Kolumna "Politika kao sudbina": Hoćete 1389? Vratićemo vas u 1389!
Komentari
04/03/2026
-10:33
Dobro reče Majk Tajson, svako ima plan dok ga ne zvizneš šakom posred usta.
Upravo je tako u ovom ratu, u kom nikom ništa ne ide po planu, jer su se svi planovi odmah izjalovili.
Tako su Amerikanci smislili kako da usred pregovora, na prepad, smaknu pola iranskog vojnog vrha. Ali nisu smislili kako da ispod iranskih balističkih raketa sklone svoje civile, koje su tek četvrtog dana pozvali da se evakuišu iz 14 zemalja regiona.
A sada ne umeju ni da objasne zašto su prvi napali, je l' ih Izrael naterao ili su oni naterali Izrael? Pa predsednik Amerike mora da demantuje šefa Stejt departmenta.
To je haos koji uznemirava i one koji nemaju konja u ovoj trci, ali mrze neizvesnost i ne znaju kom carstvu da se privole, a ne bi nikom da se nepotrebno zamere.
Trećeg sam dana u taksiju slušala kako se voditeljka Radio Beograda i njen gost, valjda vojni ekspert, muče da publici objasne kako su, "iz nekog razloga", u Kuvajtu "pala" tri američka F-15 aviona. Ne daj Bože da su avioni srušeni ili oboreni, ma prećutana je i zvanična "prijateljska vatra", valjda kako se ničija osećanja ne bi nepotrebno ozleđivala. Reč agresija nije pomenuta ni kao radna hipoteza.
U stvari, kad je o ratnoj propagandi reč, ništa se za ove skoro tri decenije otkako smo mi bombardovani nije bitno menjalo. Zapadne sile za neprijatelja uvek imaju ili "autoritarnog lidera", "autokratu" ili "diktatora". Taj je uvek svemoćan, ali ga svi mrze i jedva čekaju da ih neko spasi iz njegovih kandži.
Povezane vesti
Ništa nije menjano ni u stavu da Zapad bombarduju suverene države za dobro ljudi koji tamo žive. Kada iza njih ostane pustoš koju nazovu mirom, teše nas da je svet ipak postao "bolje mesto". Tako je Sirija "bolje mesto" sa preobučenim islamskim teroristom na čelu, dok je Libiji bolje u neproglašenom građanskom ratu.
A tek ruganje istoriji i lokalnim običajima! Prezir prema navodnoj srpskoj "opsesiji" istorijom prethodio je ruganju "fanatizmu" i uobrazilji Irana da je drevna istorijska nacija. Te 1999. Tomasa Fridmana, trostrukog dobitnika Pulicera, nervirali smo što se tvrdoglavo sećamo Kosovske bitke, pa nam se na ovaj način iskezio sa stranica "Njujork tajmsa": "Za svaku sedmicu vašeg rovarenja po Kosovu, uništavaćemo vas i vraćati deceniju unazad. Hoćete 1389? Vratićemo vas u 1389".
Gotovo tri decenije kasnije, desetog dana Ramazana, ista vrsta nadmene gordosti preobratila je ajatolaha Hamneija u mučenika islamske vere, ne samo u očima šiitskih vernika. Amerikanci rat nisu započeli delegitimizacijom verskog režima, već obrnuto, njegovim novim utemeljenjem. Iran do sada nije imao vrhovnog vođu koji je umro mučeničkom smrću. To što je za vreme Ramazana stradao sa porodicom čini ga dragocenim simbolom čak i sunitskim muslimanima.
A ako vam je to glupo, dosadno i prevaziđeno, nemojte se čuditi što je Zapadu dosadno da sluša o kosovskom mitu.
I pošto smo i mi zemlja u kojoj su prvo pale bombe, pa tek onda režim i državne granice, pošto su Pentagon i Stejt department odabrali da našu državu pamte kao dokaz da je te poslove i iz aviona moguće obaviti, bez "boots on the ground", odnosno američkih čizama na terenu i žrtava, držim da je naša moralna obaveza da tu istu propagandu makar ne upijamo kao sunđer vodu.
Jer vidim da agresiju na Iran sa posebnim guštom ovde odobravaju oni kojim nije preterano smetalo ni kad je NATO svoju agresiju na Jugoslaviju od milja zvao "humanitarnom intervencijom". Kao što se u Americi glasno pozdravljaju oni koji su prodavali laž o Sadamovom oružju masovnog uništenja, i podržali da naslednik Al Kaide nasledi vlast u Siriji.
Nekad smo se svi smejali što je Amerika zemlja u kojoj se ljudi pitaju da li se ime jedne bliskoistočne države pravilno izgovara kao Irak ili Iran. Ali kako smo mi u međuvremenu postali zemlja u kojoj ni studenti ne znaju da Homeini i Hamenei nisu ista osoba, samo sa imenom koje se može i drugačije transkribovati...
Povezane vesti
Ne tražim od Srbije da se isprsi i osudi američko-izraelsku koaliciju ili da se radikalno distancira od Evropske unije kojoj evo treću deceniju nastoji da se pridruži. Razumem i solidarnost naše zemlje sa arapskim zemljama u regionu, pogotovo onom jednom koja nam je pritrčala sa milijardom dolara kada je Srbiji pre deset i više godina pretio bankrot. Ni da na sebe navlači novu američku mržnju, ne dao Bog.
Ali nisam za to da se na javnoj sceni pravimo kao da nismo primetili da su uz iransko rukovodstvo još prvog dana rata masakrirane i stotine devojčica u osnovnoj školi. I da ne vidimo nove pretnje koje se i nad nama nadvijaju. Tim pre što sam se i sama svojevremeno rugala Slobodanu Miloševiću koji je u oktobru 2000. pogrešno mislio da je "valjda već svima jasno" kako "ne napadaju oni Srbiju zbog Slobodana Miloševića, već Miloševića zbog Srbije".
Koje su nove pretnje? Politika "što gore, to bolje", politika "crkli dabogda". Promena režima tu dođe samo kao taktička varka, ozloglašeni termin je dignut iz mrtvih da bi prikrio nešto gore. Kombinovani američko-izraelski cilj verovatno nije da na iranski presto posadi najstarijeg sina brutalnog šaha Pahlavija. Bilo bi dovoljno i da se Iran samo raskomada, da se od njega napravi slomljena država u haosu, slična Siriji ili Libiji. Vodeći američki listovi eno javljaju da je ta alternativa premijeru Izraela skoro isto tako privlačna kao i promena režima.
Četvrtog dana rata, Iran je već uveliko počeo da štedi balističke rakete koje je na početku neštedimice ispaljivao po regionu. To ne mora da znači da neće nastaviti da pruža ogorčen ili, što bi Amerikanci rekli, fanatičan otpor.
Jer im drugo nije ni ostalo.
Komentari (0)