Da li ste ranoranilac ili noćna ptica: Ko je srećniji i koliko nam je sna zapravo zaista potrebno?
Komentari10/05/2026
-13:38
San je jedan od najvažnijih preduslova za dobro fizičko i mentalno zdravlje, ali savremen način života sve češće narušava naš prirodni ritam odmora. Dok neki bez problema ustaju u zoru, drugi najbolje funkcionišu kasno u noć, a granica između navike i mogućeg poremećaja sna često nije jasna.
Koliko sna nam je zaista potrebno, postoji li idealno vreme za spavanje i da li je popodnevna dremka korisna ili štetna, za Euronews Srbija je objasnio neurolog Aleksa Pejović. On je rekao da postoji jedna vrlo zanimljiva klasifikacija na "ševe" i "sove" u zavisnosti od toga da li ste ranoranilac ili noćna ptica.
"Otprilike nekih 40 odsto ljudi spada u tu grupu ševa. Ševa je ptica koja ustaje rano, budi nas u stvari svojom aktivnošću i to su ljudi koji optimalno funkcionišu u tim jutarnjim satima, svoj neki maksimum produktivnosti doživljavaju u ranim, da kažemo, prepodnevnim i ranim popodnevnim časovima. S druge strane imamo i te noćne ptice sove kojima je jako teško da se ujutru probude. Oni će se probuditi verovatno negde oko podneva, ali će takođe imati svoj maksimum i kasnije tokom dana", rekao je on.
Na pitanje ko je od njih srećniji, Pejović objašnjava da su ljudi srećniji onda kada vode život u skladu sa svojim mogućnostima i sa svojim unutrašnjim bićem.
"Svet je malo nepravedan prema noćnim pticama. Ja lično sam ševa, nemam problem, ali ovo je svet koji je dizajniran prema potrebama ševa. Većina nas ima smenski posao, odnosno ima tačno radno vreme: ustaje se u 8:00 ili u 9:00 se ide na posao, radi se do 2, 3, 4 i kasnije se odmara i tako dalje. Znači, to je jedan svet koji je dizajniran po potrebama ševa. Znači, ševa nema problem da se probudi ujutru. Kada radi, ona je najproduktivnija i tako dalje. A s druge strane, kada pokušate sovu da naterate da ustane rano, ona mora da ustane rano zbog posla, onda mora da radi onda kad njeno telo nije u optimalnom da radi, taman kad može da da svoj maksimum ona ide kući, onda se muči da zaspi, zapravo ne može da zaspi do 12:00, 1:00, 2:00, i opet je terate da se da se ovaj budi ujutru. I onda nije nerazumljivo zašto ti ljudi osećaju veći stepen anksioznosti, zašto su lošije volje i tako dalje. Zato što su oni hronično deprivirani. Tu čak postoji i medicinski termin za to, to se zove socijalni džetleg. Džetleg je jedan fenomen koji nastaje kada letite avionom, pređete više od tri časovne zone u cugu i onda osetite u stvari poremećaj tog unutrašnjeg biološkog časovnika. Kada dođe vreme da spavate, vi ne možete da spavate jer u vremenskoj zoni iz koje ste došli, vi praktično u to vreme ste maksimalno budni. E, sove su te koje zapravo na svojoj koži proživljavaju džetleg non stop, zato što prosto njihov biološki unutrašnji časovnik i ritam nije usklađen sa potrebama", rekao je on.
Kako je dodao, takvi ljudi se obično nazivaju i "spavalicama", ali napominje da ovde nije reč o stečenoj stvari, već da je mnogo toga determinisano genetski.
"Protiv genetike čovek može u nekoj meri da se bori, ali ne može da je savlada u potpunosti", naveo je on.
Povezane vesti
Na pitanje kada je pravo vreme uveče da se ode u krevet, neurolog objašnjava da je to individualna stvar - pravo vreme da odete na spavanje je ono koje će dovesti do toga da se ujutru probudite odmorni.
"Zaista postoje ljudi koji su kratki spavači. Dakle, tokom spavanja dolazi do čišćenja nagomilanog đubreta u nervnom sistemu. Nervni sistem kad je aktivan, on proizvodi neku određenu vrstu otpada i onda praktično ti naši đubretari, dok mi spavamo, oni dođu kao pod okriljem noći i to počiste. I sad imate ljude koji imaju vrlo razvijenu tu službu i oni mogu, recimo, u roku od 3, 4, 5 sati da počiste svo to đubre koje se nagomilalo. I to su ti kratki spavači. Znači, to su ljudi koji mogu da spavaju 3, 4, 5 sati, ustanu i funkcionišu potpuno normalno. Međutim, najveći broj ljudi ima potrebu da spava minimum 7 do 8 sati, ali to je sve individualno. To zavisi i od uzrasta, recimo. Recimo, adolescenti, oni bi trebalo da spavaju otprilike 9, 10 sati. To je, znači, populacija koja je hronično deprivirana, zato što oni zbog potreba da se druže, izlaze i tako dalje, obično ne spavaju koliko je potrebno, dok, recimo, sa godinama potreba za spavanjem opada", rekao je on.
Kako napominje, ako bismo morali da utvrdimo, reklo bi se da je sedam sati je neki minimum, osam sati je optimum za spavanje.
"Bitno je, mnogo je bitnije možda i od samog vremena ta rutina, odnosno da mi možemo na neki način, ako uspostavimo rutinu, da utreniramo naš mozak da, ako uvek idemo na spavanje u 10:00 ili 11:00 uveče i budimo se uvek ili u 6:00 ili 7:00, da našem mozgu pošaljemo poruku: Aha, ovo to je tvoje vreme, za to vreme treba da ukloniš taj otpad", rekao je on.
Opširnije o ovoj temi pogledajte u video prilogu na početku teksta.
Komentari (0)