Kolumna "Politika kao sudbina": Tramp luzerima ne veruje

Dok su u Njujorku padale Kule bliznakinje, kod nas su se veselili ljudi koje tada još nismo zvali hejterima. Zvali smo ih pripadnicima poraženih snaga, gubitnicima Petog oktobra i nacionalistima.

Od onih koji se danas u Srbiji raduju Madurovoj otmici, većina sebe vidi kao prozapadne  demokrate. Niko sebe ne vidi kao autošovinistu, ali se svi smatraju opozicijom vlasti i "pobunjenim narodom".  

Prvi su se 11. septembra 2001. glupo radovali, jer je Amerika u svom gnevu izazvala čitav niz tragedija koje ni nas nisu mimoišle, a svet je postao gore mesto.  

Ali ako neko u srpskoj opoziciji danas misli da je sudbina predsednika Venecuele dobra vest za srpsku opoziciju, bolje da se malo zamisli nad sudbinom opozicije i njenog lidera u Venecueli.

Niko ne može sa sigurnošću da zna šta će dalje biti sa latinoameričkom državom kojom Donald Tramp veli da "upravlja" otkako je tamo izvršio vojni prepad i kidnapovao predsednika. Ali znamo da zasad Venecuelom "upravlja" tako što je Madurovo mesto na čelu države zauzela Madurova zamenica i ideološka saputnica, a uz to i kćerka marksističkog gerilca koji se pre pola veka pročuo po kidnapovanju američkog industrijalca.

Zašto gospođa Delsi Rodrigez, a ne gospođa Marija Korina Mačado? Zašto "narko-teroristkinja", a ne "nobelovka"? Zašto kćerka kidnapera, a ne kćerka poslovnog magnata? Zašto Madurova drugarica, a ne "čelična ledi"? Tako je Mačadovoj laskao šef američke diplomatije Marko Rubio, sve dok joj Tramp 3. januara nije javno okrenuo leđa.

Ta dilema muči CNN i intervencionistički nastrojene Amerikance, ali i srpsku opoziciji koja priziva pomoć stranaca u rušenju predsednika svoje države.

Kako život ume da udesi, izgleda da je gospođi Mačado presudilo ono isto što je od nje napravilo simbol otpora u Venecueli. Čavez i Maduro su diktatori, izbori su pokradeni, predsednik nije legitiman, nema kolaboracije sa lopovima na vlasti. Taj gard je zauzela u startu i držala ga se šta god da se menjalo. Odbijala je svaki kontakt sa društvenim grupama koje su htele ustupke i kompromise, da bi u očima američke administracije postala osoba koja na vlast u Karakasu može da dođe samo ako se tamo iskrcaju američki vojnici.

Godinama je širila famu da su režimu "dani odbrojani" jer stiže američka konjica. Po tome se pročula i kada je, pre dve decenije, u parlamentu očitala bukvicu predsedniku Ugu Čavezu, rekavši mu da je "lopov čije je vreme na vlasti isteklo". Snimak je postao viralan jer joj je Čavez ubitačno replicirao, rekavši da joj neće uzvratiti uvredu jer "orao ne lovi muve".

Izvori kažu da je "nobelovku" kod Trampa možda upropastio njegov specijalni izaslanik Ričard Grenel, koji ju je smatrao izvorom pogrešnih procena o popularnosti Madurovog režima. Po logici da onaj ko čeka američku konjicu, ne pravi mreže kontakata, ne gradi koalicije i ne miri različite grupe i interese, Mačado se sve više obraćala samo američkim zvaničnicima i besnoj dijaspori koja je odbijala svaki kompromis.  

Ta slika se nimalo ne uklapa u zvanični američki narativ po kom je gospođa Mačado popularan lider opozicije kojoj su izbori ukradeni, ali koliko je Trampova administracija uopšte verovala u sopstvenu propagandu? Tramp je još u prvom mandatu pokušao da izdejstvuje promenu na vrhu u Karakasu tako što je izvesnog gospodina Gvaida proglasio za predsednika države, pa je još i naterao kukavne Evropljane da ga i oni tretiraju kao legitimnog predsednika i da priznaju njegovu "prelaznu vladu". Sve to, izgleda, u zaludnoj nadi da će američki pritisak naterati delove vojske da pređu na Gvaidovu stranu. I kad se to nije desilo, Gvaidova tobožnja "prelazna vlada" se 2022. tiho samoukinula, a američke nade reinvestirane su u gospođu Mačado.

Javnost je tek sada saznala da Tramp domaću opoziciju u Venecueli vidi kao gomilu patetičnih političkih gubitnika koji decenijama nisu u stanju da preokrenu situaciju u svoju korist. Šta, 14 godina su bezuspešno pokušavali da sruše Uga Čaveza? On umre, a oni još 13 godina ostave na vlasti njegovog naslednika Nikolasa Madura? Kakvi luzeri. A Tramp luzerima ne veruje.

Još čuda mogu da se dese i Tramp da odluči da ponovo silom rotira figure, pa gospođu Rodrigez uz pomoć američkih čizama na terenu ipak zameni gospođom Mačado. Ali šta smo u Novoj godini saznali o njemu kao potencijalnom osloncu za demokratski nastrojenu, prozapadnu i proameričku opoziciju u inostranstvu? Ništa dobro.

Ima li Srbija nafte? Nema. A i da ima, Trampu bi valjda poslednja briga bila ko koga ovde zove diktatorom i koliko dugo kuka da ropće pod diktaturom. Četrnaest godina niste u stanju da promenite vlast? Kakvi ste vi luzeri! I kome su potrebni takvi saveznici?

Drugim rečima, rano je da "pobunjeni narod" ispisuje decu sa Nepala i upisuje na Venecuelu. Možda bolje pričekati na Grenland.

Jer šta smo upravo saznali o našim evropskim prijateljima i njihovoj posvećenosti suverenitetu i međunarodnom pravu? Isto ništa dobro. Sve i da Tramp zauzme Grenland, oni će izdavati bogobojažljiva saopštenja. Eno Letonija već misli da bi Danska morala direktno sa Trampom da priča o "legitimnim bezbednosnim interesima SAD na Grenlandu". Kad su i kako ti interesi uopšte postali legitimni?

A danska premijerka? Ona preti da će se NATO "raspasti", ako Tramp prisvoji deo danske teritorije. Ali kako će se raspasti? Hoće li, primera radi, Danska prva istupiti iz NATO ako joj Amerika otme Grenland? 

Je li danska premijerka makar time zapretila iz svoje prazne puške?

Nije, čak ni time. Iznela je maglovite aluzije, svemu će doći kraj, NATO će se raspasti... Zna gospođa Frederiksen da niko u Evropi ne stoji zaista iza nje i njene zemlje, šta god sada pričao. I da je niko ne bi branio. A najgore je valjda to što se ni Danska ne bi branila.

Na Trampa Evropa nema uticaja. Ali nije u tome poenta.

Poenta je u tome da su oni koji se 2026. raduju Madurovoj sudbini, još veće ruglo od onih koji su se pre četvrt veka radovali padu Kula bliznakinja.