliko neuki da ne znaju i sami da je zahtev da se hitno stopira uvoz svih poljoprivrednih proizvoda i da se država obaveže da otkupi postojeće viškove, u današnjem svetu nemoguće ispuniti, sve da po putu prosipaju svoju utrobu, a ne mleko. Takvi zahtevi slični su zahtevima ekoloških ekstremističkih grupa da se obustavi rudarenje u Srbiji.

Da je sada 1967. godina, kako je pre neki dan rekla ugledna profesorka ekonomije, jedna od istaknutih protivnika ove vlasti, ovaj zahtev poljoprivrednika bi možda i rešio probleme seljaka, ali pošto je sada 2026. godina, malo su zakasnili sa takvim zahtevima, zaključuje ona. Baš kao one komšije moga ujaka sa "uvođenjem" čuvara u stočarsku praksu, zaključujem ja.

Nemoguće je, objašnjava dalje profesroka, stopirati uvoz poljoprivrednih proizvoda i pita se zašto bi to bilo ko i radio kada već postoje sklopljeni ugovori, a onda poziva poljoprivrednike da se vrate realnosti i zavire u svoje frižidere gde će naći makar jedan od tih uvoznih proizvoda protiv kojih se bore. To je, zaključuje ona, sve farsa, i prognozira da će se sve završiti tako što će oni, poljoprivrednici, sklopiti neki dogovor sa državom koji neće voditi suštinskoj promeni ambijenta za srpsku poljoprivredu.

Ništa smislenijim profesorka ne ocenjuje ni drugi zahtev poljoprivrednika, a to je "utvrđivanje odgovornosti i sankcije za sva lica koja su učestvovala u urušavanju primarne poljoprivredne proizvodnje".

"Kako da ne", reče profesorka i zaključi da je ovakvo ponašanje ništa drugo nego detinjasto. Citiram: "Ovako raditi je dečja priča, suviše naivna da bi bila ostvariva".

Zahtevi poljoprivrednika zaista jesu krajnje detinjasti, kao što to kaže i profesroka, ali fer je reći da zahtevi poljoprivrednika koji sada prete dolaskom na traktorima u Beograd, nisu ponikli na srpskim oranicama. Oni su uvezeni spolja, zajedno sa skupim stranim vinima i biftecima, kojima se krepi revolucionarna elita dok u isto tako elitnim restoranima, o čemu nas, malo malo obaveste tajne službe preko tabloida, naporno kuje svetlu budućnost Srbije u kojoj će se jesti samo domaća hrana čije ćemo viškove skupo prodavati onima od kojih mi ništa nećemo da kupimo.

Dakle, zahtevi seljaka jesu detinjasti jednako kao isti takvi zahtevi studenata. Ali ipak ne tako detinjasti kao očekivanje beogradske revolucionalrne elite da seljacima manipuliše tako lako kao studentima. Srpski seljak će na kraju, kao i uvek, kako to predoseća i ugledna profesorka, da se dogovori sa državom. A ovi detinjasti zahtevi mu služe da trguje. Pa, zar profesori beogradskog univerziteta na sličan način nisu dobili i onih 20 posto materijalnih troškova koje su studenti tražili u jednom od svojih brojnih detinjastih zahteva?