Kolumna "So na ranu": Sudar sa EU u Tivtu
Komentari
09/06/2026
-09:31
Dugo o tome nisam mislila, ali sad mi se, od ovog samita, sve vratilo. Dakle, nikada nisam ni pomišljala da leto provedem u Tivtu. Plan je bio, te 1998. godine, da moje dvoje prijatelja i ja, obiđemo sve naše manastire na Kosovu, jer smo shvatili da će to možda biti i poslednja prilika da to slobodno učinimo i da odatle, kad nahranimo dušu, odemo na more. Posle smo čak pomišljali da nam se sve dogodilo kao neka nebeska kazna za to što smo već kod Žiče, u koju smo prvo svratili na putu za Kosovo, odmah posle prvih sendviča koje sam spremila za usput, odustali od obilaska srpskih svetinja i plenumskim odlučivanjem, dakle bez mnogo razmišljanja, okrenuli ka moru... jer u kasetofonu mog "aleka“ neprestano se vrtela traka "Pušenja“ i "More je provod, more su koke, je li tako Moke... Pišonja i Žugaaaa“.
Niko živ mi, kad sam kasnije prepričavala ceo događaj, nije verovao da je na zidu koji se nalazio odmah preko puta stanice policije u Tivtu, na krivini na kojoj sam se sudarila i završila svoje putešestvije, pisalo baš to – Pišonja i Žuga. Pa, šta je to drugo nego znak?
Niko mi tada nije verovao ni da je tog jutra, posle tri meseca suše, magistralu poprskala kišica zbog koje je asfalt, natopljen motornim uljem iz vozila, bio klizav kao led. Svi su govorili da mora da sam prebrzo vozila, iako je i zaglavljeni cajger na brzinometru dokazivao da nisam.
Čeh, koga sam udarila, a koji je vozio neko japansko g.... vozilo, nije mi tada verovao da nisam spavala za volanom, i dok je vikao na mene u sudu u Kotoru, nisam imala prilike ni da mu objasnim da smo spavali u Beranama i da smo potpuno odmorni krenuli dalje ka Herceg Novom, u koji nikada više nisam stigla.
Nije mi tada verovao ni prekršajni sudija u Kotoru, kome sam rekla da sam ja jedini krivac za sve što se desilo, jer je video policijski izveštaj u kome je opisano da je moj "aleko“ otklizao na suprotnu stranu puta, odbio se od ivičnjak i vratio u moju traku u kojoj se desnim krilom zabio u japanski "isuzu“, koji nije trebalo da bude tu.
Ni dodeljeni advokat tada nije verovao šta radim, savetovao je da ne žurim sa prihvatanjem krivice, koju sam ja prihvatila bez oklevanja mnogo pre dolaska na sud, tačnije onog trenutka posle udesa kada sam shvatila da su svi u japanskim kolima i u mom "aleku“, živi, zdravi i nepovređeni, i da je to što ću biti kriva bez svih onih strašnih posledica kakve su mogle da se dese, sam dar sa neba.
Ni moj muž nije verovao, kada je u nekoj selidbi, decenijama kasnije, među papirima našao i moju presudu iz suda u Kotoru, iz koje se vidi da ja više od 20 godina pogrešno mislim da sam kriva za sudar u kom je po svim saobraćajnim propisima krivicu snosio onaj moj Čeh. A ja nisam verovala da on misli da je to pogrešno.
Povezane vesti
Niko od okupljenih posmatrača na magistrali tada nije verovao ni da je mom "aleku“ oštećeno samo krilo, i to ne od udarca u "isuzu“, nego od udarca u zidić u koji sam se zabila pošto sam udarila u Čehe koji su zgužvani završili negde iznad puta. Nisu verovali da kamion uz pomoć sajle nekoliko puta bezuspešno pokušava da ispravi krilo mog "aleka“, a ono ni makac.
"Šta je ovo?“, zapitkivali su me radoznali kibiceri okupljeni na mestu udesa, a ja sam onako uplakana,, ali ne bez ponosa odgovarala kratko:"Aleko, Rus“.
Okupljeni su u neverici vrteli glavom i ne odvajajući oči od "aleka“ kao od nekog tehnološkog čuda među sobom komentarisali: "Ovo samo Bubanja može da sredi“.
Niko nije verovao da će Bubanja usred sezone prihvatiti da radi još jedan slupani auto, ali kad se lokalna automehaničarska legenda Bubanja, ne znam mu ime, pojavio na licu mesta i kad je video da neutešno plačem pored olupine, namrštio se kao da ne može da sluša moje cviljenje i pitao: "Čiji ti je to auto?“.
"Ta...tatin“, odgovorila sam ne prestajući sa grcanjem.
"Dobro, popraviću, nemoj ništa ni da mu kažeš, samo prestani da plačeš molim te“, naredio mi je Bubanja. I prestala sam.
Bubanja je onda odšlepao mog "aleka“ u svoje dvorište puno olupina u neko selo Radanovići, udaljeno nekoliko kilometara od aerodroma i nekoliko od Kotora, gde mi je, da me uteši, pokazivao potpuno uništena kola koja je uzeo da vrati u prvobitno stanje. "Ovo je ništa, ne brini, tata neće ni da primeti“, ubeđivao me je.
Povezane vesti
Ni sama danas ne verujem da sam se tada nalazila u samom srcu najstrašnije balkanske mafije, jer se ti Radanovići nalaze odmah tu do sela Kavači i Škaljari, za koje ću čuti koju deceniju kasnije.
Danas mi niko ne veruje ni kad pričam kako je crnogorski policajac vikao na građanina Evropske unije, dobro u to vreme samo kandidata za EU, da bi zaštitio jednu Srpkinju. Dok je taj nesretni Čeh sa kojim sam se sudarila besno vikao unoseći mi se u lice "kretenu debilni“, a ja se tresla u šoku još misleći da sam nekog ubila, onaj crnogorski policajac je samo bacio pogled u moju ličnu kartu, video prezime i bez razmišljanja se kao neki veliki grizli ustremio na onog Čeha i počeo da grmi: "Šta se dereš na devojčicu, vidiš da se uplašila“.
Malo ko može da poveruje kada prepričavam kako se u tom trenutku oko nas skupila velika grupa ljudi koji su svi krenuli da me brane od Čeha, iako sam ja uporno ponavljala da sam ja kriva, da me je iz te gomile ljudi jedan dečak od dvanaestak godina sve vreme tešio i onda, shvativši da nemam nikakav smeštaj, poveo svojoj kući gde su mi njegovi roditelji ponudili da ostanem kod njih besplatno dok se sve ne sredi.
Niko mi danas ne veruje da se tada na Žanjicama, na kojima sam na kraju završila sa ono dvoje mojih prijatelja, nije mogao naći nikakav, a ne luksuzni smeštaj o kome se ovih dana govori u vezi sa aferom "avion pun mladića iz Srbije“, i da si na Žanjicama tada mogao samo da spavaš u šatoru, bez ikakve vode osim morske, okružen nekakvim divljim psima čije su senke promicale oko šatora na plaži rezervisanoj za one koji vide neko zadovoljstvo u tome da bez moranja peru sudove i sebe u moru. Najbliži "luksuz“, ako se to tako može nazvati, bio je onaj iza brda, gde se nalazi seoce Rose, omiljeno letovalište beogradskih glumaca. Nagoveštaj luksuza davali su, doduše, i oni brojni gliseri koji su svako malo, u po bela dana, prolazili pučinom, a koji su, kako su nam objašnjavali meštani, švercovali cigarete naočigled svih.
Niko tada nije verovao da će se za samo osam godina Crna Gora održati referendum o odvajanju od Srbije iz zajedničke države, poslednje Jugoslavije, i to samo četiri meseca posle železničke nesreće na pruzi Beograd-Bar u kojoj je poginulo 47 ljudi, a povređeno oko 240, među njima i 30-oro dece, zbog čega su u Beogradu ljudi u dugačkim redovima čekali da daju krv za povređenu braću u Crnoj Gori. Niko nije mogao da poveruje ni da je moguće i da se za samo dve godine od tog reda za davanje krvi u Beogradu može desiti da Crna Gora prizna nezavisnost Kosova. A neki još ne veruju da je samo pet godina od odvajanja od Srbije Crna Gora donela zakon koji ujedinjenje Srbije i Crne Gore 1918. godine vidi kao nasilnu aneksiju, a Srbiju, valjda, kao okupatora. Mada, iako sad ne verujete, to i ne mora da bude tako loše. Kako to, pitate se? Pa, je l’ vi vidite kako se Crna Gora odnosi prema okupatorima? Ko je lud da im bude brat.
Komentari (0)