Kolumna Uskliknimo samoljubljem

Šta se tačno dogodilo na kraju studentskog skupa "U znanju je moć" ispred zatvorenih vrata Hrama Svetog Save? Hronologija je jednostavna: anonimni student pozvao je tog dana dežurnog sveštenika Miroslava Vasića i zatražio da protestanti budu primljeni u Hram kako bi isekli slavski kolač. Sveštenik im je odgovorio da su, „kao i prošle godine“, dobrodošli, ali da moraju da dođu do 17 časova, i da je „za crkvu od 18 časova počinje drugi praznik“. Student je rekao da će se javiti nakon dogovora „sa drugovima“ i potom se nije javio.

Negde posle 20 časova, studentska povorka na čijem su se čelu, sad već tradicionalno, vijorile zastave sa ikonama, pristigla je na plato ispred Hrama. Kako je crkva bila zatvorena, a večernja služba drugog praznika verovatno u toku, studenti su odlučili da sami lome kolač – Svetom Savi. Usledila je prilično bizarno-parodična scena: isprekidano pevanje jedva jedne trećine tropara Svetom Savi, zatim okretanje i sečenje slavskog kolača u zimskim rukavicama.

To je ono što se konkretno desilo. No sve ovo nije dovoljno da se odgovori na mnogo važnije pitanje – zašto se sve to tako desilo i u kojem cilju? Jer gotovo iste sekunde po završetku ovog neobičnog studentskog rituala, počeli su snažni i sinhronizovani napadi na Srpsku Pravoslavnu Crkvu i njene poglavare, a pre svega na Njegovu Svetost Patrijarha srpskog Porfirija. 

Najveća prednost i najveća mana ovih protesta jeste njihova ideološka kakofonija – spremnost učesnika da naprave pakt sa (dojučerašnjim) đavolom u cilju zajedničke borbe protiv onih koji su prepoznati kao „vrhovno zlo“. Autošovinistički, ili barem drugosrbijanski deo protestanata, iskoristio je i ovu priliku da napadne – ne samo SPC – već i svetitelja Savu, bilo kao „karijeristu“, bilo kao nekakvog mračnjaka kome se suprotstavlja ličnost „pravog“ (što će reći – po meri modernog Zapada) prosvetitelja Dositeja Obradovića.

No druga strana ovog pakta, pravoslavna i patriotska strana, koja ujedno predstavlja i pravu snagu ovih protesta i daje im moralni predznak i masovnost, čini pravu opasnost. Ona je ta koja pretenduje na narodni legitimitet protesta i zamagljuje one činjenice koje bi dovele u pitanje njegov istinski patriotski karakter. 

To je bilo mnogo teže primetiti tokom prošlogodišnjeg Savindana na blokadi Autokomande, gde je hor dostojanstveno izveo Himnu Svetom Savi, a gde je, na samo par metara odatle, profesor Jovo Bakić sa bine doslovno urlao parole u kojima je Patrijarha nazivao „Profitijem“ i slao ga „sa Huljom na Svetu Goru“.

U tadašnjim interpretacijama tog događaja mogle su se čuti i one oprezne – da svako u ovim protestima bira na šta će da se fokusira i šta će da ignoriše: nekima će biti presudno pevanje himne i to će im biti dovoljno da pokret okarakterišu kao iskreno patriotski, a neki će se ipak osetili nelagodno i moguće razočarano Bakićevim govorom. No takve interpretacije previđaju ključni momenat: da je himna upravo poslužila kao svojevrsni alibi profesorovog govora. Konačno, sami studenti, u tom periodu prilično česti sa svojim „ograđivanjima“, ni u jednom momentu ga nisu osudili niti kritikovali.

No godinu dana kasnije, čini se da je ova poslednja epizoda sveprisutnog koketiranja studentskog pokreta sa pravoslavljem konačno ogolila proces na koji se sporadično (ali ne dovoljno) mesecima unazad upozoravalo. Naime, jedan od verovatnih ciljeva, i sasvim sigurno jasnih posledica studentske bune jeste napad na SPC i urušavanje njenog ugleda i važnosti u društvu.

Za početak, sve izgleda sasvim proračunato i pripremljeno. Tendenciozno zvanje oca Miroslava bila je priprema da se kaže „da su se studenti najavili“, a da ih je crkva uprkos tom pozivu odbila. Ako je "znanje moć", pravoslavni studenti kojima je toliko bilo važno da iseku kolač bi valjda prvi morali da znaju u koje vreme se u crkvi to čini i kako funkcionišu jutarnje i večernje službe. 

Dolazak protestanata nakon 20 časova predstavlja namerno oglušivanje o jasna i vekovna pravila crkve, upravo kako bi moglo da se potom doslovno spinuje da je crkva „ponovo zatvorila vrata našoj mladosti“. A obezvređivanje SPC predstavlja jedno od ključnih mesta koje može presuditi da li će protesti u konačnici uspeti ili ne.

U prvom koraku, kako bi se pridobila masovnost u zemlji poput Srbije gde religijska pripadnost ima veliki značaj, važno je predstaviti protest (i) kao pravoslavni. U drugom koraku, budući da nisu dobili onakvu podršku crkve kakvu su očekivali, religijski zanos ima da bude zamenjen nečim sličnim, po pretpostavci jednako moćnim.

Naime, od samog početka ritualom ćutanja od 15 minuta, može se pratiti jasan pseudo-religijski tok ove bune. Poginuli ljudi proglašeni su „mučenicima“, studenti proglašeni su „živim svecima“, ćutanje po raskrsnicama, sveće i marševi novim „ritualima i hodočašćem,“, „biće kako plenum kaže“ novim „zapovestima“, a pravna država i poštovanje institucija novim „spasenjem“.

To se najbolje može videti u jednom od pripremnih studentskih snimaka za najavu Vidovdanskog protesta, u kojem su prepevali Madoninu pesmu Like a prayer (o ironiji potpunog nerazumevanja konteksta i cilja te pesme se može napisati ceo tekst), ali tako da je pevaju u prvom licu množine. Čuješ naš glas, kao uzdah anđela, (…), kada izgovoriš naše ime, zvuči kao molitva, želimo da te povedemo. Baš kao molitva. Povešćemo te…

Čini se kao da je u pitanju jedan proces samo-oboženja, gde se u jednom takvom zanosu studenti samo-proglašavanju anđelima, svecima, a implicitno čak i samim Bogom. Oni vode, ne vodi Hrist. Ne vodi čak ni Sveti Sava, učitelj puta, a barem su taj deo tropara uspeli da otpevaju. Oni odlučuju kada i pod kojim uslovima će crkva da ih primi. Oni su se najavili. Oni su sami sekli kolač.

Naravno, vrlo je verovatno da većina i studenata i protestanata svega ovoga uopšte nije svesna. Ideologija je najjača tamo gde mislimo da smo autentični, da naša osećanja i uverenja dolaze iz dubine naše duše. No ideologija je upravo tu i najopasnija – i kao što vidimo, može dovesti do toga da se deo inače verujućih ljudi ogluši o samu prirodu i suštinu crkve, i da na dan Svetog Save, pomiritelja, bude iskorišćena za produbljivanje podela i otvaranje još jednog fronta u borbi protiv SPC.

Tako se normalizuje nešto što je nekada bilo rezervisano samo za marginalnu manjinu vernika: da svako kome padne na pamet može da, uz prećutni blagoslov svetog studenta, kaže da Patrijarh Porfirije „nije dostojan“. Iako drevna Antiohijska patrijaršija u razrušenoj Siriji kaže da jeste. Iako Moskovska patrijaršija čija je država u ratu kaže da jeste. Iako Jerusalimska patrijaršija, u trenutku dok brani neke od najvažnijih pravoslavnih svetinja, kaže da jeste.

Biće da su svi oni – neobavešteni. Iz nekog razloga, naprosto ne umeju da razumeju da SPC nije stala na stranu vrhovnog dobra u dnevnopolitički previranjima na način na koji naši pseudo-sveci to zahtevaju. Tako dolazimo do ključnog momenta: obična politička borba za vlast u jednoj državi predstavlja se vernicima kao apokaliptični „krstaški pohod“ protiv „zla“ u kojem treba da strada i viševekovna crkva koja je naš narod čuvala i kada države nije bilo.

Kakve god da su namere, kakvi god da su ciljevi, i konačno – kakva god da su uverenja, svaki vernik će podršku i otvorena vrata crkve uvek naći tamo gde su oduvek i bila: na liturgiji, na služenju. Zahtevanje da se crkva povinuje onome što jedan deo naroda smatra odsutnim u nekom pojedinačnom trenutku nije pitanje vere, niti bilo kakav usklik ljubavi, već kompleksno i tužno samoljublje.