Kolumna "So na ranu": Mi, publika

Pa, nešto se, valjda, i ja pitam. Nego koga će, ako neće mene, koja sam odslušala pet sati Vagnera, u onim neudobnim foteljama na balkonu Kolarca, plus svako malo po nekoliko sati opere u bioskopu kad daju direktne prenose iz Metropolitena, a kamo Fantom iz opere, nigde drugo nego na Brodveju u pozorištu u kome jeftinim kartama nagrade sve one koji savladaju strah od visine i popnu se do sedišta u predzadnjem redu, da ne pominjem slušanje i gledanje celog baleta Labudovo jezero, integralne verzije, one što u Rusiji puštaju na televiziji kad umre neko važan, cirka dva i po sata, sa pauzama skoro četiri, mala deca su počela da plaču od nervoze posle prvog čina, a ja tek posle trećeg. To, ako neko traži kvalifikacije. 

A ako ćemo o pravu, pa imam, valjda, neko pravo i kao najlojalnija publika, da ne kažem lojalista. Ako bez Delija sa severa niko ne sme da pomisli da postavi ni trenera Crvene zvezde, a ne direktora, e, pa bogami, neće ni direktora Beogradske filharmonije da postavlja neki trombonista koji nije bio tamo kad se izvodio Mocart, nego ja, jer Mocart može bez trombona, ali bez publike ne može. Na kraju, za razliku od tromboniste i neke tamo violinistkinje, ja imam i neformalno muzičko obrazovanje stečeno na višesatnim obukama "Kod Bata Lakija" na Ledinama što je obrazovanje koje košta više nego božićni koncert u Šenbrunu, na kome sam takođe bila. Eto. 

Dakle, ima da se pitamo i mi. Publika. Ako ćemo da se vraćamo na samoupravljanje, i ako će neki trombonista i violinistkinja da odlučuju ko će da vodi filharmoniju, onda ima da glasaju i oni sa najjeftinijim kartama, ma i oni što ulaze besplatno ako ima slobodnih mesta i ako imaju vezu na ulazu. Filharmonija je malo i naša, što voli da kaže onaj glumac koga ćemo takođe da preispitamo kad se budemo uključili u samoupravljanje u pozorištima.  

I ne samo da ćemo da se pitamo ko će da bude direktor filharmonije, nego i dirigent, pa i to ko će da svira violinu, a pogotovo trombon, a bogami, imamo i neke predloge za repertoar. Što se tiče violine, ja imam jednog odličnog malog violinistu, ne zna sve note, ali skida na uvo sve što čuje, nismo ga još terali da svira Vagnera, ali ne vidim što bi to bio problem. Plaćala sam da slušam i onu violinistkinju iz filharmonije i ovog malog samoukog, i mogu da kažem da on vredi svaki dinar.  

Znači, ako mogu neki trombon (ne tromblon, dotle još nije došlo) i violina da blokiraju izbor najboljeg srpskog dirigenta trenutno za direktora naše filharmonije, onda i mi iz publike imamo pravo da biramo ko će da nam svira i šta. Jer da nema publike, ne bi bilo ni orkestra. Kad bolje razmislim, bez svega se može, i bez dirigenta, i bez trombona, čak i bez violine, ali bez publike ne može. A da ne govorim o tome da smo mi, publika, jedini koji plaćamo tu umetnost iz svog džepa.  

Dakle, mi, publika, kao jedini finansijeri domaćih umetnika, osim države, odlučili smo da blokiramo rad filharmonije ako nas hitno ne uključe u proces odabira direktora ove ustanove koju smo, takoreći, svojim rukama podigli. 

Kako rukama, pitate?  

Pa, ko nije imao žuljeve od aplauza, taj ne zna šta je žulj. Za žulj od tri bisa na stojećim ovacijama oni briselski žuljevi koje su pred kamerama lečili studentima blokaderima nisu ništa. Ko nije zvao Zubina Mehtu da se vrati na scenu još jednom, taj ne zna šta je bol.  

Što se mene lično tiče, priznajem da za drugog našeg dirigenta, osim Suđića i pokojnog Danona, nisam ni čula. A, mi, publika, nešto mislimo, da ako je „Suđa“ jedini živi srpski dirigent za koga je čula domaća publika, ili makar veći deo nje, može biti da je to i zato što je najbolji. To da je on najbolji ne spori ni onaj trombon, a bogami ni violina.  

Pa, šta je problem, pitate se?  

Pa, problem je što su trombon i violina pomešali državnu sa društvenom imovinom i demokratiju sa samoupravljanjem, pa kad direktora državnog orkestra postavi država, trombon i violina misle da je, ako je država njihova, onda i državni orkestar njihov, a ako je njihov orkestar onda oni imaju pravo da postavljaju direktora, inače će da blokiraju filharmoniju. Isto k’o oni studenti. I studenti misle da su državni fakulteti njihovi, samo zato što je država njihova, pa i oni traže da biraju profesore, dekane i rektora, inače će da blokiraju fakultete. Ili oni glumci što svaku predstavu pretvore u politički miting o trošku publike, koja, izgleda, nema ni svoju državu, ni svoje pravo, a pogotovo ne ukus, jer odavno su nas naučili da je cvrčak elita, a mrav običan šljaker čiji je jedini kvalitet što zna da radi i kao takav treba da bude srećan što pored osam sati rada i sna ima i osam sati kulturnog uzdizanja onako kako mu odrede glumac, trombon i student.  

E, pa, mi, publika, koja sama plaća karte za predstave koje nam igraju ovi na državnim jaslama, odlučili smo da stvari postavimo na svoje mesto. 

Dakle, da se vratimo na naš orkestar. Takoreći filharmoniju. Dakle, ako oni odluče da neće da sviraju, nećemo ni mi, publika, više da slušamo. Dok ne pitaju i nas. Dakle, publiku. Pa da vidimo ko će duže da izdrži. Pa, nije filharmonija jedino mesto gde može da te pogodi Maler.  

Za razliku od ovih blokadera koji neće da razgovaraju ni sa državom ni sa opozicijom, mi publika smo otvoreni za saradnju. Nama je svejedno, može i taj vaš plenum, možemo i na izbore, mi publika se toga ne bojimo, nas je više čak od orkestra i uprave zajedno, jer orkestar kad su svi zdravi i ne blokiraju ima manje od 100, a u veliku salu na Kolarcu stane nas skoro 900. I do sad smo slušali šta ste svirali, a sad smo rešili da svirate šta nam se sluša.