Venedikt Jerofejev je tragao za istinom, pa je, baš zato, stalno pokušavao da u petak popije naiskap dve boce votke, ne bi li otkrio da li je posle toga moguće probuditi se u subotu. I nije mu išlo, uvek se budio u nedelju, na nekom nasipu.
Moj drug Ćkomi jedne noći je lutao gradom, sve mu se smučilo, život, ljudi, događaji, pa je probao da se overi spidbolom. Ujutru se probudio na Jevrejskom groblju u Zemunu, sa do pola punim špricem u veni. Život, ljudi, događaji, odjednom su zablistali sasvim novim svetlom, te je brže bolje izvukao onaj špric i rekao: Pu, pu, pu, ko me uroči kur mu oči, tri prsta od mene krsta, tri koraka nazad, pu, pu, pu.
Čuveni Krele je imao nekoliko žena, na nekoliko lokacija, i uvek je, ujutru, morao da pažljivo proveri pored koje se probudio, da ne izgovori pogrešno ime. Sve su ga ostavile kada je, zbog pića koje je mešao sa trodonom, krenuo da halucinira da se budi u istom stanu, kraj nekoliko njih, a sve su se, na nesreću, različito zvale.
Meni ništa od svega ovoga, nikakvi opijati, lekovi, alkohol, nije potrebno da, veoma često, ujutru, pojma nemam gde sam, i da besomučno ponavljam Ćkomijevu basmu: Pu, Pu, Pu...
Posebno to Pu, pu, pu, ide uz čitanje vesti na N1, ili Novoj, u Danasu, Radaru (sva sreća mreže ne koristim, pljuvao bih po ceo dan), pošto me upravo te vesti teraju u duboku nedoumicu - gde sam?
Po njima, na najgorem mestu na svetu, nekoj vrsti mešavine Gulaga, Pol Potovih logora, Hodžinih bunkera, i nacističkih logora, što i na najvećeg optimistu deluje dosta deprimirajuće. Znate kako se kaže: pesimista se plaši da će da propadne; optimista zna da hoće.
Ukrajina je baš ovde, i možeš da računaš da će ti trajanje biti isto kao vojnika u Pokrovsku. Cirka četiri minuta, samo izađi na ulicu.
Pošto, kaže N1, na ulici, koja je, samo ovde, "nebezbedna javna površina", možeš da se sapleteš, padneš, i završiš u Urgentnom.
Desilo se jednoj ženi, u Novom Sadu, i odmah je stigla i na naslovnu njihovog portala, kao opomena. U Srbiji, po N1, ljudi kako izađu iz stana, na "nebezbednu javnu površinu", sapletu se i padnu i pravac Urgentni. Pune bolnice tih što su se sapleli, postoji odeljenje tamo koje se zove "Žrtve nebezbedne javne površine", pa ti je ipak bolje da sediš kod kuće, i pratiš N1, nije to sve što može da te snađe.
U nedelju ujutru, recimo, saznao sam, na istom mestu, i to od "Urbanistkinje", da će na Novom Beogradu biti baš za...bano, pošto tamo grade onu prugu ka Surčinu i aerodromu, a još grade i zgrade uz prugu, pa će "Stanari iz spavaćih soba slušati buku vozova". Majku im j...m, vozovima i onom ko gradi pruge i zgrade, crko dabogda.
I nije samo to, ima i gore. Primera radi ovo, lepo piše u naslovu N1 vesti: "Otkako je Vučić najavio sankcije NIS-u, akcije MOL-a skočile 44 odsto".
A? Najavio sankcije NIS-u? Nije mogao da ćuti? Pa da ih dočekamo u neznanju, samo da se MOL ne obogati. Pošto, bez najave, akcije ne bi rasle. A ne bi ni sankcija bilo, nego Amerikanci, kada su čuli njegovu najavu, rekli: što da ne, kada su već najavljene, i uveli ih. Posle tek saznali da je NIS u ruskom vlasništvu.
Šta nam uradi čovek. Iz čista mira. Seljačina jedna, koja, po N1, Novu Godinu čeka sa Informerom, dok, u uređenim državama, poput Crne Gore, predsednik čeka Novu Godinu sa Bečkom operom.
Ljubi ga majka, osvešćenog i prosvećenog. Sve računam da će u Crnu Goru ponovo da stigne bilijar, digitalni, da ne moraju više ruke u džepove da guraju. I ona dinamo mašina, drugi deo Njegoševog paketa, na čije žice je vladika voleo da kači serdare i vojvode, da se malo tresu. Kakve veze ima, ne može se u Evropu bez malo stresa. I mučenja.
I kada to obaviš na vreme, zakačen za žice, posle nemaš šta da brineš. Pošto su tamo javne površine bezbedne, niko se ne sapliće, niti pada, i vozovi ne prolaze pored zgrada, a kada prolaze, u spavaćoj sobi ih ne čuješ. I niko ništa ne najavljuje, a akcije Grenlanda miruju, niko i ne zna da to parče leda postoji.
Samo ovde, horor. U Radaru to najlepše objasne, pa posle ostali prenesu. Da živimo u Hodžinoj Albaniji. I da se ovaj naš zove: Enver Vučić.
Tu su i dokazi, kroz svedočanstva jednog albanskog pesnika koji je lepo zabeležio kako se onomad tamo živelo, isto kao u Srbiji danas.
U more kada skočiš, možeš samo dvesta metara da plivaš, posle toga pucaju (dođe mi drago što mora nemamo); utakmice, strane emisije, prenose festivala možeš samo bez tona da gledaš, ako te neko čuje (a i zidovi imaju uši), odmah ideš u Urgentni, polomljen, čak se i ne vade na nebezbedni javni prostor, nego mirno kažu šta su ti uradili, da svi znaju.
Još je tu bio i ogromni bunker, video ga autor kolumne, tajni štab tajne policije Sigurimi, i u njemu, majko moja, dosijei, mučilišta, tamnice, prislušni uređaji, i jedan krevet-kavez, kada te smeste, ne možeš da mrdneš.
I hajde što je, po Radaru, onaj Marko Kričak u takav krevet-kavez strpao studentkinju Nikolinu, nego je cela Srbija u tom krevet-kavezu, sputana "korupcijom i represijom", Kričkom i Ćacilendom, pretvorena u nebezbednu javnu površinu, u logor, zatvor, večno mučilište, pucaju na tebe kako se mrdneš.
Još kada to potvrde evro poslanici, od kojih je jedan pričao sa "žrtvama zvučnog topa" (Gde? U Urgentnom? Bolnici nekoj? Rehabilitacionom centru?), šta da vam kažem?
Osim da pojma nemam gde sam se probudio. I da na ulicu ne smem. Pošto postoji ozbiljna mogućnost, po N1, da tramvaj koji ide ispred moje zgrade uopšte nije tramvaj, nego dušegupka, gotov si pre nego što stigne do Đerma.
I da drveće u Bulevaru, nije drveće, nego vešala, vise ljudi sa njih, kao lampioni. I da park nije park, nego minsko polje, gde ću Aristotela mog da šetam, pojma nemam.
I da zgrada pored moje nije zgrada, nego tajni štab tajne policije, pitanje je dana kada će u krevet-kavez da me strpaju, zidovi zgrada su povezani, svaki ima uši, a ja sam toliko puta zaboravio ton da isključim kada sam N1 gledao, što jeste glupo, sve i bez tajnog štaba i ušiju u zidovima.
Na kraju, sve i da izbegnem te silne opasnosti, da se provučem nekako neopažen, ne ulazim u tramvaj, utišam ton, ništa mi ne vredi. Javni prostor je nebezbedan, polomiću se sam, i obrni okreni, završiću u Urgentnom, što bi na N1 svakako želeli. I zbog mene, i zbog njih.
Elem, zbog svega navedenog, mislim da je, za svakog iole normalnog, izbor dosta jednostavan. Spidbol, dve litre votke, trodon, i to sve zajedno, naiskap. I kada se, posle dva dana, probudiš na Jevrejskom groblju u Zemunu, život, ljudi, događaji, izgledaće mnogo realnije nego na N1.
Za koji nam ostaje samo jedna uteha. Uvek možemo da izgovorimo ono Pu, pu, pu... Moj Ćkomi je još, hvala Bogu, živ, i eno ga, kada uključi televizor, isključi ton. Pis maco. Pis baba.
Komentari (0)