Imate li kosture u ormaru?
Svi vi koji danas jurcate za slobodama i pravdom, urlate protiv korupcije, prizivate demokratiju, tražite istinu i odbacujete svakoga ko je bezub, neobrazovan, ko ne skače, ko je socijalni, politički i moralni Ćaci.
Pitam zbog slučaja Jasmine Milanović Ganić, tužiteljke Tužilaštva za organizovani kriminal, koja je, zbog korupcije, gonila Gorana Vesića i Tomu Momirovića.
Pitam zbog žene izuzetne karijere, jasnog stručnjaka za korupciju, koja je napredovala, radila ozbiljne slučajeve, stigla na visoku poziciju, postala autoritet, i važan deo pravosudne vlasti.
Pitam, zato što je iz njenog ormara ispao poprilično veliki kostur: svojevremeno je, kao mladi tužilac, valjda i tada željan pravde, potpisala optužnicu protiv Slavka Ćuruvije, tražila zatvorsku kaznu za njega, nekoliko meseci pre nego što će biti ubijen.
Dosta neprijatan početak, sjajnog nastavka.
Negde bi, zbog toga, moguće, bila lustrirana. Negde, u neka druga vremena, uvaljana u katran i perje, negde, kao u bivšoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, verovatno i na brzinu streljana, kolaboracija je bila veoma ozbiljan prestup.
Opet, ja nisam pristalica ni jedne od tih kazni, svaka mi izgleda mnogo veća od samog dela neke omladinke koja se borila za poziciju i karijeru i bila spremna da uradi i sve ono čega su se drugi klonili, i to ne zato što su bili bolji od nje. Jok, nisu. Samo su bili iskusniji.
Takođe, jasno mi je i da je posle Miloševića, broj "saučesnika" bio dosta iracionalan, neutvrdljiv, i zavisio je više od subjektivnih odnosa sa novom vlašću, nego neke objektivno dokazive krivice, bilo čije.
Prosto, loše je bilo vreme, opasno, i ljudi su se dovijali, sklanjali, ćutali, učestvovali, ili pravili ludi, tek da prežive, tek da kroz sve to što manje oštećeni prođu.
Ko da im sudi? Ko je tako moralno superioran, bezgrešan, da baci kamen na njih?
I zašto bi to radio, bilo ko, posle skoro trideset godina, retroaktivno?
Uostalom, posle Slobe, život je morao da se nastavi - pekari su morali da peku hleb, novinari da pišu, zidari da zidaju, sudovi da sude, tužilaštva da tuže, i ko je mogao sve to odjednom i da zameni, kazni i nađe nove, neukaljane i besprekorne, bezgrešne.
Hoću da kažem, nije se progledalo kroz prste zato što je neko bio lenj, ili nije hteo, nego zato što je bilo previše ormara sa kosturima.
I to je ok, Jaspers je odavno pisao o metafizičkoj krivici (za koju nema kazne), Berđajev je, još ranije, utvrdio da je posao svakog od nas da sudi isključivo samom sebi, a da ostale pokuša da objasni i razume, i niko tu nema ništa posebno da doda.
Hoću da kažem, smeta, u celoj priči, samo zaborav.
I broj onih koji su negde pažljivo sakrili, zatrpali i ormare i kosture, i sada se prave da ih nikada nisu ni imali.
Broj naknadno i iznenada bezgrešnih smeta. Broj moralnih sudija, broj onih koji su sopstvene živote i karijere proglasili za uzorne, besprekorne i toliko čiste da iz toga čak crpe pravo da druge diskvalifikuju, ili, kao u slučaju tužiteljke, šalju pravo u zatvor, na popravku.
Smeta to što, danas, kada svako gotovo sve može, kada je javni prostor prenatrpan pozivima na streljanje, šutiranje, jahanje, dinstanje, prženje, i to bez ikakvih posledica, ima toliko onih koji, bez obzira na sopstvene kosture i ormare, na svinjarije, nepotizam, ćutanje, učestvovanje, pokoravanje… misle da imaju pravo da taj diskurs ne samo podrže, nego i promovišu.
I da osuđuju, ocenjuju, odstranjuju, preziru, kažnjavaju… na osnovu morala koji im je toliko puta falio, a da se zbog toga ni najmanje nisu potresali.
I ne samo da rade to, nego i sopstvenu bedu proglašavaju za nešto uzvišeno, za polaznu tačku sa koje mogu, ako ništa drugo, da dele lekcije.
I ne znam kako je bilo drugima, ali meni je bukvalno gađenje izazvao nastup jedne cenjene glumice, koja je nedavno držala govor studentima.
I koja je, teatralno naričući, govorila kako su oni (njena generacija), ćutali, saginjali glavu, i kako sada ovi (nove generacije), treba da budu glasni, da idu okolo uzdignutih glava.
Stvarno? A zašto si nesrećnice ćutala, ja nisam. Zašto si saginjala glavu, ni to nisam. I nisam jedini. I zašto mi sada pričaš da si bila poprilični bednik, praveći od te jadne životne epizode neki kvalitet. Ako si se ti promenila, doduše u neka mnogo bezopasnija vremena, valjda mogu i ostali. To si htela da kažeš?
Da je sada sve ok, sa promenjenima. I da danas ništa neće da im bude zbog toga, bez obzira na tvrdnje s one strane, kojima se stvarnost predstavlja kao koncentracioni logor u kojem i za pogrešni pogled pada glava, a kamoli za reč.
Kako da vam kažem, da je stvarno tako, da živimo u Gulagu, cenjena glumica bi ćutala, baš kao što je ćutala onomad.
I nije u tome bila usamljena. Ni slučajno. Što bi rekli, gromoglasna ćutnja je vladala. I snimani su filmovi, dobijane nagrade, pisane optužnice, pravljene karijere, život, koji je za Ćuruviju zaustavljen, u toliko drugih slučajeva nikako nije smeo da stane.
I nije moglo da se desi da, zbog rata, represije, ili Slavkovog streljanja, Bjelogrlić odbije da glumi u filmu za koji je pare davala, na ovaj ili onaj način, Miloševićeva država. Za nju nikada nije rekao da je "zverinjak".
Nije ni akademik Kostić vratio nagradu grada Beograda, zbog Vukovara, ili Sarajeva.
Nije niko od raznih profesora, glumaca, rektora, intelektualaca, sekund svoje karijere žrtvovao zarad opšteg dobra, da ne pričamo da su sva priznanja i novci bili i te kako dobro došli, moralo se preživeti.
I sve bi to bilo ok, da danas, baš oni, nemaju tu sumanutu potrebu da izigravaju bolji deo društva. I borce za pravdu, moralne sudije, bezgrešne delioce kazni.
Da nisu toliko napadni u isticanju tuđih mana, dok svoje zaboravljaju. Da se ne razbacuju prezirom prema drugima, samo da bi izbegli da prezru sebe.
Zato, da vas pitam ponovo. Imate li kosture u ormaru.
Razmislite o tome.
Pre nego što nekome sudite.
Pre nego što podignete optužnicu.
Komentari (0)