Kolumna Svet bez maske

Da li vam je ikada palo na pamet, u najluđim snovima, da ćete i to videti: svet bez maski. Uskovitlane emocije, mržnju, strah laž, mrtvu empatiju, destrukciju kao sredstvo kojim se uspostavlja red, i sve to pod svojim pravim imenom, bez krinke, baš onakvo kakvo jeste. 

Svet bez svih onih velova kojima se pokrivala njegova ružna strana. Svet bez izgovora, bez laži da se ubija i otima zbog demokratije, ljudskih prava, pravde, pravih vrednosti, civilizacijskog napretka, milosrđa, istine, i bilo kog drugog opravdanja. 

Svet raspojasanih društvenih mreža, medija koji su postali ideološke komisije za kontrolu morala, političara koji su odustali od programa i planova, od politike, i potčinili se Tviteru i inkvizitorskim redakcijama, prepunim nabeđenih Torkemada.    

Svet koji je u pretencioznoj potrazi za idealom, za "javnim interesom", stvorio mehanizme slobode i demokratije koji su i slobodu i demokratiju sveli na ono što su, izgleda, sve vreme i bili. Puke fraze i izgovori za vladavinu moćnih i jačih. 

I da sve bude još pitoresknije, skroz šareno, veselo, i crveno od krvi, ti mehanizmi su skinuli maske sa sveta. I ogoleli ga do same biti, raspršili sve deluzije o civilizacijskim i etičkim normama kojima smo sami sebe lagali i predstavljali se boljim nego što jesmo, boljim nego što možemo da budemo.  

U potrazi za idealom, u opijenosti ideologijom koja predstavlja kraj ideološke istorije, ubijeni su i degradirani autoriteti, oni koji su te bajke i stvorili. Stigli smo u vreme u kojem nema više potrebe da se bilo šta krije. 

Post-istina, o kojoj se toliko raspravljalo, i koja je ne tako davno proglašena i za "reč godine", odbacila je Maju (iluziju, privid), ukinula prideve i vratila se u ono prvobitno. U golu Istinu, čija preciznost ubija bespotrebnu nadu: 

Ovaj svet je ružno surov, njime upravljaju interesi i sila, pravda je ono što jačima odgovara, sloboda je rezervisana za velike i snažne, principi se primenjuju selektivno, izraz "Može mi se" je ustoličen u pravo, pravo je samo drugi izraz za "ja mogu da uzmem sve što poželim", otimačina je patriotski čin, ubistva su uvek samo kolateral opravdanih potreba i želja, empatija ne važi za gubitnike, mrzeti drugog je dokaz uzvišene ljubavi prema samom sebi, one koja se zasniva na zadatoj svesti o sopstvenoj izuzetnosti, veličini i snazi, i svaka podela je dobra, jer razlikuje nas, kojima sve pripada, od onih kojima ne pripada ništa, jer nisu ni zaslužili. 

Liberalizam je, na svom izdisaju, ubeđen da time širi plemenitu ideju o ultimativnoj slobodi i jednakosti, između ostalog uradio i sledeće:  

1. Stvorio društvene mreže, kao ventil za opštu frustraciju;  

2. Transformisao medije iz informativnih u sredstva kontrole, u tužilaštva i sudove (čime je ukinuta važnost tačne vesti, a promovisana važnost stava, zasnovanog na lažnoj moralnoj vrednosti);  

3. Proizveo političare koji su postali taoci tih medija i mreža, pokušavajući da se svide svima, i odustajući od ideje da su izbori način da se sprovede sopstveni program, ideja, plan. Oni koje su hteli da kontrolišu, počeli su da kontrolišu njih.  

I sve to što je stvorio, samo je ubrzalo njegov odlazak na ono toliko puta pominjano "smetlište istorije". Njegovi novi proizvodi pokazali su, neočekivano, koliko je sve ono što je tako gromoglasno i sa ponosom proklamovano, bila puka laž: 

Ne, nismo svi isti. 

Ne, nemamo svi ista prava na sreću i izobilje. 

Ne, nikako nismo jednaki, ni po pravima, ni po boji kože, ni po poreklu, ni po tome šta nam pripada, a šta ne. 

Ne, nije ista pravda za sve. 

Ne, bogatstvo se ne deli ravnomerno. 

Ne, mali nisu isto toliko važni kao veliki. 

Ne, volu nije dozvoljeno ono što je dozvoljeno Jupiteru. 

Decenijama su nas ubeđivali (i sami sebe smo ubeđivali), da je to "Ne", u stvari "Da", i da će nam slatka obećanja pomoći da ostvarimo snove, a onda su nam prikazali, vrlo plastično, da je "Ne" ipak "Ne", rezolutno i konačno "Ne", i da je ostvarivanje snova nešto što ne ide baš uz svakog. Nekima je i noćna mora sasvim opravdani i pripadajući san, onaj čiji kraj nije predviđen. 

Ukrajina, Gaza, Venecuela, svi ti mrtvi, sve ruševine, svaka pljačka, nisu ništa drugo nego post-istina svedena na istinu, ogoljenu, onakvu kakva je uvek bila, a nas, pri tom, lagali da nije. 

I kada se tako gleda, možda je i dobro sve to što se desilo sa skidanjem velova, jer to otvora oči, i omogućava da se stvari vide onakve kakve zaista jesu, a ne kakve smo ih zamišljali, a zamišljali smo ih onako kako su nam drugi govorili da je poželjno da zamišljamo, ne zbog nas, nego zbog njih, valjda im je savest tako bila čistija.  

Da se ne čudimo više, ne nadamo, i probamo da se, kako tako, sami, pripremimo za ono što sledi i što nas čeka. 

Da prestanemo da precenjujemo i ljude, i svet. Da priznamo sopstvenu poziciju, potražimo realne ishode i rešenja. 

Nikada ovo neće biti svet u kojem su svi bogati, svi srećni i svi zaštićeni. 

Uvek će biti svet nepravde, nekažnjenih zločina, pljačkanja i žrtava za koje niko ne mari. 

Uzroka za to ima koliko hoćeš, od onih prirodnih, darvinovskih, genetski predodređenih (svako od nas je živ verovatno i zato što je, u dugačkoj liniji predaka, imao mnogo više onih koji su otimali i ubijali, od onih kojima je otimano i koji su ubijani), ekonomskih, demografskih, veberovskih, do onih koje smo sami izmislili tragajući za idealnim okruženjem, idealnim društvom, idealnom državom, što je ideja koja je, nažalost, pobedila onu o traganju za idealnim sobom, idealnim Ja. Kolektivizam je pobedio, pobedile su Ortegine mase.   

Liberalizam je nastao iz te lažne, sujetne potrage za idealnim masama (jer su se oni koji se smatraju posebnim, izuzetnim, superiornim, u tom eksperimentu bolje osećali), da bi na kraju, u masama koje su zahvaljući toj potrazi odbacile maske, i umro.  

Sada smo suočeni sa onim što jeste, sa pravim licem, pa i sopstvenim, i sa suštinskom, neskrivenom usamljenošću, bespomoćnošću. 

I svako zajedništvo će, ubuduće, isključivo na tome i počivati, ovaj put bez ikakve šminke, bez narativa koji od toga pravi neku imaginarnu, i samim tim lažnu vrednost. Ne, to je puki strah od sveta i samoće, prosta potreba da se preživi. 

Na kraju, kada pričamo o Srbiji, u kojoj je autodestruktivnost proizvod imitacije, pa i imitacije ideoloških postavki, i u kojoj je liberalizam simulakrum koji je još i mutirao u čudnu mešavinu anarhije, socijalizma i nedorečenog nacionalno verskog poleta (a sve to oslobođeno svakog znanja o bilo čemu od pomenutog), i u njoj će stvari, ipak, odlučiti strah i potrebe. 

I to ne zato što smo progledali, nego zato što je svet prestao da se skriva, i ni o čemu nas više ne laže. 

Takav je kakav je, primorava nas da ga prihvatimo, i da probamo da se snađemo u njemu. 

Prisiljava nas da prestanemo sa mimikrijom, sa velikim rečima, opštim mestima, parolama, koje nismo sami ni smislili, nego prihvatili od drugih, bez razmišljanja, i da se okrenemo onome čemu se okreću i svi drugi - opstanku. 

A opstanak ne trpi laži o pravdi, boljem društvu, istini, i svemu ostalom što odavno ne postoji, samo što to niko nije hteo da nam kaže, a mi se mudro pravili da ne primećujemo kako nas laže. 

I da bude još gore, za sve koji žive u snovima o tome da su idealni, posebni, i da je većina bezvredna, i koji, baš zato, ne mogu da podnesu vladavinu onih koji su shvatili strahove i potrebe većine, opstanak zahteva i jako vođstvo, personalizovano, bez lažnog predstavljanja, bez šminke i maske. 

Bez skrivanja iza anarhističkih plenuma i zborova, iza liste koja se čuva u najstrožoj tajnosti, iza kolektivnih, depersonalizovanih naloga na Instagramu, Tik Toku i Tviteru.   

I zato će, odmah da vam kažem, sva istraživanja pokazati da Vučić treba da bude premijer. I vi tu ništa ne možete da uradite. 

Svet je, prosto, ogoljen. I neko mora od njega da nas čuva. Onaj najjači. Onaj iza kojeg možemo da se sklonimo, u strahu.