Janis Varufakis za Euronews: Kapitalizam je mrtav, zamenio ga je tehnofeudalizam velikih kompanija

Prvi je maj, a gost Euronews Sveta na Međunarodni praznik rada je 2018. napisao: "Dok postoji kapitalizam, svaka generacija radnika je osuđena da iznova bije iste bitke za dostojanstvo, plate, uslove i radno vreme". Osam godina kasnije, kaže, kapitalizam je mrtav, ustupio je mesto tehnofeudalizmu u kome velike tehnološke kompanije imaju moć bez presedana nad ljudskim ponašanjem. Smatra da evropska levica mora da iznese stav prema ratu u Iranu i da je Evropa krenula pogrešnim putem u ratu u Ukrajini. Veruje da je Donald Tramp izdao radnike koji su ga izabrali, da je u drugom mandatu počeo da ispunjava svoje ciljeve, ali da je ratom na Bliskom istoku sam sebi sve upropastio. To su samo neke od tema o kojima u ovoj emisiji govori ekonomista i nekadašnji ministar finansija Grčke Janis Varufakis. 

Prvog maja 2018. rekli ste: "Dok je kapitalizma, borba ostaje". Šta kažete ovog 1. maja, pošto verujete da je kapitalizam mrtav i da sada imamo tehnofeudalizam? Šta to znači za radničku klasu? 

Još gori ishod nego u kapitalizmu. Moja je teza bila da se nismo vratili u tehnofeudalizam, već da smo tamo stigli, u novu fazu trijumfa kapitalizma. Jer, znate, mašine koje vode algoritmi, AI, botovi su, u stvari, vrsta kapitala, samo ništa ne proizvode, nikakvu robu. Google ne proizvodi robu, pruža vam uslugu, što nije isto. A suština je da vas zgrabi. Kao na primer Amazon, da vas izvuče sa tržišta i tera da kupujete ono što vam nudi algoritam van tržišta, a onda bi vlasnik te mašine, na primer Džef Bezos iz Amazona, dobio 40% onoga što ste platili. 

U međuvremenu, potražnja u ekonomiji se smanjuje, kvalitetni poslovi nestaju, mašine zamenjuju ljude, a mi kao ljudska bića postajemo robovi mašinama koje imaju kapacitet da nas oslobode. Dakle, klasna borba, kako je opisuje stari levičarski jezik koji ja još koristim, se samo pojačava. Radnička klasa gubi, srednja nestaje, države gube suverenitet uz taj imperijalni tehno-feudalni poredak koji dolazi iz Silicijumske doline. Kompanije kao Palantir koriste iste algoritme da ciljaju civile i sprovode genocid u mestima poput Gaze ili gađaju devojčice u Iranu. Ovo je svet u kome levica nikada nije bila relevantnija, dok u isto vreme nikad nije bila slabija. 

Šta može levica da učini danas, kao što ste rekli? Oni su ti koji treba da rade na poboljšanju prava radnika, pa šta levica radi? 

Nažalost, podeljeni smo i bavimo se građanskim ratom među sobom. Ili imamo primere kao što je vlada Sirize u kojoj sam bio, a čiji je lider u stvari prebegao na drugu stranu, oligarha i kapitala. Baš kao tridesetih godina posle 1929. i katastrofe na Volstritu. Tada levica nije uspela da ostvari viziju koju bi ljudi pratili, a rezultat je bio fašizam. I došao je Drugi svetski rat. Poraz levice nema veze samo sa levicom, već sa celim svetom. Jer naš neuspeh da inspirišemo ljude i sebe same se završava pomeranjem ka ultradesnici ili liberalnoj demokratiji, trampistima i raznim snagama koje dobijaju od više autoritarizma, rata i nezadovoljstva. 

Euronews Srbija

Bili ste u Srbiji u martu, učestvovali na forumu, gde ste pomenuli osećanje vašeg oca prema ekonomskom sistemu Jugoslavije sedamdesetih. Citiram: "Jedini uspešan eksperiment trećeg puta, ne brutalni zapadni kapitalizam niti sovjetski staljinizam, ljudi su slobodni da rade i upravljaju fabrikama". Kako gledate na taj sistem danas? 

I dalje mislim da je to najbolja opcija koju imamo kao ljudska bića. Jugoslovenski eksperiment sa samoupravljanjem je jedno vreme bio uspešan, na kraju je nestao, ali ne znači da ga ne treba oživeti, posebno u vreme veštačke inteligencije. Samoupravljanje je izuzetno korisno. Daću vam primer. Imate fabriku, ne mora da bude u bivšoj Jugoslaviji, nego u Teksasu ili Nemačkoj, zapošljava 1.000 radnika. I recimo da postoji mašina koju pokreće AI, ili Android, robot, šta god, i duplira učinak radnika. Ako to poseduje investicioni fond ili neki deoničar koji nije radnik, kapitalista, šta će on da uradi? Otpustiće pola, 500 radnika, zaposliće robota. Društvo će trpeti zbog povećane nezaposlenosti, porodice će biti rasturene

Ali zamislite da ta fabrika radi u stilu samoupravljanja kao u Jugoslaviji. Znači, svaki radnik ima glas. I kažu ljudi: "Imamo tog AI bota koji može da nam udvostruči proizvodnju za upola manje radnih sati". Da ga dovedemo? I svi kažu: "Da, hajde".  I onda svi umesto osam, radimo četiri sata dnevno. Mašina pomaže proizvodnju, smanjuje broj radnih sati, niko ne gubi posao ili prihod, i imaju više vremena da nauče strani jezik, brinu se o deci ili starim roditeljima. Tu AI, odnosno cloud kapital, moderna tehnologija i jugoslovenski model samoupravljanja mogu da rade zajedno i nude nadu. 

Zvuči optimistično, ali ne znam da li verujete da će zaista da se ostvari. 

Moram da vas prekinem, jer to zavisi od nas. Nije to vreme. Znate, kada se molimo za dobro vreme, jer šta god da radimo, vremenske prilike ne možemo da menjamo. Biće onakvo kakvo će biti. Ali da li ćemo imati nove korporacije bazirane na jednom radniku, jednom deoničaru, jednom glasu, to je na nama. Lepota politike je da, ako zamislimo nešto, možemo to i da uradimo. 

Kada je Tramp postao predsednik, radnici su glasali za njega, i nedavno ste rekli da ih je izdao. Prvo, zašto je taj radnik verovao da je Tramp rešenje za njegove probleme, i u čemu leži ta izdaja?

Pa, uporedimo ga sa Kamalom Haris, njegovom protivnicom, tadašnjom potpredsednicom. Ona je paradirala po zemlji u kampanji i držala govore, posebno radničkoj klasi, da im nikad nije bilo bolje. Ja, Kamala Haris i Džo Bajden smo toliko dobri za vas da živite najbolji život. Ali njima je bilo loše. Dugo rade, ako se razbole na mesec dana, bankrotiraju, gube kuće. Život radnika između dve obale je katastrofalan.

Kako da kažem, vrlo nedostojno. I oni to osećaju. Kamala Haris je pokušavala da ih ubedi da vode fantastičan život. Tramp je opet išao po zemlji i govorio: "Osećam vaš bol". Zajednice nestaju, pošte se zatvaraju i banke. Nema kvalitetnih poslova, svi ste privremeno zaposleni. Glasajte za mene i brinuću se za vas. I šta je privlačnije radniku srednje klase koji se muči? Pa ovo drugo, Tramp. Ali kao Musolini 30-ih, kao Orban u Mađarskoj, ti ultradesničari koji prepoznaju muku radnika i dobiju glasove podilazeći im, kad dođu na vlast, uzmu nekoga sa Vol Strita. One koji su u stvari odgovorni za probleme radnika i stave ga u Ministarstvo finansija. Odobre poreske olakšice bogatu i vladajućoj klasi, povećaju troškove života radnicima. Zato kažem - pridobio ih je, dobio glasove, a onda ih je izdao. 

Euronews Srbija

I sada moraju da plaćaju više za gorivo. A kada govorimo o ratu u Iranu, znamo da nema pregovora, nema ni bombardovanja Amerike, Irana prema zemljama zaliva, ali imamo duplu blokadu Ormuskog moreuza. Hoće li od sada stvari ovako izgledati? 

Ko zna. Ako tražite da rizikujem svoju reputaciju i dam prognozu, bojim se da će ovaj užasan status quo koji ste lepo opisali, ni rat ni mir, znači nema bombi ali ni mira, uz duplu blokadu, blokadu blokade, to se dešava kada Sjedinjene Države krenu u još jedan iracionalni, kriminalni, nelegalni rat u zalivu. Videli smo to mnogo puta, u Iraku, a videli smo i da Izrael to radi u Libanu. Suština je da, šta god da se desi, kako god da se rat u Iranu reši ili se ne reši, Donald Tramp je upao u zamku, poražen je.

Iranci su odlično odigrali svoje karte. Iranci, naravno, pate, ali logika "koliko koga rat košta" ukazuje na još jedan američki poraz. U ovom slučaju to je strateški poraz, jer povećavanjem cena nafte do ovog nivoa, ostatak sveta je prinuđen da pređe na solarnu energiju. Već sada, možda ste to čuli, zemlje poput Etiopije zabranjuju uvoz vozila koja koriste fosilna goriva. Prelaze na električna. U Pakistanu većina domaćinstava se odvaja sa električne mreže jer koriste solarne panele. Dakle, nekako potajno mi želimo to da uradimo, ali Donald Tramp je doprineo elektrifikaciji globalnog juga i sopstvenoj političkoj propasti. Ne verujem da politički može da se oporavi iz razloga koje ste takođe pomenuli: cene goriva i gasa idu u nebesa. Radnici koji su glasali za njega u proseku putuju 180 km na posao i nazad, dakle u proseku, a neki putuju i više, jedva da mogu da donesu hranu u kuću, kada rade za te veoma niske plate. I sad još doplaćuju cene gasa i goriva. Znate, ovo je Trampov vaterlo, ali nešto dobro može da izađe iz svega, ako se svet odvoji od fosilnih goriva i krene ka čistoj energiji. 

Cene nafte su najviše od 2022, jer čujemo i iz medija da Tramp planira produženje blokade, možda nove vojne operacije. Dakle, hoćemo li imati naftu i koliko će da nas košta? 

Nije sasvim jasno. Trampu se približavaju novembarski izbori i to bi moglo da okonča sve ovo. On je sposoban da iscenira trijumf u Vašingtonu i sebe proglasi konačnim pobednikom, i da se onda prosto povuče, da zamaskira poraz pobedom. Rimski carevi su to često radili tokom godina opadanja Rimskog carstva. Mogao bi, ali čak i da to uradi sutra, cena za društva u Evropi, Aziji, Africi, širom sveta, biće ogromna, i samo će se nagomilavati čak i da se rat sutra završi. Jer postoji kumulativni efekat, nije reč samo o nafti. 

Cena đubriva je enormna, sada kada se završava žetva. Dakle, cena đubriva je nikad veća, nema ih dovoljno. Tu je i proizvodnja helijuma: 80% se proizvodi u Kataru, i sada je to tamo zaglavljeno, ne može da prođe kroz moreuz. A helijum je ključan za proizvodnju mikročipova, za veštačku inteligenciju, tehnologije. Dakle, dugoročni efekti će biti ogromni. Pitanje je ko će više da izgubi. Nažalost, za nas Evropljane, odgovor je Evropa. Jer Evropa, za razliku od Kine i Amerike, nema strategiju, nema plan, nemamo nikakve energetske politike. Kinezi imaju. Ima i Tramp, skoncentrisan je na fosilna goriva. Evropa nema ništa. Došli smo do nivoa zaduženosti koji ne dozvoljava državama, a ni samoj Evropskoj uniji, da se dodatno zadužuje kako bi davala subvencije. Industrija je uništena, Nemačka se deindustrijalizuje. Dakle, u relativnom sistemu stvari, najveći gubitnik će biti Evropa, a evropski lideri su potpuno paralizovani, jer ovako vam je, nažalost, u Evropi. Naši političari, Brisel i ostali, znaju za samo dva stanja: paralizu ili paniku. Idu od paralize ka panici i obrnuto. Ali nema plana, strategije, i zato se bojim da Evropa ulazi u veoma dug period stagnacije i poniženja. 

Evropa, kažete, gubi, a da li neko pobeđuje? 

Pa Kina, bez sumnje. Kina proizvodi najmoderniju tehnologiju zelene energije širom sveta. Izuzetno su tražene u Africi, Aziji. Kao što sam rekao, zemlje poput Pakistana, Etiopije, Kenije, Indonezije prelaze na solarnu energiju, vrlo brzo uz kinesku tehnologiju. Kina dobija AI trku protiv Sjedinjenih Država. Ne toliko tehnološki, već imaju bolje isplanirane mehanizme za upotrebu. Video sam dronove koji će se koristiti u poljoprivredi, proizvedeni su u Šenženu, a koji se koriste u poljoprivredi širom Kine.

Oni umesto da ubijaju ljude, ili se koriste za snimanje. Dakle, jato dronova se nađe iznad svake biljke, spusti malu količinu pesticida, znate, i nekoliko kapi vode ciljano, tako da se voda sačuva. Koriste AI da poboljšaju proizvodnju. To se ne dešava u Americi, a ni u Evropi. Kina pobeđuje i diplomatski. Kina je sada odrasla osoba u sobi. Kada Kina potpiše sporazum sa kojom god zemljom, oni se toga drže, možete im verovati. Ko može da veruje Evropljanima, ili Sjedinjenim Državama? Imate zemlju koja bombarduje ljude sa kojima pregovara, tokom tih pregovora. 

Koliko je veliki rizik, po vašem mišljenju, od globalne recesije, i kada to kažemo neće je svi podjednako osetiti? Kako će biti zemlji poput Srbije, ili poput Grčke? 

Pa svi smo u tome zajedno. Mi smo kao čamci uhvaćeni plimom. Pitanje nije hoće li biti recesije, već koliko će biti duboka i koliko će trajati. I kako će naši političari iskoristiti prednosti koje imaju kako bi se troškovi jednako rasporedili, i da na kraju ne plate sve oni koji nemaju čime. To je pitanje. Sudeći po prošlim iskustvima iz velike finansijske krize 2008. i posle pandemije, bojim se, i svi znaci ukazuju na to, da opet slabi moraju da trpe.  

Bogati će naći način da se dodatno bogate, što već rade. Neću da govorim o Srbiji ni o Nemačkoj, već o Grčkoj, mojoj zemlji. Vlasnici stanica za proizvodnju struje u okviru strujne mreže već uživaju u ogromnom povećanju profita kao rezultat ove krize. Dakle, iako kao ljudska vrsta patimo od rata, sukoba, carina, embarga i slično, oligarsi u Evropi, Rusiji i Americi, širom sveta, za njih važi ona stara: da se bogati bogate, a siromašni osiromašuju. 

Šta rade političari u SAD? Amerika je jedan od najvećih izvoznika nafte, ali cene goriva na pumpama skaču? Bilo je izveštaja da je ministar finansija pokušao da ubedi proizvođače da povećaju proizvodnju, ali oni nisu pristali. Šta se tamo dešava?

Amerika je veliki izvoznik fosilnih goriva, nema sumnje, ali Amerika nije komunistička zemlja. Odnosno, građani nisu deoničari u firmi Amerika. Chevron, ExxonMobil i još neke kompanije zaista odlično zarađuju od ovoga, a većina Amerikanaca trpi. Dakle, Americi ne ide bolje zbog ove krize. Većini Amerikanaca zaista loše ide, a onima sa interesom u vezi sa fosilnim gorivima ide odlično. Šta želi Skot Besent? Želi da Indonezija, Saudijska Arabija i drugi povećaju proizvodnju, ali ne može ništa da učini kada je 20% nafte zaglavljeno u Ormuskom moreuzu. Sve dok Tramp insistira na promeni režima, na ponižavanju iranske vlade, koja je mnogo vojno i diplomatski prijemčivija nego njegova administracija, imaćemo ove ogromne gubitke za Amerikance, Evropljane, Azijate i Afrikance.

Ali važna vest ove nedelje na koju mislim da novinari moraju da obrate više pažnje je kada je reč o Skotu Besentu, da je ponudio takozvani "Swap line". To je, u stvari, gomila dolara zalivskim zemljama, Emiratima, Bahreinu, Kataru, čak i Saudijskoj Arabiji. Razlog što kažem da je ovo od ključne važnosti je što to pokazuje da je Skot Besent, Trampov ministar finansija, veoma zabrinut za američku ekonomiju. Ne daje on ovu pomoć zemljama zaliva zato što im treba. Oni imaju mnogo više novca nego on. Zajedno imaju oko 7,7 biliona, 700.000 milijardi u rezervama. Zašto im onda daje taj novac? Zato što većina tih dolara koje zalivske zemlje dobijaju od prodaje nafte, a sada ne mogu da dobiju zbog rata u Iranu, ide u Ameriku.  

Tamo smeštaju novac, tamo ga recikliraju. To je stalo. Ne dešava se jer ne zarađuju. Besent, u stvari, pomaže Vol Stritu i sopstvenoj vladi. To samo pokazuje da postoje ogromna neslaganja u Trampovoj administraciji, jer neko poput Besenta razume da je rat koji je Tramp započeo u Iranu loš, čak i za interese Vol Strita. Možda naftne kompanije zarađuju, na kraće staze, ali američki kapitalizam je u problemu, i Skot Besent to zna. Tramp je započeo nešto što ne može da okonča, a posledice su ogromne. 

Kompletan intervju pogledajte u video prilogu na početku teksta.