Kolumna "Kad fazani lete": Nobel na poklon

Neki dan na "Ćirilici" urednik i voditelj Milomir Marić pita jednog od svojih gostiju, pisca, profesora i publicistu Slobodana Vladušića: "Evo, profesore, da neki dobitnik Nobelove nagrade, to preda nekom drugom, je l' ima takav slučaj?" Na pitanje ga je naveo drugi gost, teolog i istoričar Goran Šarić, koji je u svom monologu potencirao Nobela za mir kao Trampov, što bi se reklo, "mračni predmet želje". Vladušić pak odgovara: "Takav je dobitnik  Nobelove nagrade da može i da preda, kao što je i dobio". Kreće smeh u studiju, a Marić ponovo uleće: "Čekaj, ona je tražila da američke trupe bombarduju njemu zemlju", a Vladušić poentira: "Pa dobro, mnoge stvari su se srozale (...) Kada sve propada, propadaju i institucije, a Nobelova nagrada je jedna od njih. Ako ju je Obama dobio avansno (...) Isto tako, i za tu nesretnu opozicionarku iz Venecuele koja se sada nada da će tamo dobiti neko uhlebljenje, pa što ne bi dala Nobelovu nagradu, na kraju krajeva sačuvala je valjda novčani deo, nije ni to za bacanje, koliko ja znam...". Marić pojašnjava: "Ona je samo medalju dala" i emisija ide dalje, po poznatoj logici televizije.  

U nekom drugom formatu, vredelo bi zapravo pojasniti Mariću i auditorijumu da zaista "ima takav slučaj" i da je jedan nobelovac koji je svoju nagradu i te kako zaslužio poklonio svoju medalju političaru koji ima reputaciju neuporedivu goru od Trampove čak i među onima koji Trampa patološki mrze.  

Istini za volju, "fazni pomak" odnosno vremenski interval između primanja nagrade i poklona bio je mnogo duži, nije se, naime, merio nedeljama i mesecima, nego godinama, odnosno čak decenijama. Takođe, kad je laureat nagrađen, praktično niko na to nije imao reči zamerke. Nagradu je zaslužnik dobio dve godine nakon kraja Prvog svetskog rata: 1920, a poklonio ju je dve godine pre kraja Drugog svetskog rata: 1943. 

Nobelovu nagradu za mir te je godine dobio francuski političar Leon Buržoa, i to za svoju ulogu u osnivanju Lige naroda, preteče današnjih Ujedinjenih nacija. Ali on svoju nagradu nije poklonio nikom. Nismo rekli da se pandan recentnoj razmeni Marija Korina Mačado - Donald Tramp tiče Nobelove nagrade za mir, nego neke Nobelove nagrade. A radi se o Nobelu za književnost koji je 1920 dobio Knut Hamsun i koji je svoju medalju dvadeset i tri godine kasnije poklonio – Jozefu Gebelsu, nacističkom ministru informisanja i propagande.  

Deo ovog konteksta spada u opštu kulturu. Knut Hamsun je postao neka vrsta metafore za kolaboraciju s najgorim totalitarnim, zločinačkim i okupatorskim mrakom. To je toliko opšte mesto da u našoj štampi čak i vrlo istaknuti kolumnisti nedavno prave neobično bizarne paralele gde pronalaze sličnost između Hamsuna i Ane Bekute?! Hamsunovu književnu genijalnost ne spori praktično niko relevantan. Dakle, i iz puke umetničke perspektive, ako hoćete i larpurlartističke, izuzetno je živopisna ideja da se porede jedan glasoviti književni stvaralac i jedna interpretatorka lakih nota. Politički pak gledano, uz svu svest o patološkoj društvenoj podeli kod nas i hiperboličnosti negativnog doživljaja aktuelne vlasti u delu javnosti, ipak ima nečeg netaktičnog u poređenju takve vlasti sa najzloglasnijim režimom u istoriji čovečanstva, odgovornim za najmasovnije zločine nad civilima ikad.  

Uglavnom, da, Vidkun Kvisling, nacistički saradnik u Norveškoj doživeo je tu zloglasnu slavu da mu je prezime postalo zajednička imenica izuzetno negativne aure, praktično sinonim za veleizdajnika. Hamsun je politički podržavao Hitlera i naciste pa po ekstenziji i Kvislinga. Nije ta podrška nipošto bila lišena društvene i političke težine. Ipak, kako to često kod umetnika biva, Hamsunova strast prema politici bila je obrnuto proporcionalna njegovoj operativnoj veštini u političkom životu. On je za kolaboracionističku vlast pre bio neka simbolička "značka" nego što je imao realnu društvenu moć. Stoga je i njegov gest poklanjanja Nobelove nagrade bio pokušaj približavanja Gebelsu, a preko njega i Hitleru. Poklanjanje Nobelove nagrade bilo mu je zapravo svojevrstan "adut" u "partiji karata" u kojoj mu je bio cilj audijencija kod Hitlera. Želja mu se ostvarila, ali možda bolje da nije. Hitler ga je, naime, primio prilično mrzovoljno, a po svedočenju savremenika posle se o velikom piscu izražavao negativno, skoro sa prezirom.  

Hamsunova sudbina posle Drugog svetskog rata je dobro poznata. Za razliku od Ezre Paunda, primera radi, nije dugoročno zatočen, ali su mu njegovi razočarani čitaoci masovno vraćali njegove knjige, čak i one koje su često posedovali godinama i decenijama. Inače, malo ima živopisnijih ilustracija intelektualne lenjosti, banalnih generalizacija i blesavih simplifikacija od poređenja savremenih političkih lidera sa Adolfom Hitlerom. I Donald Tramp je, naravno, i primio i prima svoju porciju takvih analogija. Ipak, postoje i srećnije i smislenije istorijske paralele. Postoji, naime, ključna sličnost između ove dve akcije "dobrovoljnih davalaca" Nobelove nagrade. One, u oba slučaja, ne prizivaju utisak velikodušnosti i širokogrudosti, nego tek jeftine kalkulacije. Kao što suština olimpijske medalje, recimo, nije u gramaži metala, nego u dostignuću koje je medalju osvajaču donelo, slično važi i za Nobelovu, kao i sve druge relevantne nagrade. A pošto se vlastito dostignuće ne može “transferovati” na treću osobu, besmisleno je i poklanjati simbol tog dostignuća. Ne žudi Tramp za medaljom kao predmetom, žudi za istorijom.