Kolumna "Kad fazani lete": Dijaspora i stereotipi
Komentari
20/02/2026
-09:05
Kolegica Vesna Knežević je na ovom istom mestu pre šest dana napisala zanimljivu analizu o tome šta o današnjem Zapadu govori činjenjica da je favorit za Oskara za najbolji film "Hamnet" režiserke Kloi Džao. Mnogo je intrigantnih detalja u tom tekstu, ali meni je najveću pažnju privuklo poređenje sa "Zaljubljenim Šekspirom", filmom koji je pre tridesetak godina zaista dobio Oskara za najbolji film. Vesna Knežević kaže ovako: "Usput rečeno, 'Hamnet' je delo bez trunke humora. Sećate se koliko smo se smejali na 'Zaljubljenog Šekspira' iz 1998...?", dodavši da je i taj bio Šekspirova biografija ispreturanog tipa. Razlika je u tome da je reditelj Džon Maden slobodno fabulirao između pouzdanih stanica Šekspirovog života za razliku od režiserke ‘Hamneta’."
Uz svest da je režiser glavni autor filma, kod ove dobro primećene razlike ne mogu da ne notiram da se meni čini da je ovde suština ipak u "formatu" autora tekstualnog predloška. Jer "Hamnet" je napravljen prema istoimenom romanu Megi O’Farel, savremene autorke (rođena 1972.), izuzetno popularne, ali suštinske neinovativne književnice, jedne od onih koje deluje kao štreberski dobri diplomci neke prestižne škole kreativnog pisanja. A scenario za "Zaljubljenog Šekspira" napisao je (skupa sa Markom Normanom) Tom Stopard (1937. - 2025.), jedan od najboljih pisaca engleskog jezika u dvadesetom veku. Usput, Stopard je za ovaj film dobio i Oskara za najbolji originalni scenario koji se među znalcima smatra Oskarom koji istorijski najbolje stari. Usput, i da tu završimo sa Oskarima, mnogima nije bilo pravo što je tada "Zaljubljeni Šekspir" pobedio Spilbergov izuzetno ambiciozni ratni ep "Spasavanje redova Rajana". Tvrdili su da laka komedija nije dostojna tako važne nagrade. Istina je da komedije nisu preterano omiljene među glasačima za Oskare, pošto je poslednja komedija pre "Zaljubljenog Šekspira" čašćena zlatnim kipićem za najbolji film "Eni Hol" Vudija Alena s kraja sedamdesetih.
Sve ovo je zapravo uvod za navođenje jednog važnog detalja iz Stopardove biografije. On je umro pre nepuna tri meseca u Dorsetu i nije jedini važan britanski pisac koji je umro tamo (pomenimo samo Tomasa Hardija i Džona Faulsa). Međutim, kad je reč o mestu rođenja, tu je definitivno unikat među važnim anglofonim piscima. On se, naime, rodio u gradu Zlinu u tadašnjoj Čehoslovačkoj, današnjoj Češkoj Republici, kao Tomas Štrausler, u porodici sekularnih Jevreja. Bežeći od hitlerovskog progona, završili su u Singapuru, gde je Stopardov otac poginuo. Majka se preudala za britanskog oficira koji je posvojio njenu decu iz prethodnog braka, uključujući i budućeg velikog dramatičara. Iako se intelektualno i umetnički formirao u anglofonom svetu, njegovo istočnoevropsko poreklo nipošto nije nevažno u tematskom i poetičkom kontekstu njegove umetnosti.
U doba Hladnog rata, ugledni političari, intelektualci i umetnici koji su na Zapad stigli s druge strane Gvozdene zavese, igrali su važnu ulogu. Ivan Krastev je nedavno pronicljivo primetio da je sedamdesetih i osamdesetih, pa i devedesetih, iz istočnoevropske perspektive bilo lako pronaći uglednog političkog "mentora" u visokim sferama američke politike: od Bžežinskog do Medlin Olbrajt. Danas je to mnogo lakše ljudima iz Latinske Amerike: od Teda Kruza do Marka Rubija.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, među bosanskomuslimanskim i albanskim političkim i društvenim elitama postojao je svojevrstan kompleks od potencijalne "influenserske" snage srpske dijaspore. Sećam se da su relativno ozbiljni sarajevski novinari pisali o "prosrpskom sentimentu" tadašnjeg kanadskog premijera Brajana Malronija, a zarad činjenice da mu je supruga bila Srpkinja po imenu Milica Pivnički. Međutim, jedna od posledica ratnog izbeglištva brojnih Bošnjaka i kosovskih Albanaca je i ta da danas iz perspektive Beograda često deluje da ove dve dijaspore imaju jači uticaj na Zapadu od srpske.
Nije, međutim, da na Zapad nije otišlo i mnogo srpskih izbeglica. Još pogrešnije bi bilo reći da srpska akademska i umetnička dijaspora nije neretko u prvom ešalonu velikih zapadnih društava i kultura: od Branka Milanovića do Vesne Goldsvorti. Stvar je više u tome da je dominantni narativ o devedesetim na Zapadu mnogo bliži onom koji je oficijelan i u Sarajevu i u Prištinu, nego što je tamošnja dijaspora uticajnija.
U brojnim kritikama trenutnog bioskopskog megahita "Svadba" kao jedna od njegovih kvaliteta ističe su subvertiranje stereotipa o (krležijanski rečeno) "srpskom junaštvu" i "hrvatskoj kulturi". To nije puno drukčije od onog Ćosićevog diktuma o tome da Srbi u miru gube ono što su dobili u ratu. Novija istorija se, međutim, uglavnom suprostavlja toj ideji. Uostalom, primera radi, današnje stanje na Kosovu i Metohiji posledica je rata sa NATO savezom, dok je činjenica da državnost službene Prištine ne priznaje praktično pola članica UN-a, a kad se gleda globalna populacija, više od polovine sveta, pre posledica diplomatskih napora i pozivanja na međunarodno pravo nego bilo kakve sile.
Povezane vesti
Još aktuelnije, izlazak vlasti u Banjaluci iz nemilosti zvaničnog Vašingtona takođe je posledica lobiranja u kojem, po svoj prilici, nisu nevažni američki političari i uglednici srpskog porekla. A što se tiče Oskara, onaj za strani film će, velika je verovatnoća, dobiti film na farsiju, odnosno iranski film. Stoga, uz malo ironije, što Srbija bolje stoji u Vašingtonu, njenoj kinematografiji su na dodeli Oskara šanse manje.
Komentari (0)