Kolumna Antipolitički barometar

Četiri dana nakon okončanja onoga što će postati poznato kao dvanaestodnevni rat Izraela i Irana, Vidovdan 2025. provela sam u Torinu, na levičarskoj konferenciji o političkoj ekonomiji i pravnim aspektima BRIKS+ zemalja. Trudila sam se da ne ulazim na društvene mreže i ne pratim dešavanja u Beogradu. 

U 12:44 fotografisala sam neočekivano bedni plastični sat na zidu u holu te velelepne zgrade u tom prebogatom gradu, razmišljajući da su mermerne stepenice ispod mene verovatno starije od zemlje koja okupira Kosovo i Metohiju, no značajno mlađe od okvira prozora na zadnjoj strani Visokih Dečana. 

Dan sam odlučila da provedem sa iranskim doktorandom koji je, kao i ja, isključivo razmišljao o – Iranu. Bio je ljuti protivnik "iranskog režima", tvrdio je da je BRIKS brod od papira, pričao o pravima žena, o važnosti sekularizma kao tekovine modernosti (podrazumevajući Zapad kao jedinu modernost), govoreći – gotovo s prezirom – o fanatizmu svojih sunarodnika koji je video kao suicidalnu katastrofu. 

Sve to mi je zvučalo potpuno neverovatno. U njegovoj skici sveta ispod Rej-Ban naočara nije bilo baš ničega drugačijeg od onoga što bih očekivala da čujem od bilo kog zapadnog aktiviste – pogođeno je svako opšte mesto, ispraćena je celokupna logika misaonog toka stvaranog decenijama američke meke moći koja je još uvek po snazi miljama ispred svake druge. 

Kako je konferencija odmicala, a naše puš pauze postajale sve češće i duže, njegova uznemirenost bivala je sve očiglednija. "Poslednje dve nedelje bile su pakao, i plašio sam se i očajavao samo zbog jedne jedine stvari". Da Amerika neće postići svoje ciljeve? Da neće pasti "iranski režim"? Da će biti odmazde prema njegovim sunarodnicima istomišljenicima, koji nisu delili tu sreću s njim da na sve gledaju iz italijanskog akademskog renesansnog zamka? 

"Let kući mi je otkazan dva dana pred početak rata. Jedino čega se bojim je da zbog toga neću umreti u Iranu pod imperijalističkim bombama sa svojom braćom". Isprva mi se učinilo da ga nisam dobro čula, ali bez i da sam ga pitala, ponovio je poslednju rečenicu više puta, kao molitvu, svaki sledeći put sve tiše i sve brže. 

Logika nije ispoštovana. Negde, na nekom nivou daleko dubljem od kognicije, od obrazovanja, pa čak i od njegovog nesumnjivo privilegovanog klasnog položaja – nešto je ostalo neprobojno. Ljudi su smislili logiku kako bi svet za njih dobio koherenciju, ali sami ljudi ostaju jedna sasvim nelogična bića. 

Srbi, uostalom i ja tog Vidovdana kao "tekstbuk" primer istog, imaju dva osnovna eskapizma: jedan u prošlost i starost Dečana, drugi u džinovsku nadu zvanu BRIKS. Oni naravno nisu odvojeni: za većinu nas, jačanje BRIKS-a vidi se kao jačanje nade da će se okupacija Kosova i Metohije jednog dana okončati. No dok o Kosovu i Metohiji ipak znamo mnogo, a osećamo mnogo više, BRIKS za nas najčešće ostaje jedna nepoznanica i samo utoliko što je nepoznanica i može tako često da se koristi kao osnovni odgovor na to šta kao država, kao okupirana država, u spoljnopolitičkom smislu mi uopšte i možemo da radimo drukčije od ovoga što se radi. 

No ukoliko se zaobiđe srpska tendencija da se na stvarnost gleda dečijim bajkovitim očima i da se sve deli na apsolutno dobro i apsolutno zlo, i potom u skladu sa tim viđenjem biraju strane, samim članicama BRIKS-a je savršeno jasno da se pre radi o organizaciji koja povlači milion pitanja, milion nijansi sive, nego što ona sama po sebi u ovom trenutku može biti bilo čiji ultimativni odgovor i/ili rešenje. 

Irancima i Rusima na ovoj konferenciji najveća briga bilo je pitanje nafte. U odnosu spram zapadne aždaje stvari stoje donekle čistije, iako za Ruse Evropa nije isto što i zapad, i sebe i dalje u određenoj meri vide kao deo iste, dok za Irance to nije tako. Ali s obzirom na Kinu, Iran i Rusija se samom logikom stvari nalaze u konkurentskim odnosima. Prekid izvoza iranske nafte Kini na kraće staze ekonomski jača Rusiju, ali na kraće staze slabi Iran; na duže staze, jačanje Rusije pomaže Iranu, naravno. I tako dalje, i tako bliže. 

No nijanse su decenijama doslovnog ispiranja mozgova u Srbiji postale najveći problem. Pomenite bilo koju, doslovno citirajte sumnje ili nedoumice bilo kog svetskog vođe koga deo nacije obožava ali ne recite da je on u pitanju, nazvaće vas izdajnikom. Kada sam letos podelila izveštaj ruske spoljne obaveštajne službe o pokušaju obojene revolucije uredno potpisan na kraju, neki od najvećih rusofila napali su taj post (valjda jer nisu čitali do kraja) uvereni da su u pitanju moje reči. 

Ne znam koliko je puta potrebno ponoviti da živimo – ne samo u sudbinskim i neizvesnim – već u izrazito komplikovanim vremenima. Takva vremena zahtevaju mudrost, strpljenje i baratanje nijansama. Iranski vrhovni vođa ajatolah Hamnei svesno je odabrao da ne pobegne, da priloži i tu poslednju žrtvu sopstvenog života, ne samo kako bi dao dodatnu snagu svome narodu, već i zato što je znao da iza njega stoji ozbiljna državna i vojna struktura. Konačno, iza njega stoji i moj iranski poznanik, ma koliko politički bio protiv svega što je Hamnei predstavljao. 

Srbi nisu Iranci, iako smo mnogo sličniji nego što neki naši petokolonaši vole da veruju. Volimo da navijamo, želimo da se osećamo da učestvujemo u svetskoj istoriji i kada ne učestvujemo ni u sopstvenoj, skloni smo kolektivnim i ličnim amnezijama, dok paradoksalno prosečna osoba na ulici ima razvijenije i verovatno daleko ispravnije shvatanje geopolitike i sveta od doktora nauka na nekom od fakulteta Ajvi lige. 

Naša Ahilova peta jeste nestrpljivost i nemogućnost da se "odabere svoja bitka". U poslednjem istraživanju NSPM-a, nazvanom "Geopolitički barometar", po prvi put postoje kolebanja po pitanju našeg odnosa prema prijateljskim državama, a dinamičan je i odnos prema EU i BRIKS-u. 

"Rusija se (sa 24,5 odsto) nalazi na prvom mestu prilikom izbora najbliskijih zemalja, ispred Mađarske, Nemačke i Kine, iako je tu uočljiv određeni pad, s obzirom da je u nekim ranijim istraživanjima taj procenat išao i znatno preko 30 odsto. Da ima nekih novih trendova u geopolitičkom pozicioniranju, još je vidljivije na osnovu tabele i srednjih ocena koje su ispitanici dodelili pojedinim zemljama, kao potencijalnim i poželjnim spoljnopolitičkim akterima, gde su Mađarska (?!) i Kina po prvi put pretekle Rusiju, kako po broju najviših, tako i po najmanjem procentu negativnih  ocena".

Ovo je kvantitativno istraživanje i nemamo jasne odgovore zašto je došlo do ove promene. No ne bih rekla da bi bilo preterivanje istaći da su unutrašnja previranja u Srbiji i stav koji je Rusija zauzela prema njima moglo biti jedno od objašnjenja. Ukoliko je to istina, ispostaviće se da su nam, kao "državnotvornom" i "istorijskom" narodu, ponovo pomalo pomešani lončići. 

Nemam nikakve sumnje da bi većina našeg naroda, koliko god podeljenog i ostrašćenog, sutra izgovorila istu rečenicu kao moj slučajni iranski poznanik iz Italije. Ono čega se plašim je da i pre nego što bismo bili stavljeni pred takav izbor, sami sebi bi situaciju učinili – i već je činimo – beskonačno težom. Istina je jedna, ali politika nije. Politika je uvek u nijansama.