Kolumna Ivan Radovanović odgovara Zoranu Gavriloviću: Cogito ergo sum postaje coito ergo sum
Komentari
27/03/2026
-11:34
Kratko i jasno:
Ova muva već godinama naleće na mene, zato sam prinuđen jedanput za svagda ruku podići, pa šta mu se dogodi, neka pripiše sebi.
Znate li šta je Vrhovni mudonja?
Evo da vam kažem, da ne bude zabune:
Sintagma imati muda (imati BEMS), jeste svojevrsni opskurantizam, neka vrsta pohvale ludosti bez erazmovskog konteksta, priznanje da za svet sociologije, istraživanja pogotovu, glava jeste nekom vrstom smetnje, misao, erudicija i duh tom se nesrećnom sintagmom odbacuju kao suvišni ili čak opasni, jer sve što nije poteklo iz muda (iz BEMS-a), poteklo je, dakle, iz glave ili duha, a to ne valja, to je jasan znak i beleg dekadencije, erudicije "koja neminovno kvari bogomdani i autentični (mudati) talenat", pa se, uprkos Skokovom etimologijskom Rječniku, reč muda izvodi iz prideva mudar, te stoga ko ima veća muda taj je po logici stvari i mudriji, muda se razvijaju duhovnim vežbama na račun BEMS-om oteščale glave kojoj je namenjen krajnji cilj da postane Wasserkopf; i što takav naš sociolog, a pogotovu istraživač, ne biva odnesen vetrom i vazdušnim strujanjima, to je samo stoga što mu to ne daju njegova muda, čija ga privlačna snaga drži vezanog za zemlju poput lengera.
Imati muda to još u nas znači biti bogomdanim talentom, istraživačkim pastuvom i sociološkim kentaurom koji spava sa Euterpama i Kaliopama kao sa svojim bogomdanim naložnicama, oplođujući javni prostor svojim semenoglavcima i svojim punoglavcima koji se kreću ka suštini svojim bičevima i svojim zmiljuljastim pokretima, vođeni nekim nagonskim, božjim zamahom kroz sluzavu masu stvarnosti, bez ikakvog kompasa i smisla, bez severa i smera, samo svojim semenoglavim nagonom, a svako se drugo kretanje u prostoru i u vremenu, u nekom smislenom smeru i po nekom logičkom konceptu glave i duha, proglašava sumnjivom; cogito ergo sum postaje coito ergo sum, kao deviza i pogled na svet, u bukvalnom i metaforičnom (metafizičkom) značenju. A pri tom se u toj našoj kentaurskoj sociologiji rađaju samo sentimentalni produkti sentimentalnih ljubavnika (muda na stranu), u duhu i starinskom ruhu borinskog karasevdaha, četrdesetogodišnjaci pišu ljubavna epistolarna dela (u tabelama), traže svoju izgubljenu devojčicu i svoju "prohujalu mladost", a da nisu u stanju da iz svojih već presahlih mošnji iscede ni taj borinski karasevdah "žala za mladošću", ni danteovski raj i pakao duhovno-telesnog, ni novalisovski metafizički drhtaj, ni milerovski (falokratski) mit seksualnosti, ni tragično-ironičnu erotsku zebniu (u kjerkegorovskom značenju te reci) à la Filip Rot.
Muda su, uz to, građanski pečat, rasni žig; ostali narodi imaju sreću, tradiciju, erudiciju, istoriju, ratio, ali muda su samo naša i jedina. Kod nas se u sociologiju ulazi po jednom srednjovekovnom strogom ritualu, vatikanskom i papskom, gde srećni kandidat za naziv Vrhovnog Mudonje prolazi pored već oktroisanih kritičara iz velikog reda Mudonja, i gde se svaki od tih kritičara uverava svojeručno u muškost budućeg podanika, pa se klimanjem glave i magijskom rečju habeat prima novis u red sociologa/istraživača, dokazavši onim šta taj habeat sadrži ne samo svoj talenat nego i svoju građansku i sociološku pripadnost. Muda su, dakle, garantni znak da se istraživač neće ogrešiti o zakone zajednice pomišlju ili delom, da se, dakle, neće služiti svojom glavom, da se neće igrati svojom glavom.
Povezane vesti
Eto, dovoljno, o Velikom mudonji.
Komentari (0)