Kolumna "So na ranu": Igranje sa persijskom mačkom

To sa Amerikancima i ratovima, to je stvar onog što se kod pravih nacija naziva nacionalnim identitetom i nema tu mnogo nade za boljitak, ni njihov, a onda ni naš. Kad kažem naš, mislim na ostatak sveta. I svaki put kad čujem ove analitičare kako polomiše mozak da nađu "prave” uzroke za napad Amerike na Iran, setim se događaja na Harvardu od pre više od deset godina, obeležavanja godišnjice čuvenog dokumentarnog filma o ratu u Vijetnamu, "Hearts and Minds", dobitnika Oskara, čiji je autor Piter Dejvis jedan od vodećih pacifista u Americi.   

Da se razumemo, nisam ja pre toga ni čula za tog Pitera Dejvisa, ali su mi moji američki prijatelji objasnili da se radi o jednom od najvećih protivnika rata u Vijetnamu i jednom od najvećih kritičara američke intervencionističke politike, kako to oni lepo kažu za nasilje koje Amerika čini po svetu. Kako sam do tada već svima bila dosadila sa svojom pričom o bombardovanju Srbije, što su bez ikakve griže savesti pokazivali i ostali "zapadnjaci", ne samo Amerikanci, pomislila sam da možda nije zgoreg da odem na taj događaj i upoznam čoveka sa kojim delim mišljenje o američkoj spoljnoj politici. K’o velim, koristio bi mi neki saveznik u njihovim redovima, pogotovo onaj koga oni cene. Ali, avaj. 

Događaj je, je li, privukao veliki broj zainteresovanih koji su sa oduševljenjem i odobravanjem slušali američku pacifističku legendu kako objašnjava da je Amerika naučila svoju lekciju iz rata u Vijetnamu i da do rata u Iraku nije pravila iste greške. Isprva nisam htela odmah da reagujem, jer sam znala da ću opet naići na negodovanje ovih što su nas bombardovali, reko’, ostaviću za kasnije, ali sam onda videla kako se moja ruka, potpuno "na svoju ruku", diže u vazduh i traži da postavi pitanje. Nisam pogrešila, oni koji su me znali u publici počeli su da prevrću očima i uzdišu, gde ja rešim da odigram pametno i u sebi pomislim: "Dobro, Dragana, sad smireno i polako, pričaj njihovim jezikom da te razumeju, nemoj odmah u glavu".  

Otvorila sam usta i čujem kako, mimo plana, iz njih izlazi: "Gospodine Dejvis, ne samo da Amerika nije ništa naučila iz rata u Vijetnamu, nego ste u međuvremenu bombardovali mimo svakog zakona i prava niz zemalja, među njima i moju, Srbiju. Jeste li čuli za bombardovanje Srbije 1999. godine i otimanje dela naše zemlje?".  

Njegov odgovor mi nije ni dao priliku da se pokajem što nisam bila taktičnija.  

"Čuo sam, ali to nije bio rat, to je bila vazdušna operacija", odgovorila mi je legenda, vidno zatečena pitanjem. Onda sam ja njemu rekla da nisam znala da on pravi razliku između ubijanja ljudi iz vazduha i sa zemlje, onda je on meni rekao da ne može više da odgovara na pitanja, da možemo da razgovaramo na kraju događaja, onda sam, pre nego što su mi uzeli mikrofon, ja njemu rekla da ne moramo da razgovaramo više uopšte i da mi je sada sve jasno kao dan. Priznajem da sam, pritisnuta reakcijom okoline, koja me je gledala kao da sam zarazna, na trenutak pomislila da nisam možda preterala, ali onda mi je, na kraju prišla njegova žena, žena mirotvorca, da mi se izvini za celu situaciju i što mi nije dozvoljeno da dalje postavljam pitanja, i da mi kaže kako joj je baš drago što dolazim iz Srbije, jer je njihova unuka pola Srpkinja.  

Nisam joj ništa rekla, samo sam se kurtoazno, "američki" nasmešila. Pomislila sam kako sam glupa što sam mislila da možda oni ne znaju sve, da im možda samo treba reći i objasniti na pravi način, i da uprkos svemu, ja i dalje tražim neko opravdanje za svo to licemerje, baš kao oni analitičari što se ubiše da dopru do "pravih razloga" za napad Amerike na Iran.  

Isto sam pomislila i nešto kasnije te godine kada sam sa mužem i sinom na bejzbol utakmici „Red soksa“ i "Jenkija" na čuvenom stadionu Fenvej sa užasom gledala kako oko nas 27.000 ljudi stojećim ovacijama pozdravlja američke marince koji, kako je voditelj najavio "brane američki način života u Avganistanu". Baš kao na onoj čuvenoj fotografiji na kojoj gomila nacista pozdravlja firera sa dignutom desnom rukom uvis, dok jedan jedini čovek drži skrštene ruke preko grudi, i nas troje smo bukvalno jedini sedeli skrštenih ruku preko grudi, dok su svi ostali stojeći pljeskali i slavili branioce američkog načina života u zemljama koje nisu Amerika. I sa vidnim neodobravanjem gledali u troje uljeza koji ne poštuju "američke vrednosti". I kad god bi me neko kasnije pitao kako je bilo na bejzbolu i na Fenveju, ja bih odgovarala k’o u Berlinu ’39-te.   

Da cela ta stvar sa "američkim intervencionizmom" nije samo stvar politike i političara, i da je to stvar na kojoj je izgrađen „nacionalni identitet” američkog naroda, te da otuda vuku svoje samopouzdanje i samopoštovanje, definitivno su me ubedili moji američki prijatelji, malo posle prve Trampove pobede. Posvađala sam se tada sa svima, pokušavajući da im objasnim da je nama koji nismo Amerikanci neshvatljivo da je njima draže da im državu vodi ratni zločinac, kako sam nazvala Bajdena, nego neko koje po dolasku na vlast prekinuo sve ratove. Tada sam shvatila ono što je, izgleda, u međuvremenu shvatio i Tramp, da su Amerikanci isti kao ćerka jedne moje bivše koleginice koja je svog malog psa zatvarala u ormar i puštala ga nekoliko minuta da cvili i grebe iznutra po vratima, da bi ga, kada ga pusti iz ormara, dočekala u zagrljaj rečima: "Pa, ko je tebe spasio?".  I ono kuče je onda grli i liže od sreće što ga je ona "spasila", a i ona se iskreno raduje što se on njoj toliko obraduje. Isto je i sa tim pustim Amerikancima. Ne sumnjajte da se i oni iskreno obraduju kad im se neko kuče, svuda tamo gde "spasavaju", obraduje. E, sad, ta igra "spasavanja" može da pođe naopako ako psa zamenite mačkom. Na primer, persijskom.