Kolumna "Politika kao sudbina": Istinite laži
Komentari
06/05/2026
-09:39
Fascinirana sam Žaklinom Tatalović. Ima istine u komentarima njenih simpatizera da je to novinarka "bez straha i mane“. U stvari, ima tačno pola istine, što i nije tako malo. Koleginica je zaista neustrašiva. Ima odlične živce i svakom novinaru preko potrebnu hladnokrvnost.
Nisam ironična, aludiram na uvodnik Vladislava Ribnikara iz prvog broja Politike od 25.januara 1904.godine, u kom osnivač istorijskog dnevnika objašnjava da novinarstvo nije za ljude slabih nerava. On je verovao da se u našoj profesiji "udarci moraju mirno i primati i davati“, sa mnogo hladnokrvnosti i bez srdžbe i jetkosti, a da "kreštavi, koji dobijaju histerične napade pri prvom sudaru, treba da ostanu kod kuće. Šta traže, kad im mesto nije tu?“
Na čijoj god strani bile simpatije čitaoca u skandalu koji nosi njeno ime, neka drži na umu da je Žaklina Tatalović upravo javno primila strahovit udarac. Nije joj prvi, ali razornijeg po kredibilitet novinara nema: optužena je da deset godina laže o onome što najbolje zna, o samoj sebi. Da je obmanjivala javnost da je unuka znamenitog predsednika SANU i da je izmišljala uspomene na njega.
Daleko do toga da fabrikovanje lične i porodične istorije nije "relevantno za njen profesionalni rad“, kako lažno tvrdi njen poslodavac. I te kako je relevantno jer je diskredituje i kao novinara i kao ličnost.
Ali kako je Žaklina Tatalović primila taj razorni udarac? Potpuno obrnuto od Ribnikarovih kreštavaca koji dobijaju "napade pri prvom sudaru“. Daleko od svake histerije, Tatalovićka je demonstrirala besprimernu mirnoću i hladnokrvnost. Tako nešto do sada nisam videla i potpuno me opčinilo. Čista savest ili čista sociopatija? Vrag će ga znati, ali novinar zna da se u našem poslu kredibilitet dobija i gubi u javnosti, jer verodostojnost nije stvar dogovora sa poslodavcem, a kamoli papira "o poreklu porodice“ koje samo poslodavac dobije na uvid.
Novinarstvo je profesija u kojoj se lako prave i stiču neprijatelji, a u novinarskim školama se uči da je jedina odbrana od neprijatelja skrupulozno pridržavanje činjenica, ma kako oštri bili stavovi (jer, kako Ribnikar u istom uvodniku kaže, "u borbi čovek po neki put i nehotice suviše jako zamahne, ali to još ne znači da je hteo da ubije“). Kad se jednom kamere upale, zabranjene su i male bele laži, kakvih se u privatnom životu malo ko ustručava.
Žaklina Tatalović mi je sada pokazala da postoje i mnogo jači bedemi i efikasnija zaštitna sredstva, barem za one koji imaju živaca ili ne pate od osećanja stida. Za moj groš, ona je demonstrirala da ima zasluženo mesto u ovom novom svetu postmodernog novinarstva. U to me uverava i stotinu komentara na sajtu N1, koji su svi na njenoj strani, pa nek đavo nosi detalje. Njenoj hrabrosti se divi i beogradski student iz 1968, aktivni učesnik tadašnjih demonstracija, a sada profesor u Sarajevu, gospodin koji za sebe kaže da se zove Hrenovica i poručuje da je Žaklina "medijska heroina“ koja nam je "razotkrivala istinu i suštinu bitnih zbivanja u studentskim događajima“ i da je "svaki pokušaj bacanja sjenki na njen rad zlonamjeran, neprijateljski i izraz slabosti raskrinkanih režimskih botova“. Drugi je ogorčen to što jedini sin bivšeg predsednika SANU Nikole Hajdina tvrdi da mu Žaklina nije u rodu: "To što primarijus profesor doktor itd, sin tog akademika, ne poznaje rođaku, trebalo bi da ga je sramota, bez obzira na tri titule“, a treći komentator o njemu još lošije sudi: "Taj dr mr je, kao i većina vajnih akademika, na SNS usluzi odavno. Naravno da je "ne zna“...
Povezane vesti
U novom političkom eko-sistemu više nije, upotrebiću izraz iz saopštenja N1, „relevantno“ šta je istina, a šta laž. Bitno je ko je na našoj, a ko na njihovoj strani, pa lažov i prevarant začas može da postane i ugledni jedinac našeg čuvenog akademika, samo ako nam se ispreči na putu. Obaveza da iznosiš samo dokazane i proverljive činjenice? Crkla je u sudaru sa načelom da svi imamo svoju „dublju“ istinu i da branimo nju, a ne ičije fakte. Laž koja je na pravoj strani postaje istinitija od istine. I zato zaključujem da je prosečni gledalac N1 u pravu: Žaklina Tatalović nije ni slučajno ni nezasluženo postala velika novinarska zvezda ovog postmodernog i postmoralnog doba, heroina ili antiheroina, kako ko voli.
Tatalovićka je postmoderni fenomen, ona spokojno plovi na vrhu jednog, plašim se, istorijskog talasa. Naravno, to uzeti sa rezervom jer dolazi od novinara koji je karijeru pravio još u prošlom veku. Kog je, dakle, vreme pregazilo.
Ali pošto živi u Srbiji, polazi od pretpostavke da je čitaocu razumljivo ovo malo postmoderno čitanje Vladislava Ribnikara, koji je svoj prvi uvodnik 1904. naslovio "Zadatak nezavisne štampe“. Kako je pre 122 godine mogao da sanja da će „nezavisna štampa“ u Srbiji jednog dana biti štampu koju finansiraju stranci? To čime je on hteo da se bavi nije bilo ni nalik postmodernom novinarstvu: hteo je da "pravednom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju, da lojalnošću svojom i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije“. O tome je sanjao, za taj zadatak je hteo novinare hladnokrvne i jakih nerava.
Jer nije ovo prvo doba u istoriji čovečanstva i novinarstva u kom nije "relevantno“ ko se drži fakata, a ko ne, ko govori istinu, a ko istinite laži. Prošle su decenije otkako je Foks televizija u Americi postigla fenomenalan tržišni uspeh sa maksimom da ljudi žele da čuju ono što žele da čuju, i to izgovoreno tonom koji žele. A mnogo pre Foksa, jedan je američki predsednik objasnio američku politiku prema omiljenom američkom diktatoru tog trenutka rečima: Možda je on kučkin sin, ali je naš kučkin sin.
Ta se rečenica često citira, jer Amerikanci često štite diktatore. Ali, gle čuda, izgleda da je apokrifna. Neki autori kažu da je to prvi izgovorio Frederik Delano Ruzvelt za nikaragvanskog diktatora Somozu. Drugi kažu da je to Ruzvelt kazao za španskog diktatora Franka. Jedan poznati pisac tvrdi da je te reči izgovorio Kordel Hal, Ruzveltov šef Stejt departmenta i dobitnik Nobelove nagrade za mir zbog uloge u osnivanju UN, na račun dominikanskog diktatora Truhilja.
To da li je apokrifna, više nikome nije bitno jer tačno zvuči i sadrži "dublju istinu“. Kome je više važno ko je rekao i o kome je rekao? Ni za jednu od tri varijante nema pravog dokaza ni izvora.
A ako je laž, barem je istinita laž.
Povezane vesti
Komentari (0)