Kolumna Šoljica čaja
Komentari
09/02/2026
-13:10
Postoji taj izraz, "drogiranje besom", kojim psiholozi opisuju efekte koje proizvodi hidra socijalnih mreža (čudovište sa više glava), i koji se savršeno uklapa u ono što se događalo, u medijima i na mrežama, posle Vučićevog odlaska u Novi Sad, na sendvič.
Podeljene su pilulice mržnje, zgutane, bez vode, i čitav jedan deo društva je iskreno poželeo i da se Vučić udavi sendvičem, i da sendvičara promptno propadne, i da vlasnik sendvičare bude lustriran, kiosk bude spaljen, i da svako ko bude jeo ta dva parčeta leba, između kojih možeš da staviš svašta, od šunke do jaja i salate, zauvek bude proklet.
Srbija bez sendviča mu dođe kao neki zavet, posle Srbije bez Vučića.
Problem je samo što, nakon čitave godine drogiranja besom, taj bes postane dosadan, a odgovor na njega sve više liči na onu anegdotu u kojoj je, u glavnoj ulozi, Vinston Čerčil.
Raspravljao je on, u Parlamentu, sa jednim poslanikom opozicije i toliko razbesneo dotičnog da je ovaj ustao i rekao:
"Gospodine, da sam, igrom slučaja, vaša žena, verujte mi da bih vam skuvao šolju otrovnog čaja!"
Na to je i Čerčil ustao, i mirno odgovorio:
Povezane vesti
"Gospodine, da ste, igrom slučaja, moja žena, verujte i vi meni, ja bih taj čaj rado popio."
I to se i dogodilo u Novom Sadu. Posle provale besa i serije hejterskih komentara, objava i poziva na kanselovanje i bojkot, vlasnik sendvičare je njenom imenu mirno dodao nastavak - Ćaci, a gomila ljudi je došla istog dana da pojede sendvič, uz jasnu poruku: Aman više, lustrirajte nas, izdinstajte, ispržite, jurite po ulicama, šutirajte, valjajte u katran, zatvorite... samo nam se više skinite.
I još nešto, problem broj dva sa otrovnim čajem. Kada ga nekome svakoga dana serviraš, jer nemaš ništa drugo da mu ponudiš - ništa kafa, koka kola, džin tonik, sok, topla čokolada, kabeza, soda - dogodi se da on postane rezistentan, da stekne imunitet, ili prestane da ga konzumira, dojadi mu.
Bes ima ograničeni rok trajanja, i često vrlo nezgodnu pozadinu, koja ne može da ne bude vidljiva posle tolikog insistiranja na njemu.
I sve je jasnije da je, osim realnim razlozima (smrt ljudi pod nadstrešnicom), trigerovan i svim onim što nikakve veze ni sa čim nema, osim sa onim koji bes manifestuje.
Pa lepo vidiš da ga, ništa manje od neke gadne nesreće, u bes tera i lična frustracija, zavist, neuspeh, promašaj, revanšizam, nezadovoljstvo, neostvarenost, gubitak pozicije, ili para.
I sve je to ok, što bi rekli - legitimno je, ali zašto bih se ja drogirao besom, zato što ti ne voliš svoj posao, ili te nerviraju žena i deca, komšija, žuljaju te cipele, uske ti gaće, kaplje ti česma, duva ispod prozora.
Povezane vesti
Bio si nekada vlast, sada nisi, i ja treba istim intenzitetom da mrzim one koji su tu umesto tebe, a u oba slučaja niti sam imao, niti imam nešto od toga.
Još kada se to spoji sa jasnim narcizmom i ubeđenošću onih koji poslužuju topli napitak sa kukutom da niko od njih to ne može bolje da skuva, i da je svako ko neće to da pije idiot, bezub, nepismen, glup i nadasve prost, dosta je jasno što u Novom Sadu, i na svakom drugom mestu mnogo brže propadaju čajdžinice, nego sendvičare.
Socijalni ostrakizam, ovaj današnji, ima, naime, jednu grešku u samom hardveru.
Povezane vesti
U Atini su proterivani oni koji su bili iznad masa, te je ostrakizam bio oružje u rukama nemoćnijih.
Temistokle je, na primer, bio toliko uspešan i svestan toga, da je postao neizdrživ, onima nižim od sebe. Platon i Herodot navode kako ga je jedan ne toliko ugledni čovek napao da ne treba da se hvali počastima koje je dobio, jer su to počasti za Atinu, njenu flotu i snagu, a ne za njega, da bi mu Temistokle prezrivo dobacio: "Da, u pravu si, da sam iz Belbine, sigurno ne bih ove počasti doživeo. Jedino što ti, nikada nikakve počasti ne bi dobio, sve da si i iz same Atine, a ne odatle, odakle dolaziš."
Odgovor ne toliko uglednog čoveka, i mnogih drugih, ne toliko uglednih, bez nade na počast, bio je ostrakizam, te je Temistokle proteran.
I to je hardverski problem današnjeg socijalnog ostrakizma, a pogotovo ove njegove srpske verzije. U njoj oni koji sebe doživljavaju kao ugledne, vredne počasti, pokušavaju da proteraju one neugledne, ne primećujući pritom, da je ovih drugih više. I da tu vrstu nasrtaja, ti, koji su u većini, doživljavaju kao obest i bahatost onih koji su iznad njih.
Naravno, očekivati da će poslužitelji otrovnog čaja sve ovo shvatiti, iluzorno je.
Zato će i nastaviti, ubeđeni da rade pravu stvar, baš kao i nekada pripadnici ETA, baskijske militantne separatističke organizacije, koji su autori jednog od najluđih primera izvrnute svesti.
Oni su, pre više od dvadeset godina ubili Hozea Luisa Lopeza de La Kala, novinara "El Munda" i sindikalnog aktivistu, samo zato što se zalagao za isto što i oni, ali miroljubivim sredstvima.
I pošto su ga ubili, ispred njegove kuće, istog dana su čitav grad išarali grafitima: "Je.. se, La Kale, ubico."
Hoću da kažem, ako se čudite što danas neko mrzi sendvič i ubeđen je da u leba, u dotičnoj sendvičari, stavljaju krv, umesto majoneza, nemojte. Sve je to normalno.
Je.. se, Sendviče, ubico.
Komentari (0)