Kolumna "Kad fazani lete": Mladost, starost, Akademija

Jedna od “stajaćih” tema u srpskoj javnosti i medijima je i Srpska akademija nauka i umetnosti. Kao retko koja Akademija nauka u svetu, ova ima i posebnu međunarodnu auru, u zapadnoj publicistici uglavnom negativnu, istini za volju uglavnom zbog simplifikacija u vezi famoznog Memoranduma iz osamdesetih godina prošlog veka.

Jedna “okrugla” jubilarna (u pravom smislu reči) godišnjica koja pada ovog februara, osvetljava priču o SANU iz zanimljive perspektive. Naime, 18. februara 1926, dakle pre ravno stotinu godina, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, izabran je književnik Ivo Andrić. Njega je u tom trenutku skoro osam punih meseci delilo od trideset i četvrtog rođendana.

Čitajući ovo, lako se prepustiti nostalgiji za (tobožnjim) “zlatnim dobom”. Eto, ko biva, kako je naše društvo pre stotinu godina prepoznavalo prave vrednosti i davalo zasluženo priznanje zaslužnim pojedincima. Ipak, to bi bilo razmišljanje iz perspektive poznatog ishoda. Mi danas znamo da je Ivo Andić dobitnik Nobelove nagrade za književnost i jedan od najvažnijih svetskih pisaca dvadesetog veka. Pre stotinu godinu takvu budućnost apsolutno niko nije mogao da projektuje, štaviše ona bi verovatno zvučalo potpuno neostvarivo i nemoguće i samom Andriću. Skoro sve ono po čemu je Andrić ušao u udžbenike, antologije i istorije književnosti, još uvek nije napisano. Ako bismo danas rekli da Andrićeve proze svetskog glasa imaju barem hiljadu stranica u zbiru, takvih onomad jedva da je eventualno bilo stotinak. Svaka čast Bogdanu Popoviću i Slobodanu Jovanoviću, bili su svašta, ali proroci ipak ne.

Neko će možda pomisliti da je to onda bilo priznanje za socijalno uglednog pojedinca. Ni to baš nije istina. Andrićev veliki uspon u Ministarstvu spoljnih poslova još uvek nije u pravom smislu počeo. On je diplomata maksimalno srednjeg kalibra (donjeg srednjeg, recimo) koji je tek koju godinu ranije s mukom rešio formalno-obrazovne kriterijume da bi uopšte mogao sačuvati bilo kakav posao u diplomatiji.

A odgovor je suštinski jednostavan. Mi o vrednostima iz prošlih vremena govorimo u terminima apsolutnog, dok o aktuelnim vrednostima može da se govori jedino u terminima relativnog. Neko je trenutno najbolji jer deluje da je bolji od svojih savremenika. Kako će da sudi vreme ne znamo, ali i aktuelno stanje jeste ipak neka indikacija. Ono gde predlagačima i Akademiji valja odati priznanje je činjenica da su u vezi Andrića to prepoznali i da ih nije sprečilo to što je ovaj došao “sa dna bosanskog karakazana” (B.M. Mihiz), što nije spadao u beogradske kolenoviće i što je, kad podvučemo crtu, rat u kojem je stvorena Jugoslavija ipak proveo kao austrougarski podanik, usprkos rodoljublju, robiji i već formiranim političko-moralnim nazorima. U tom kontekstu već ima smisla govoriti o nekoj vrsti “zlatnog doba” ako poredimo s današnjim vremenom.

Ima onaj Krležin citat koji je Kiš voleo, a čija je suština da je svaki nered posledica nereda u društvu. Nered u Akademiji, kao i u književnosti u širem smislu, posledica je nereda u društvu, ali taj nered u različitim kontekstima ima različite personifikacije. U književnom kontekstu, on je primarno posledica delovanja dva institucionalna kerbera od kojih svaki ima svoj "telesni zdrug" tronutih ženica oba pola. Mislim, naravno, na Mila Lompara i Aleksandra Jerkova. Jer ako savremena srpska književnost ne može da se poredi sa onom od pre sto ili pedeset godina, to nije samo zarad drukčijih paradigmi epohe. Pisci poput Borivoja Gerzića ili Vuleta Žurića ili Vladimira Tabaševića ni sinhronijski (u evropskom okviru) ni dijahronijski (na vertikali srpske književnosti) nisu inferiorni onima s kojim mogu da se porede po „stažu“ ili fazi u opusu, no nije njihova krivica što im nedostaje institucionalna „recepcija“ kakva je postojala u ranijim decenijama. Nemamo ovde prostora da se šire bavimo nepočinstvima pomenutog dvojca, za to nam treba više prostora i motivacije, ali da bismo bili fer valja ipak potcrtati da nisu sve njihove procene za odbacivanje. Kad govore i pišu jedan o drugom, uglavnom su u svemu u pravu.

Možda će se za stotinak godina, u nekim ko zna kakvim “medijima” budućnosti, nekako obeležiti ravno jedan vek od prijema Milene Marković u SANU. Ova pesnikinja, dramska spisateljica i scenaristkinja postala je dopisni član Akademije s pedeset godina života, a na predlog (danas pokojnog) Ljubomira Simovića te Matije Bećkovića i Dušana Kovačevića. To je hvale vredan potez, ali opet, Andrić je u tim godinama već neko vreme bio redovni član. Ono što bi bila prava analogija, bilo bi da ove godine u SANU kao dopisni član bude izabran neko ko je 1992 godište. Kad je o književnosti reč, takvih, a da ih se uzima iole ozbiljno, praktično uopšte nema. Njih ne gledaju ni kao mlade pisce, čak ni kao juniorsku konkurenciju, možda kao “omladinu”, dečake (i devojke) koji obećavaju.

Ima tu, naravno, i “demografskih” razloga, kao i u mnogim socijalnim sferama gde se taj aspekt situacije u zajednici po pravilu prenebregava. Od načina percepcije i recepcije studentskih protesta do sve češćih slučajeva iz “crne hronike” gde se zbog novca u istoj porodici mlađi članovi ustremljuju na starije, sve to ima veze starenjem društva, višedecenijskom krizom prirodnog priraštaja i promenom tehničke paradigme. To je nešto što bi u vremenu koje bi po ozbiljnosti barem podsećalo na ono pre sto godina, bila tema za raspravu među intelektualcima, bili u Akademiji ili ne.