Kolumna "Kad fazani lete": Lora Palmer u Orijent Ekspresu

Jedna od lepota čitanja je u njegovoj otkrivalačkoj snazi. Ništa kao čitanje ne može dati odgovor na pitanje ili dilemu koja te muči. Možda je i tačno da je stvaralaštvo iz perspektive autora više postavljanje pitanja, nego davanje odgovora, ali iz perspektive "krajnjeg korisnika" odgovori su često ipak važniji. 

Pričalo se u javnosti prošlog meseca o martu kao najokrutnijem mesecu srpske istorije. Jugoslovenska istorija pak, u svojoj tragičnoj dimenziji, više je, upravo eliotovski, fokusirana na april. I Kraljevina i SFRJ definitivno su nestale, barem simbolički, u aprilima: agresijom Nemačke i njenih satelita odnosno razbuktavanjem rata u Bosni i nestankom svake mogućnosti da opstane makar i neka skraćena Jugoslavija koja ne bi bila tek privremena žabljačka unija Srbije i Crne Gore. 

Ogorčenost srpskih intelektualnih elita kao i intelektualaca u ogromnoj većini na jugoslovensku ideju je žestoka, intenzivna i skoro paroksistička. Istovremeno, kod male, ali uticajne manjine postoji neka veštačka sladunjavost kod sentimentalnih prisećanja na SFRJ iz ključa “žal za mladost”. Takozvani običan narod ne pati za državnim okvirom i nema prevelik resentiman prema “bivšoj braći”: dokazuju to estrada i filmski “kraudplizeri” (poput “Svadbe”), dokazuje i sport. Takozvani običan narod je skupa s Đokovićem, primera radi, iskreno navijao za Bosnu i Hercegovinu u baražu protiv Italije za svetsko fudbalsko prvenstvo, dok je deo elite škrgutao zubima.  

Ali zašto ljudima koji se trude da misle o politici od samog pomena Jugoslavije pada mrak na oči i od nekakve slepe mrlje ne vide očiglednu istinu da je srpska istorija dvadesetog veka, koja ipak nije samo stradanje i nesreća, neraskidiva od Jugoslavije. E, odgovoru na to pitanje približilo me - čitanje.  

Šta sam čitao? Čitao sam lirski intoniranu kolumnu pisca Dragoljuba Stankovića "Lament nad Jugoslavijom". Stanković je darovit pisac, već u zrelim godinama, u široj javnosti manje poznat nego što bi zasluživao, možda i sopstvenim izborom. Objavljivao je uglavnom kod manjih izdavača, a ako znate za njega, ponajpre je to preko saradnje u nekadašnjim E-novinama (pokojnog) Petra Lukovića. Ne poznajem čoveka lično, ali mi se čini, da za razliku od velikog broja njegovih intelektualnih sličnomišljenika, on nije kalkulant, profiter i interesdžija. Uglavnom, i tekst o kojem govorim je dobro napisan, ma koliko sentimentalan i zaista je lament nad Jugoslavijom. Da se razumemo, nije nikakvo remek-delo, u stilskom smislu to je neki gornji prosek, ali, eto, jedan odlomak iz tog teksta bio je za mene zaista otkrivalački.  

Personifikujući Jugoslaviju, pretvarajući je, kroz literarna jezička sredstva u ljudsko biće, Stanković piše: "Silovana u Foči, u Vilinoj Vlasi, granatirana u Sarajevu i Dubrovniku, nosila je belu traku na rukavu u Prijedoru, streljana i triput zakopana u Srebrenici, srušena u Vukovaru, mučena u Omarskoj, potonula u hladnjači u Perućcu, iskopana u Batajnici, kako bi i šta bi onda trebalo da ostane od nje?" 

I dobro, u ovom sugestivnom nabrajanju navode se lokacije nekih od najstrašnijih zverstava koja su pratila krvavi nestanak Jugoslavije. To da su se pomenuti zločini desili, ne spori ama baš niko, oni su bezbroj puta umetnički i medijski "tretirani", kao i sudski utvrđeni. Ništa od pomenutog ne spore ni tvrdi srpski nacionalisti, izuzev, ako bismo baš terali mak na konac, što neki od njih spore autentičnost informacije o prijedorskim "belim trakama". Tim zločinima su se bavili i srpski sudovi, kao i umetnička dela ovdašnjih autora koji ne spadaju u "drugosrbijanstvo": od Vladimira Kecmanovića preko Ivana Radovanovića do Igora Marojevića. Zašto onda imam neodoljivo osećanje da u citiranom odlomku nešto zvuči šuplje i pogrešno? 

I onda mi sine. Nigde nema srpskih žrtava. Žrtve su Bošnjaci, Hrvati i Albanci, a Srbi su uvek zločinci. Ponavljam,  jer je važno, nije da se pomenuto nije desilo, ali desile su se i druge stvari. Je li ta ista Jugoslavija možda zaklana, bar malo, i na Kazanima? Je li silovana, bar malo, i na Bradini i u Dretelju? Je li, mučena, bar malo, u Sisku ili u Lori? Jesu li joj u Vukovaru, i pre nego je srušena, sipali u grlo hlorovodoničnu kiselinu? Jesu li joj na Kosovu vadili organe ili je to sve slagao onaj velikosrpski plaćenik Dik Marfi?  

I ne mislim čak, a to je u svemu možda i najgore, da je to Stanković tendenciozno prećutao. Jednostavno se nije setio. Narativ u koji Stanović iskreno veruje uspostavljen je od strane moćnijih i uticajnijih autora. Ta nepravda, ona je rodno mesto Handkeove pozicije koja je naknadno,  naravno, dodatno evoluirala.  

Slučaj je hteo da dva možda i najčuvenija popkulturna zločina dvadesetog veka imaju neku vezu sa Jugoslavijom. Sam Dejvid Linč je pisao kako ga je jedno jugoslovensko putovanje nadahnulo za neke motive “Tvin Piksa”, a famozno ubistvo u Orijent Ekspresu iz romana Agate Kristi mnogo puta adaptiranog, desilo se na jugoslovenskoj teritoriji, ako me pamćenje ne vara, negde između Slavonskog Broda i Vinkovaca. 

E sad, ako je Jugoslavija – Lora Palmer, kao u "Ubistvu u Orijent Ekspresu", ubili su je svi; nema, dakle, jednog izvršioca, koliko god neki hteli da taj izvršilac budu – Srbi. A zbog tog loše pročitanog "krimića", glas srpskih žrtava u javnosti ima čak i manje prava od glasova, primera radi, žrtava bombardovanja Drezdena ili proteranih banatskih Nemaca ili istarskih Italijana, makad su već i same analogije između Drugog svetskog rata i naših ratova 1990-ih u najvećoj meri duboko pogrešne. Tugaljiv i zapravo bizaran nesporazum sa stvarnošću imaju brojni srpski intelektualci među onima koji znaju da dominantni narativ nije tačan i koji ga stoga odbijaju, kao da se žrtve odriču oni nepravedno optuženi da su je sami i jedino oni ubili, dok su je ustvari oni najviše i najduže voleli.