Kolumna "Politika kao sudbina": Saks na eks

Dok je Bogoljub Karić još delio novinarske nagrade i uz njih isplaćivao velike novčane iznose, jedan od dobitnika postao je i briljantni Volt Bogdanić, američki Srbin sa neverovatna tri Pulicera, od kojih je prvi zaradio dok je bio na platnom spisku Vol strit žurnala, a preostala dva u Njujork tajmsu. Volt je pionir istraživačkog novinarstva, strahovito kompetitivne branše u profesiji reporter, i srpski patriota kom je bila čast i zadovoljstvo da povodom priznanja  Karićeve fondacije poseti Beograd u kom mu je otac odrastao, ali materijalni iznos nagrade nije hteo da zadrži. Novac je ustupio Udruženju novinara Srbije, ali uz uslov da se postaram da pare odu našim istraživačkim novinarima.

Tako smo i uradili.

Šta je o tome mislila lokalna politička i novinarska čaršija? Niko od nas tada nije time morao da lupa glavu. Iako nam ni tada nije bilo nepoznato da američki istraživački novinari jedni na druge oštro motre i pomno prate svaki trag novca koji bi nekog od njih mogao da bude kompromituje.  

Ali kad je Beograd pre desetak dana posetio Džefri Saks, profesor ekonomije sa Univerziteta Kolumbija i jedan od davnih tvoraca "šok terapije" koju bije glas da je razorila rusku privredu i pauperizovala milione građana nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, beogradska čaršija je bila ta koja je na njega motrila kao kobac. Jer Džefri Saks nije samo gorljiva opozicija američkom hegemonizmu, oštar kritičar nasilnih "promena režima" i pokušaja "uterivanja demokratije" na tuđim suverenim teritorijama. To bi za naše, sa Zapada finansirano "civilno društvo" bilo samo po sebi dovoljno grozno, ali to nije sve. Saksu je u vodećem britanskom finansijskom listu davno prilepljena i etiketa Putinovog "korisnog idiota", što bi u ovom društvancu bio poljubac smrti sve i da je Saks posle otkrio lek protiv raka. 

Šta će za Saksu reći beogradska čaršija? Koja je lane svetski priznatog srpskog ekonomistu Branka Milanovića optužila da je na platnom spisku Aleksandra Vučića, a Branko se samo usudio da javno iznese primedbu da studentski pokret možda i nije tako organizovan i moćan koliko propagatori mu tvrde. A Džefri Saks kao da za boga ne zna, pa usred Beograda slobodno govori sve što mu na pamet padne, ili sve o čemu ga neko pita, ko god to bio i kakve god namere imao. Na sav glas hvali srpsku politiku odbijanja da Rusiji uvede sankcije, kao i pravljenja jakih privrednih veza sa Kinom. Srpski ministar finansija ga pita valja li mu finansijska politika? Odlična, korektna, bravo, spremno će Saks o politici koju je hvalio i pre nego što je očima video Sinišu Malog, o politici kakvu i inače zagovara, bez obzira na to gde se geopolitički zatekao. Ne dajte da vas veliki i jaki zastraše pa da odustanete od mera koje su korisne za vašu zemlju i vaše građane, rekao je u Beogradu kao što je govori zvaničnicima na svim kontinentima.

Bolje rečeno, Džefri Saks se u Beogradu krajem 2025.godine  ponašao kao slobodan čovek. Govorio je šta je hteo, ne hajući za to kako će ono što govori "leći" ovoj ili onoj političkoj struji i publici koja dolazi da čuje njegov u Americi usamljeni, ali bezuspešno izolovani glas. Ovaj profesor ekonomije za to ne mora da haje ni na Kolumbiji na kojoj predaje pa, po definiciji, ni bilo gde drugo.

E sad, nije tako teško biti slobodan čovek, ako si spreman da za to platiš cenu. Kažu da čovek može da ostane slobodan i svoj i na političkoj robiji, kao Milovan Đilas što je bio. 

Ali ljudi poput Džefrija Saksa su prava pravcata retkost. Jer malo ko se popne na najviše društvene lestvice da udiše proređeni vazduh na koji se lako navikne društvena, politička i ekonomska elita, a onda iz temelja promeni mišljenje. Pa sopstvenu državu proglasi samovoljnom, bestidnom i grabežljivom, a njenu spoljnu politiku amoralnom. A da onda ipak zadrži mesto na vrhu!

Istina, izgubio je Harvard, Njujork tajms mu je zaboravio broj, elitni zapadni intelektualni krugovi omalovažavaju ga kao "putinoljupca", a hvale ga i citiraju najveći kritičari, protiivnici i neprijatelji njegove zemlje, tvoj život i tvoje finansije češljaju poreski i drugi organi u nadi da će naći nešto čime će ga kompromitovati u očima onih koji mu se dive što je raskinuo sa narativom po kom je Zapad dobronamerna i dobrodušna sila, dok su Rusija i Kina "maligne".

Ali ostane mu mesto profesora na Univerzitetu Kolumbija! A drži se tako da dušmani mogu samo da mu pljunu pod prozor.

E to ne biva, to strašno retko biva, valjda što je i Amerika retkost među državama i možda joj je  Džefri Saks po tome i neka vrsta tajnog oružja. Ali i zato je Saksov dolazak u Beograd prava poslastica, na kojoj se moramo zahvaliti njegovom beogradskom domaćinu Vuku Jeremiću, kom je na Harvardu bio mentor i koji ga je savetovao na položaju predsedavajućeg Generalne skupštine UN.

Nema, dakle, na svetu mnogo likova kakav je Džefri Saks, a još je ređe da takav međunarodni eksponat navrati do Beograda.

A kako je na taj eksperiment reagovao poslovični beogradski „krug dvojke“? Na tviteru je Saks, savetnik pape Franje i dva poslednja generalna sekretara UN, predstavljan kao bednik koji se obraća besposličarima što na gajbama cirkaju ispred seoske zadruge i poređen sa džuboksom iz kog iskače svaka pesma za koju staviš žeton.

Ali teže mi je palo što ni prijatelje, za koje pouzdano znam da ni u snu nisu autošovinisti, nisam mogla da ubedim kako Saksa, koji je sam sebi platio i kartu do Beograda, nisu korumpirali Aleksandar Vučić i Siniša Mali.

Slobodan čovek je i u današnje vreme najveći kuriozitet.