Kolumna Penilna analgezija

Ne znam da li sam vam to već rekao, ali nije loše ni da ponovim. Moj rahmetli otac Pravdoljub Radovanović, ljubitelj dobrih knjiga i filmova, tvrdio je da se oni (knjige i filmovi), završavaju srećno samo u jednom slučaju: "Kada njih dvoje, na kraju, odu na more". I onda svira ona muzika. I sunce zalazi, tamo daleko, za talase.

Setio sam se toga, ponovo, kada je nas, ne dvoje, nego šestoro, u nedelju ujutru, posle malo letenja i još malo vožnje kolima, stiglo u Tuduroviće, paštrovsko selo iznad Svetog Stefana, u kojem je strašno lako biti srećan. Dovoljno je da sedneš na kameno guvno, i pogledaš. Ispred tebe, dokle god hoćeš - more. Dodaj tu i sunce, i šta ćeš više. Pogotovo posle dugačke, i hladno dosadne zime. Kao da je Persefona iz Hada izašla baš tu, u Tudurovićima. I ispred nas prostrla proleće.

Hoću da kažem, vrlo kratko, ljudi, dođite na more.

Batalite gluposti i strasti, bitke i propasti, odblokirajte sve što vas iznutra blokira, i prepustite se čistoj uživanciji, lekovita je.

Mislim, ako zaista želite da vas za sve boli ona stvar, a što je, posle izjave jedne studentkinje ("Šta te boli k.. kako se ja zovem"), postao životni cilj svakog impotentnog intelektualca koji je otkrio tu čarobnu falusnu reč daleko posle svog pedesetog rođendana, onda nemojte da gubite vreme u Beogradu.

Prava penilna analgezija (Muharem Bazdulj je lepo pronašao adekvatan izraz za bol u k...), može da se doživi samo na moru.

Pošto penilna analgezija znači da te istovremeno boli ona stvarčica, a i ne boli te, to jest, zabole te da te boli.

I kada se onda, na televizoru, pojavi još jedna studentkinja koja misli da treba da nas boli k... za to kako se ona zove, ti se brzo složiš i pružiš joj i podršku: Dete drago, apsolutno nas zabole kako se ti vikaš, u pravu si, i samo nastavi.

I kada još kaže da je ona medij, kroz koji govori Plenum, ti brzo dodaš: Izvini, sine, ali nas savršeno boli k... i za medij, a još više za plenum.

I, uz to, zabole nas i za vašu revoluciju, rektora koji izigrava heroja i uzvikuje "Univerzitet, ili smrt", profesore kojima plenum šalje poruke preko medijuma, intelektualce koji se primaju na "k..., pi..., govno, sisa", i ubeđeni su da univerzalna sreća nastupa samo kada uradimo ono što nam kažu.

Zabole nas, braćo i sestre.

Prestanite s glupostima i nategnutom dramom, i pravac - more.

I povedite rektora, malo zalazak sunca da gleda, s kim god hoće, i studentkinju, sa dečkom, devojkom, bilo kim, čitav plenum, Božića i Obućinu, anonimnog profesora, Kišjuhasa, Milana St. Protića, Snežanu Čongradin obavezno, opersku pevačicu, sve glumce, glumice, Jovu Bakića, Kokanovića, Lompara, celu studentsku listu, zborove, mobilne timove, i sve ostale kojima je ledena zima u glavi.

Da im se otopi to malo. Da osete senzaciju u penilnoj sferi, i da ih zabole što su je osetili. Srećan kraj da dožive, posle svih nesreća koje su ih snašle.

Pošto će svaki drugi scenario da bude loš po njih. I sve druge će da boli za njih, a njih će stvarno da boli.

I kada budu pitali kada će izbori, dobiće odgovor: A šta vas boli k...

A kada krenu da kukaju zbog Univerziteta, isto će da bude: Zabole nas.

Mi smo medij, šaljemo poruku. Uuuu, al nas baš boli.

Jadni mi, živimo u diktaturi. Koga bre boli k... gde vi živite.

I tako dalje, pošto ko insistira na k...cobolji, k...cobolju i fasuje, i to zasluženo.

I nikada ne dožive srećan kraj.

No, pošto smo mi na moru, kako da vam kažem, zabole nas što neće da ga dožive.

Sami su krivi.