Kolumna "Politika kao sudbina": Poroci elite

To je kao kad zagazite u pseći izmet, pa vam cipela zauvek smrdi.

Britanski lord Piter Mandelson živopisno je objasnio koliko će ga koštati bliskost sa ozloglašenim Džefrijem Epstinom. U njegovom slučaju, cena je gubitak ugleda, reputacije, karijere i članstva u Domu lordova. Možda vidi i unutrašnjost  zatvora jer je ipak trgovao državnim tajnama, ali male su šanse. Ako smo nešto saznali iz upravo objavljenih miliona stranica Epstinove prepiske sa prvacima zapadne elite, to je da je to posebna kasta koja se drži zajedno kako ne bi visila odvojeno.

To, i da su dekadentni, indiskretni, nemoralni i potkupljivi. Mnogo vole da tračaju jedni druge, što im sad dolazi glave. Kad zla sreća stigne nekoga koga ne vole, Amerikanci sarkastično kažu da "nije moglo da se desi finijoj osobi". Lordu i kompaniji ova izreka lepo stoji. Bruka je najmanje što su zaslužili. Plebs se naslađuje, ali ne vidi se hoće li umeti da izvuče neku stvarnu korist od skandaloznih otkrića i škakljivih saznanja o bolestima elita.  

A mi sa margina imperija, mi sa rubova kontinenata, mi iz prezrenih nacija čiji lideri nisu  postajali ekskluzivnog kluba, iako je Miroslav Lajčak davao sve od sebe? Mi kojima u slobodno vreme tovare krivicu za izmišljene genocide i lažne safarije?

Kad reče safari, u Epstinovim spisima je mali biser koji se odnosi na američkog milijardera Tomasa Prickera, naslednika Hajatovog lanca hotela i potomka ukrajinskih Jevreja koji su se silno obogatili dolaskom u Ameriku. Dobar Epstinov poznanik, i Pricker je u prošlosti javno optuživan za seksualno napastvovanje jedne od žena koje su, vrag će ga znati, ili bile seksualno izrabljivane protiv svoje volje, ili su se bavile elitnom prostitucijom. Ali ovog se puta nije radilo o ženama ili maloletnicama.

Nego je Pricker 2011. imao rođendansku želju, a znamo kako je teško naći poklon za čoveka koji  već ima sve. E Pricker je poželeo nešto što niko ne bi smeo da može da ima, ali je Pricker mogao da ima jer je Pricker poznavao američkog generala Dejvida Petreusa, komandanta vojnih operacija u Avganistanu. Milijarder je poželeo da se malo prošeta po avganistanskom ratištu, i poželeo je da mu general Petreus priredi autentičan doživljaj fronta. To je postignuto tako što je američki general američkom nasledniku i milijarderu obezbedio vojnike i dva vojna helikoptera, ovaj drugi za slučaj da onom prvom nešto nedajbože ne zafali tokom obilaska zabačene avganistanske provincije. Poželeo je "boys with toys", dečke sa igračkama, kako je sam posle objasnio.

I sve je ispalo kako treba, sve kao zaprave! Toliko dobro da se milijarder hvalio prijateljima, a mi za to sada znamo jer se hvalio i prijatelju Džefriju pa je završio u spisima američkog Ministarstva pravde.

To što su izveli Pricker i Petreus se inače kolokvijalno naziva "ratni turizam", a moglo bi i safari, zavisi ko je u pitanju i ko protiv koga vodi propagandni rat. Nisam posebno proveravala, ali i logično bi bilo da i američki zakoni zabranjuju stavljanje vojnih vozila, letelica, opreme i vojničkog osoblja na raspolaganje civilima. Koji ratišta posećuju zbog sujete i razonode, što im se tako može.

I nisam sigurna ko je ovde gori, Pricker ili Petreus, koji će posle Avganistana postati direktor CIA i sa tog položaja biti smenjen jer je ljubavnici, tj. novinarki koja je o njemu pisala blistav izveštaj, odavao službene tajne.

Ali, kao što smo rekli, elita eliti oči ne vadi, barem dok je neka rulja ne natera, pa generalu to odavanje službenih tajni posle nije smetalo u pravljenju briljantne poslovne karijere u poznatom investicionom fondu. Eno je sada viđen za jaču funkciju u Trampovom Bordu za mir u Palestini. Možda što mir u Palestini neobično nalikuje ratu u Avganistanu.

Srpskoj javnosti je Petreus inače poznat po rukovodećoj ulozi u kompaniji KKR, koja je uspešno potegla veze u Briselu i kroz "uticaj" na Evropsku komisiju za Televiziju N1 izdejstvovala položaj kakav su srpski medijski zakoni do tog "uticaja" zabranjivali, pa su na "sugestiju" iz Brisela ovdašnji zakoni menjani a Televizija N1 počela da emituje program, kao, iz Luksemburga.  

Priča o porocima i pokvarenosti Epstinove elite je zatvorena, insajderska priča, iako su milioni njenih stranica za javnost postali otvorena knjiga. Naša uloga, uloga ostatka sveta, periferije imperije, nije ni epizodna, nema nas ni u naznakama, sem ako neki Lajčak ne kandiduje neku Crnu Goru kao moguće novo otvoreno lovište, igraonicu sa lepim ženama i maloletnicama.

Nema tamo ni nas, ni običnog sveta sa severne hemisfere.

Lord Mandelson za svoje poznanstvo sa sramnim gospodinom Epstinom kaže, "to je kao kad zagazite u pseći izmet, pa vam cipela zauvek smrdi".

Mi smo i manje od toga, ne zadajemo im ni toliko glavobolje, oni na nama samo ostavljaju otiske svojih stopala. Pa da to jednom i uvidimo, i makar upokojimo laž o benignim silama koje nas samo štite od tuđih malignih uticaja.

Karijera lorda Mandelsona, dugo smatranog otelotvorenjem državnika "novog doba", ovog je puta zaista završena. Nisam sigurna koliko će se zbog njegove, i uništenih reputacija njegove družine, nešto stvarno promeniti.

Sem ako prezreni na svetu ne pročitaju otvorenu knjigu.