Kolumna Inflacija moralizma
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Pre neki dan sam na jednom predavanju saznala za veoma zanimljiv fenomen kod pojedinaca – sklonost da se događaji tumače daleko dramatičnije, opasnije i konačnije nego što oni zaista jesu. Ovaj fenomen, koji može imati različite uzroke (uključujući i traumu), spada u grupu „kognitivnih distorzija“ – svojevrsnih grešaka u rasuđivanju, koje su usko vezane za to kako nastaju naše psihološke odnosno emotivne reakcije na svet i događaje oko nas. Često se naziva „katastrofičnim mišljenjem“ ili katastrofizacijom.
Po profesorki Toni Bernhard, radi se o „misaonim obrascima koji su povezani sa iracionalnim “napumpanim” (sic!) mislima koji remete jasnu percepciju realnosti“. Pojedinac koji katastrofizuje ne vidi problem koji se može i treba rešiti, već propast koja dolazi. Potpuno je jasno da je pojedinac u takvom stanju podložan iracionalnom ponašanju, spremnosti na dela koje inače ne bi sproveo, a samim time – moguće i osetljivi na manipulacije.
Da li je moguće i šta bi se desilo kada bi, umesto pojedinca, jedno čitavo društvo počelo da razmišlja na takav način? Iz perspektive psiholoških nauka – nisam stručna da govorim. No, ako bismo na momenat uzeli katastrofizaciju kao metaforu za društveno stanje, stičem utisak da bi takav pogled mogao da nam otvori još jedan smer u pokušaju razumevanja društvene krize u kojoj se nalazimo. Ne samo u Srbiji – ali svakako i u Srbiji.
Svakog dana slušamo da živimo u „istorijskom trenutku”. Svaki dan je presudan. Svaki protest je poslednja šansa. Svaki izbori su borba za opstanak. Svaki politički sukob predstavlja se kao konačni obračun dobra i zla. Svaki problem koji se javi je pitanje života i smrti. Kada bismo se na trenutak samo izmakli iz hiperuronjenosti u ova dešavanja, samo letimičan pogled na ovaj „spisak“ bio bi dovoljan da se shvati koliko je takva perspektiva – iščašena.
Problem sa njom nije samo što proizvodi anksioznost, već upravo što nas udaljava od objektivnog (koliko je to moguće, naravno) odnosa sa stvarnošću. Ukoliko se slažemo sa Bizmarkom da je politika umeće mogućeg, a da je moguće u tesnoj vezi sa realnim, onda katastrofizacija kao greška u rasuđivanju postepeno vodi tome da u takvom stanju vremenom postaje nemoguće uopšte politički misliti.
Poslednjih meseci srpska javnost živi upravo u takvom režimu stalne hitnosti. Različiti mediji, NVO, javne ličnosti, popularni umetnici i sportisti, profesori, nastavnici i ostali – kao da su upregnuti u jednu mašinu da stvore pogled na stvarnost koji po mnogo čemu podseća na stanje uznemirenosti u kojem se nalazi pojedinac koji katastrofizuje.
Kada se masa ljudi dovede u stanje da se počne ponašati kao da živi u svojevrsnom kraju sveta, ona postaje daleko podložnija manipulaciji i upotrebljivija za bilo koji cilj koji je tog trenutka u pripremi. I upravo tu nastaje zanimljiv paradoks. S jedne strane, što je više osećaja katastrofe, to je manje politike. S druge strane, što su akteri ubeđeniji da je to što rade „politika“, sve zapravo političke dileme se stavljaju u zagradu.
Povezane vesti
Kada se tome doda da živimo u doba u kojem se na politiku po svim istraživanjima gleda kao na jednu gadnu i prljavu stvar, kojom zapravo niko častan ne želi da se bavi, na mesto politike dolazi – moralizam. Jer, kada verujemo da živimo katastrofu, više ne tražimo politiku, tražimo – spasenje, najčešće oličeno u nekoj infantilizovanoj, dekontekstualizovanoj i naivnoj predstavi o „moralnim ljudima“ i „pravednom svetu“.
Umesto pitanja kakva je ekonomska politika, kakva je spoljna politika, kakav je model razvoja ili kakva je dugoročna strategija države, sve češće slušamo rasprave o tome ko su dobri ljudi, ko su pristojni ljudi, ko je na pravoj strani istorije, a ko na pogrešnoj. Političke kategorije zamenile su moralne kategorije, a arena se svela na neko banalno moralističko prokazivanje neistomišljenika.
Američki filozofi Džastin Tosi i Brendon Vormki za ovaj fenomen koriste pojam „moral grandstanding“ – javnog moralnog samopredstavljanja. Suština njihove teze nije u tome da su ljudi licemeri. Naprotiv, ljudi često iskreno veruju u ono što govore, no na taj način, saučestvuju u daljem pretvaranju javnog prostora u mesto takmičenja u demonstraciji moralne ispravnosti.
U takvom okruženju više nije dovoljno reći: „Ne slažem se.“ Potrebno je reći: „To je zlo.“ Nije dovoljno reći: „Mislim da grešiš, i to mislim iz tog i tog razloga.“ Potrebno je reći: „Ti si saučesnik, ruke su ti krvave, i ne moram da dam nikakav razlog za to.“ Nije dovoljno imati drugačiju procenu. Potrebno je biti moralno osuđen.
Zato danas u Srbiji sve češće imamo situaciju da se politička pitanja raspravljaju kao moralni sporovi. Ako neko postavi pitanje programa, strategije ili geopolitičkog kursa, lako postaje sumnjiv. Ako pita šta dolazi posle smene vlasti, optužuju ga da relativizuje problem. Ako insistira na konkretnim politikama, proglašavaju ga za kolaboracionistu, izdajnika ili korisnog idiota.
Nasuprot tome, svako sebe predstavlja kao poslednjeg branioca dobra. Budući da su „moralni standardi“ u kontekstu stalnog proizvođenja lažne katastrofe i forsiranja „hitnosti“ toliko uprošćeni i odvojeni od svake realnosti po samoj svojoj logici objektivno nedostižni, oni se zapravo postižu na najlakši mogući način – biranjem „prave strane“.
Postaje potpuno nevažno ko je neko, šta je do tog trenutka u svom životu uradio ili postigao, da li je i na koji način doprineo nečemu zapravo dobrom u društvu i da li zapravo poseduje bilo koji kvalitet koji bi makar na tom banalnom nivou opravdao tu poziciju moralne superiornosti. Danas biti blokader znači biti kršten u bastionu liberalne moralnosti.
Povezane vesti
Čak se i najveći zločin iz te perspektive – biti na bilo koji način povezan s vlašću – automatski briše ako se vikne jedno moćno „pumpaj“. Podigne se pesnica na balkonu Rektorata. Pljune se milion vernika zarad izmišljenih milion evra. Zalepi se krvava šaka na džip koji je nesumnjivo pošteno zarađen. I nikada se ne govori o tome kako ste stigli tu gde jeste.
U narodu istraumiranom poput srpskog, naviknutom na prave katastrofe ali potisnute u vremenu bez njih, stvaranje atmosfere sudnjeg dana i davanje sebi uloge – ne više ni pravednika, već sv. Petra lično, isturanje moralizma u prvi plan predstavlja jednu jednostavnu, ali beskrajno snažnu taktiku manipulacije.
S jedne strane, na momenat može biti dirljivo da u vremenu vladavine ogoljene sile i cinizma postoji narod tako opterećen nekakvom iskonskom pravednošću. Ali s druge strane, kada ta tobože pravednost uzme oblike čak ni ne previše kreativnih i lenjih rešenja iz bilo kog tekstbuka obojene revolucije, pa se pretvori u nekakve povike o korupciji, mafiji, lopovima, glupom i zadojenom narodu, i ostalo, onda ovaj proces ne predstavlja samo imanentnu opasnost.
Kao što prekomerno štampanje novca proizvodi inflaciju valute, tako i prekomerna proizvodnja moralnih autoriteta proizvodi inflaciju moralnosti. Njena vrednost pada. Na duže staze gledano, ovakvo obesmišljavanje ideala zapravo vodi dodatnom urušavanju i same moralnosti, koja je uvek, ali uvek, apsolutno suprotna moralizmu.
Samim time, ne samo da se stvara svet u kojem se onemogućava odnos sa realnošću koji nije distorzovan, u kojem se ukida i sama mogućnost političkog mišljenja, nego i ono u čije ime to radimo – moral – postaje možda i najveća manje vidljiva žrtva tog procesa. Nisam u poziciji da ikome govorim gde se moral može pronaći; jedino izvesno je da ga nimalo nema – u samom moralizmu.
Komentari (0)