Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Balkanski poker dobrih i loših karata

Situacija u kojoj jedna proevropska Ana Brnabić istrajava uz Aleksandra Vučića, a plemenski akademik Mile Lompar podržava navodni studentski pokret, otkriva tragikomičnost današnje Srbije. Niko sa strane, ni bliže susedstvo, ni EU, nema želje da odatle izvede neke logičke zaključke, već reciklira poemu o balkanskom diktatoru i poštenoj deci. Ono što posmatračima izmiče je da se tradirana paradigma o nosiocima ideologije nacionalizma uglavnom raspala u ovom veku. Na Balkanu se više ne igra poker nacija, već država. Istrajavanje na starijoj interpretativnoj matrici kompromituje rezultate. Analitičari su došli do kraja prošlog veka i blokirali ga. Onako kao fiktivni narod Tarelijanaca iz Star Treka, za koje komandant Riker kaže da su dostigli znanje ljudi iz dvadesetog veka, "a ako si budala, ništa ti više ne treba".    

Patologije srpskog društva devedesetih su imale veze sa shvatanjem nacije, današnje sa shvatanjem države. Ona, država, je od pobunjenih aktera ontološki otvorena sa svih strana. Za njih je država gradilište na kom se planovi dnevno menjaju ka skromnijem objektu. Jer kad se država dovoljno skupi i istranšira, onda će i da ozdravi. Ako usput odu Republika Srpska, u perspektivi Vojvodina i Sandžak, konačno formalno i Kosovo, to je cena dobrog dela. Samo da On ode, što ostane narod će pozlatiti. 

Nacije su dosadile i bogu i ljudima. Sad granica urgentnosti ne ide preko očuvanja nacije, već države. Crnogorci su to odavno shvatili. Kosovski Albanci pre njih. Makedonci su shvatili, ali su katastrofalno odigrali. Bosanskim Muslimanima je odmah posle Dejtona svanulo da je taj dokumenat kraj sna o jedinstvenoj državi, ali sada, kad vide kako se Dodiku zviždi u Beogradu, rastu realne šanse da je dobiju.  

Hrvati su takođe shvatili. Samo tako hrvatski građanski, liberalni i evropski slojevi uspevaju da podnesu klerikalizam i nesocijalizovani plemenski identitet koji se kao cunami razlio nacionalnim prostorom POSLE Thompsonovih koncerata. Takav razvoj ih užasava, ali se pouzdaju u njegovu prolaznost. Postoji hrvatska država, ona je članica evropskih i zapadnih asocijacija, pa su spoljne garancije za opstanak Hrvatske moćne. Ustaški momentum će se u takvom okruženju zaigrati i kad-tad utišati, a ono što ostane biće uravnoteženija država, valjda. Takva je barem nada kod onih koje je moja svekrva zvala "poštenim Hrvatima". 

Koliko je naroda u koliko sati? 

I srpska politika je čula zov vremena. Postepeno se emancipovala od grubog nacionalizma i okretala praktičnijim stranama državotvornosti, onome što je u teoriji nation state, dok u praksi, iz vizure građana, nosi ime "vladajte i ne gnjavite do idućih izbora".  

Problem je da u Srbiji nezadovoljni ne idu na izbore. Osim kad nema izbora, i to hitno, na licu mesta, da se opravda što se nije išlo na izbore. U Srbiji se ne objašnjava, tamo se eksplodira odmah, za sve pare. U rezultatu, vreme u Srbiji ne leči rane. Hrvatska može da čeka, Srbija nema taj luksuz.        

Za primer, jedan lični pogled na ono odakle se krenulo.  

U rano proleće 1990, dok smo oboje radili za Radio Beograd, ja iz Zagreba, on u Beogradu, kolega Nebojša Spaić († 2017) me je uključio u emisiju o budućnosti bilo čega u Jugoslaviji. Nije mi bilo pravo da idemo u živo. Radio Beograd je bio infiltriran pristašama pokreta "Srbija do Karlobaga". Narodna duša je avanzovala u politički program, a zgražavanje nad tvrdoglavošću drugih nacija postalo primarna emocija. Preseljenje srpskih grobova je forsirano kao propagandni adut, bez trunke razumevanja da će zapadni mediji samo ustuknuti pred takvom provalom plemenske svesti. Politika i mediji u Srbiji su gubili sposobnost za racionalnu komunikaciju. U takvoj situaciji, živa emisija je živi pesak.  

Spaić je insistirao, ja nisam želela da ispadnem kukavica, i tako smo se našli u eteru. Razgovor se kretao oko povratka bivših maspokovaca u hrvatsku politiku, Tripala, Gotovca, Dapčević-Kučar, braće Veselica. Bilo mi je kristalno jasno da su oni kamilica prema onome što dolazi, ako se odbije šolja kamilice. Zato je kamilicu trebalo podržati iz Beograda, umesto što se užasavalo da se uopšte našla na meniju. Rekla sam to u programu, samo bez kamilice.  

Kolega iz studija nije bio impresioniran. "Ali koliko dugo će to da trpi srpski narod?", poentirao je Nebojša. Ima tu i drugih naroda, odgovorila sam. Naroda nezadovoljnih onim što radi srpski narod. Tu su se negde dosetili da me isključe.  

Aduti državne svesti   

Onda je bilo, sve je naše, ne damo ništa. Sad od neuhvatljivih i poluanonimnih lidera blokadnog pokreta u Srbiji dolaze poruke dajte sve, jer ništa nije srpsko.   

Šime Đodan je ranih devedesetih prorokovao: "Kad se na Srbiju jednom bace svi njeni neprijatelji, svešće se na Beogradski pašaluk". Đodan je bio nosilac ultra-nacionalizma i rasizma, nije spadao u hrvatsku kamilicu. Od njega se očekivalo da preti.  

Ono što buni u sadašnjoj situaciji je, zašto Srbi sami sebe svode na beogradski pašaluk? Sad ako neko kaže nisu to sve Srbi, to bi bio grubi gobinizam. Srpski su građani, to je dovoljno da se pitaju. Ali koje su blagodeti takvog cilja? Da li to hoće, ili im je samo svejedno? Da li je odsustvo koordinacije plansko ili slučajno?    

Dovoljno je pogledati vesti složene na portalu N1 (27.8.): Opozicionarka Marinka Tepić traži prelaznu vladu da se spreči krvroproliće. Odmah ispod, studentski plenum ne prihvata prelaznu vladu, jer to znači krvoproliće. Drugi plenum kaže da oni nemaju ništa s opozicijom. Treći robespjerovski plenum hoće hitnu smenu dekana Filosofskog fakulteta u Novom Sadu zato što ih javno ogovara da su prljavci.  

Takav haos ima ime. U političkoj teoriji se on zove neposredna demokratija. U formi u kojoj se aktuelno pojavljuje, gori je od komunističkog delegatskog i samoupravnog sistema, jer temeljnije od njega sakriva donosioce odluka i stavlja odgovornost u anonimne ruke. U takav ideološki koktel se može sve uliti, pa i nacionalizam uz razdruživanje teritorija, demokratija sa aliberalnom procedurom, sloboda kao diktatura, odgovornost kao zaštićena tajna, odsustvo inkluzije kao humanizam.     

Na vidovdanskom blokadnom skupu se pljeskalo Starom zavetu i Nebeskoj Srbiji. Dobar deo opozicije se takođe vrti oko starijih ideoloških uporišta kad propagira ekonomski i politički autarkičnu Srbiju.  

Kao da ne prepoznajem mobilizacijske trube iz kasnih osamdesetih! Sa razlikom da se sada ne davi Jugoslavija, već Srbija. Na momente mi dođe kao da me Spaić ponovo uključuje u program, da me pita dokle će vojvođanski narod da trpi šta mu radi sprski narod. Analogija je dvostruko neprijatna, kao anahronizam, i kao glas s onog sveta. 

Sledeće godine u Novom Sadu?   

Ako se sada vlast u Srbiji promeni na vanustavni i vanproceduralni način, kroz nasilne metode ili one koje namerno generiraju/obožavaju haos, nastupiće dugi period instant-smena i kripto-bezvlašća, u kome će se dogođati sledeće: 

- Vojvođanske elite će proglasiti autonomiju, za šta postoji istorijski presedan, i odmah potom ići na samostalnost, za šta ne postoji istorijski presedan. Nejasno je ko bi tu bio nosilac državnog suvereniteta. Nacija, koja? Teritorija, čija? Građani, koji? Koju težinu će imati oni koji su protiv, u zlatu ili u olovu? Društvo, koje? Kao sledbenici Durkheima, bliska mi je teza da je društvo bog, a religija prostor u kome društvo obožava samo sebe. Ali ako može da nosi religiju, nikad nigde ni jedno društvo, zanemarimo antičke polise, nije nosilac državnosti. Kultura? To bi bilo kao kad bi bečki Burg-teatar proglasio samostalnost i otcepio se od Austrije.  

- Republika Srpska će biti integrisana u jedinstvenu BiH. U mračnim godinama od 1988. do gubitka Kosova na pregovorima u Beču 2006-2007, u onom kukanju nad porazima, Srbima u Srbiji je promakla jedna velika pobeda. Prvi put su u državnom smislu prešli preko Drine. Ne mislim da je Republika Srpska formalno deo Srbije, niti da ikad treba ili mora da bude. Savremenost tog rešenja je upravo da nudi šansu državne identifikacije i Srbiji proper, i Federaciji BiH. Dovoljno je da ostane u tom statusu (jedva) prihvatljivog ekvilibrijuma za sve. Totalno je nebitno da li neko voli ili ne voli Dodika, jer trenutna situacija sa Republikom Srpskom nema nikakve veze sa njim.  

Odbojnost blokadnog pokreta prema Dodiku je bes deteta koje u slučajno toplom januarskom danu pođe na put bez zimske jakne. Tako je moj sin tinejdžer jednom krenuo na skijanje. Onda dođe trenutak istine, gde je jakna, gde Republika Srpska. Tamo gde smo je ostavili.   

- Kad vidi da drugi koriste gužvu za odlazak, Sandžak bi takođe postavio svoje zahteve. Nejasno je da li bi se tom prilikom pozivao na teritoriju (opštinsku?), na religiju, na neki presedan s entitetima dejtonske Bosne, ili, to su duhoviti ljudi, na autonomiju pod Nemanjićima. Realno, ne znam šta bi ih u tome sprečavalo, bar da se proba.  

- Kosovo je formalno već izgubljeno, i to još pod Tadićem i Koštunicom. Vučićev tim kao advocatus diaboli jedino podseća na norme koje Zapad gazi da bi održao pravnu kulisu kosovske suverenosti. Povremeno kapne neko od-priznanje, koje ne menja status quo, samo efektno eksponira amoralnost stvarne moći. Ako se vlast u Srbiji smeni u haosu, nestaće i takav korektiv, naglo, bez kompenzacije. Ta jakna je već izgubljena, sad ode i duh jakne.      

- Ljubav hrvatske, muslimanske i albanske javnosti prema nosiocima srpskog blokadnog pokreta, simbolički prema Srbima, prerašće u podsmeh i sažaljenje. Mogu li susedi da vole naciju koja razmontira vlastitu državu? Mogu, naravno, ali uz projekciju stida za koji veruju da bi ona trebalo da oseća. Čak bi se u tom slučaju narušili neki regionalno sakralizovani fenomeni, kao na primer hrvatski domovinski rat. Potpuno mi je zamisliva situacija u kojoj bi Hrvati rekli "zar je to nacija koje smo se bojali?" i diskurzivno probali da kamufliraju srpsku sramotu.  

- Amputiranu, osiromašenu, traumatizovanu državu Srbiju EU neće uzeti u članstvo. Zašto bi? Šta će joj? Ionako će nad njom imati dovoljno moći, a bez obaveza koje bi proizilazile iz punopravnog članstva.    

Tako prolaze narodi koji ratom stvore državu, pa je u inatu rastoče.     

P.S. I dan danas mislim da je jedan od braće Veselica bio kamilica. Jedino sam zaboravila koji.